Ruganje tradiciji

Šta će se dogoditi s “Prosvetom” i ko može da zaustavi njeno propadanje – pitanje je koje već više godina, a poslednjih nedelja u najzaoštrenijoj formi, zaokuplja i zabrinjava manji i bolji deo naše književne i kulturne javnosti.

I, nažalost, samo nju.

Oni koji bi jedini mogli da kažu ima li za “Prosvetu” spasa – ćute. I, štaviše, ravnodušno posmatraju njenu agoniju. Reč je, naravno, o republičkoj i gradskoj vlasti u kulturi koju sudbina jedne od naših najstarijih izdavačkih kuća zanima, izgleda, koliko i lanjski snegovi. A, možda i ne samo o njoj, jer bi o opstanku i budućnosti nekada najznačajnije i najuglednije nacionalne izdavačke kuće – kad zataje resorne službe – morale valjda da porazmisle i same republičke i gradske vlade, odnosno njihovi prvi ljudi. Uostalom, “Prosveta” u izdavačkoj nije ništa manji brend nego “Politika” u informativnoj branši. U istoriji srpske književnosti ona, sa SKZ, zauzima najvažnije mesto. U njoj su najbolji srpski i jugoslovenski pisci objavili svoje najbolje knjige. I ona, samo godinu dana kasnije od “Politike”, obeležava sto godina postojanja, i preko milionskih tiraža njenih knjiga čuvalo se i učilo nacionalno pismo i širila prosvećenost, i u njenim temeljima je vizionarsko delo čoveka, Gece Kona, koji je, poput Ribnikarovih, srpsku kulturu trajno zadužio. I obe su kuće u postbrozovskom i Miloševićevom vremenu razorene i dovedene na niske grane.

Razlika među njima je jedino u tome što je “Prosveta” i posle oktobarskih promena 2000. nastavila da tone, da bi danas dospela u položaj davljenika kojem niko neće da pruži ruku spasa. Za svoje dizanje iz mrtvih “Politika” ima da zahvali stranom, nemačkom kapitalu koji je u nju doveo tadašnji premijer Zoran Đinđić. “Prosveta” je, međutim, sve do danas ostala prepuštena sama sebi. I ova postdosovska vlast, ako već nije htela ni na koji način da joj pomogