Kosovo, via Srebrenica

Dve loše vesti stigle su prošle nedelje u Srbiju iz Vašingtona. Prvo je američki Kongres usvojio rezoluciju u kojoj se podvlači odgovornost Beograda za masakr u Srebrenici i druge zločine tokom rata u Bosni i Hercegovini, a zatim je državni podsekretar Nikolas Berns u razgovoru za “Wujork tajms” obelodanio da u očima Bušove administracije postoji “veza” između Bosne i Kosova: Amerika na oba mesta ima neka “nezavršena posla”.

Valja odmah reći da nije kakva uteha što je rezolucija o genocidu u Srebrenici u Gornjem i Donjem domu Kongresa SAD usvojena u dve verzije, koje se razlikuju u jednom naizgled bitnom detalju. Senat tvrdi da su tokom rata u Bosni zločini počinjeni “uz direktnu podršku vlasti SRJ”, dok Predstavnički dom smatra da su ti isti zločini počinjeni “uz direktnu podršku srpskog režima Slobodana Miloševića i njegovih pristalica”. Srpski lobisti u Americi bi voleli da misle da je razlika drastična, i da su izvojevali pobedu time što su uspeli da se termin “vlast SRJ”, koji zvuči strašno precizno i zvanično, zameni terminom “režim Slobodana Miloševića”, koji zvuči pre kao politička nego državna odrednica. Sama Srbija od te distinkcije neće imati mnogo vajde.

Ne zato što bi kongresna rezolucija mogla da joj naškodi pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, gde Bosna i Hercegovina tuži Srbiju i Crnu Goru za genocid i gde će Sarajevo, ukoliko dobije proces, uložiti i zahtev za ratnu odštetu. Ako politički akti imaju težinu sudskog dokaza, onda će našoj stvari, od američke, daleko više škoditi domaća rezolucija koju je pre nekoliko nedelja usvojio Savet ministara Srbije i Crne Gore. “Oni koji su ubijali u Srebrenici i koji su naredili i organizovali taj masakr, nisu predstavljali ni Srbiju ni Crnu Goru, nego jedan nedemokratski režim terora i smrti, kojemu je ogromna većina građana Srbije i Crne Gore pružila najsnažniji otpor”, piše u aktu koji je usvojio Savet ministara. Ta formulacija je verovatno razgalila srce haške tužiteljke, koja se tri godine trudila da uz pomoć tri stotine svedoka dokaže da je Slobodan Milošević “naredio i organizovao” zločine u Bosni i Hercegovini, pa ipak ni sama ne smatra da joj je to posebno uverljivo pošlo za rukom. U stvari, upravo je u tome značaj video-snimka sa masakrom Srebreničana prikazanog u haškoj sudnici: Karla del Ponte se nada da će prvi put uspeti da dokaže direktnu vezu Slobodana Miloševića sa počiniocima zločina, ali i to samo pod uslovom da joj pođe za rukom da uveri sudije da su “Škorpioni” bili jedinica

Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, nad kojim je Milošević imao neku vrstu komandne odgovornosti. Ministrima Srbije i Crne Gore novi dokazi izgleda nisu potrebni, jer oni već sada smatraju da je masakr u Srebrenici bio “naređen i organizovan” u Beogradu. Žive, izgleda, u uverenju da su povukli debelu crtu između “režima” i “naroda Srbije i Crne Gore” i da su takvom retoričkom veštinom zaštitili potonji. Na njihovu žalost, režim kome se protivi ogromna većina obično se zove diktatorskim, a predsednica Beogradskog centra za antiratnu akciju se već pobrinula da rastumači da je ovde umesto diktature postojala izborna većina. Na tribini Nezavisnog društva novinara Vojvodine u Novom Sadu Vesna Pešić je ovih dana objasnila da građani Srbije moraju da se suoče sa činjenicom da je Slobodan Milošević “od birača dobio plebiscitarnu podršku za svoju ratnu politiku”.

Bojati se da Donji dom američkog Kongresa za potrebe rezolucije o Srebrenici upravo tako shvata pojam “režima”. I dok će bosanska strana pohitati da u Međunarodnom sudu pravde iskoristi formulu o “naređivanju i organizovanju” Srebrenice direktno iz Beograda (što se upravo poklapa sa bosanskom tužbom), dotle će svi drugi međunarodni faktori ubuduće da se pozivaju na rezoluciju američkog Kongresa pri procenjivanju uloge Beograda. Takve su rezolucije naravno političke činjenice, a ne akti zakonske snage, i one formalno imaju neobavezujući (non-binding) karakter. U stvarnosti su veoma moćno oružje, o čemu može da svedoči i grčevita, rovovska borba Turske da spreči da se u nekom takvom aktu američkog Kongresa turski genocid nad Jermenima iz 1915. godine nazove genocidom. Ta borba traje decenijama, napore Jermena da se prizna priroda masakra koji je Otomanska imperija nad njima izvršila podržava bar 150 kongresmena, ali je Stejt department do sada uvek uspeo da ubedi Kongres da zbog reči “genocid” ne treba rizikovati odnose sa važnim NATO partnerom. Istu takvu bitku Turska odvajkada vodi u evropskim parlamentima, ali počinje da je gubi na svim evropskim frontovima.

Ovog juna je, opet uz jake turske proteste, i nemački Bundestag usvojio rezoluciju o genocidu nad Jermenima, a tursko “poricanje genocida” polako postaje tema u kontekstu debate o ulasku Turske u Evropsku uniju. Niko još nije zvanično zatražio da Turska “prizna” da je nad Jermenima formalno počinila genocid, ali evropski političari sve češće aludiraju na činjenicu da Turska mora da se “suoči” sa svojom prošlošću, da se “pomiri” sa svojom prošlošću, da “prizna” prirodu tragedije koja se desila… Francuski ministar spoljnih poslova je nedavno rekao da će se to pitanje u izričitoj formi postaviti tokom pregovora o turskom ulasku u Evropsku uniju: “Imaćemo deset godina vremena da ih to pitamo, a Turska će dobiti deset godina da na pitanje odgovori”, rekao je Mišel Barnije, u otvorenoj aluziji na dugi period trajanja pregovora o turskom pridruživanju Uniji.

U tome je kvaka, i zato je rezolucija američkog Kongresa po svoj prilici samo uvod u nove pritiske i nove forme uslovljavanja Srbije, sada kada se čini da će vlada Vojislava Koštunice uspeti nemoguće: da saradnju sa Haškim tribunalom privede kraju na način koji neće zemlju razbiti iznutra. Za Beograd je Srebrenica izuzetno neprijatna međunarodna tema, i to ne samo zbog Međunarodnog suda pravde i ishoda važnog sudskog procesa koji se tamo protiv Beograda vodi, već i zbog toga što je veza između Bosne i Kosova, o kojoj za “Wujork tajms” ovih dana govori Nikolas Berns, upravo neizbežna. Niko vam to na vlasti u Vašingtonu neće javno reći, ali bez Srebrenice ne bi bilo ni Kosova, odnosno bombardovanja Jugoslavije zbog Kosova. Srebrenica je razlog što je loša srpska reputacija na neki način “zapečaćena”. Na prvi pogled ne postoji nikakva pravna ni formalna veza između Srebrenice i Kosova, ali Srebrenica u stvarnosti ipak na neki način delegitimiše srpsko pravo na Kosovo. Aleksi Đilasu se čini da ona na Kosovu igra ulogu koju je Aušvic igrao u proterivanju nemačkih manjina iz evropskih država posle Drugog svetskog rata: niko nije Nemcima rekao da moraju da idu zbog Aušvica, odnosno zločina nemačkih vojnika za koje je Aušvic kasnije postao simbol, ali je Aušvic bio razlog što niko nije digao glas u odbranu njihovih ljudskih i etničkih prava. Srebrenica je postala metafora za srpsko zlo u ratu, kao Aušvic za nemačko, dodaje Đilas. Kada “Wujork tajms” uzastopno ponavlja, kao što to čini njegov bivši spoljnopolitički urednik Rodžer Koen, da je dvadeseti vek počeo pucnjem “srpskog nacionaliste” na Vidovdan, onda nije čudo što to kod čitalaca izaziva asocijaciju da se taj vek 1999. za Srbe završio onako kako su zbog svog nacionalizma i zaslužili. Koen je, uostalom, jednom napisao da je žaliti za srpskim izbeglicama slično kao žaliti za nemačkim izbeglicama.

Otkako su haški optuženici učestali na letovima iz Beograda za Amsterdam, akcenat se u aktivnostima nevladinih organizacija koje se u vodećim zemljama sveta bave Srbijom, prebacio na pitanje srpskog “poricanja” odgovornosti za genocid. Ranije se pričalo samo o tome koliko će Srbima valjati da u Hag pošalju “pojedince” jer će individualizacija krivice skinuti sa njihovih pleća teret kolektivne odgovornosti: sada čak i ovdašnji borci za ljudska prava, poput Vesne Pešić i Vojina Dimitrijevića, insistiraju na kolektivnoj odgovornosti. Dimitrijević, koji je bio (neuspešni) kandidat Srbije i Crne Gore za sudiju Međunarodnog suda pravde, saopštava ovih dana da zbog navodne “ravnodušnosti intelektualne i političke elite” Srbije na video o Srebrenici, “nećemo moći više da se branimo da su etničko čišćenje i genocid produkt jednog režima s kojim smo imali malo veze” jer izgleda da, mada svesni svih činjenica, mnogi i dalje stoje iza tih zlodela, ili uopšte ne shvataju da je reč o zlodelima. “Bojim se”, kaže ovaj profesor međunarodnog prava za novosadski “Dnevnik”, “da ćemo za to kolektivno odgovarati, pred Međunarodnim sudom pravde i drugde”. Iz Dimitrijevićevih reči se da razabrati kako slabo stojimo pred svetom: ni naš kandidat za sudiju Međunarodnog suda pravde više, kao pre, ne misli da nije bilo genocida u Bosni, već naprotiv veruje da ćemo “kolektivno odgovarati”. On, doduše, kaže da ćemo odgovarati “zbog ravnodušnosti” elite, ali u to je teško verovati: prvo, jer nam ne sude zbog zločina ravnodušnosti, i drugo, jer proces datira od 1993. godine, dakle dvanaest godina prethodi video-traci i reakciji na nju.

Nije, dakle, srećna podudarnost za srpsku stranu što pregovori o budućem statusu Kosova počinju u drugoj polovini ove godine, u kojoj se obeležava desetogodišnjica masakra u Srebrenici. Vlast u Beogradu stisnutih je zuba primila vest iz Kongresa SAD, što je u ovom času po svoj prilici daleko mudrija reakcija od izjave ministra spoljnih poslova SCG Vuka Draškovića, o nerazdvojivosti sudbine Republike Srpske i Kosova. Koliko god analogija delovala privlačno, formalna je situacija nešto različita. Takva kakva je, Bosna i Hercegovina nije teritorija čiji će se budući status tek dogovarati na međunarodnim konferencijama: reč je o međunarodno priznatoj državi, makar i komplikovane unutrašnje strukture. S druge strane, Beograd nije u prilici da preti osamostaljenjem, odnosno otcepljenjem tuđih teritorija, niti je sam Drašković u prilici da se proglašava za zastupnika interesa milion stanovnika Republike Srpske, koja ima izabrane organe vlasti. Pogotovo ako u istom dahu sam tvrdi da Beograd ne može da govori u ime šačice isprepadanih Srba koji su na Kosovu doduše na milosti i nemilosti stranih vlasti, ali se bar nalaze pod formalnim suverenitetom države Srbije. S obzirom na trenutne okolnosti, povezivanje bosanskog i kosovskog slučaja pre će voditi smanjenju ovlašćenja ili postepenom ukidanju Republike Srpske, nego njenom osamostaljenju. Kad Amerikanci pominju nezavršen posao u Bosni, pre će biti da misle na učvršćivanje unutrašnje strukture države, nego na njeno razlabavljivanje.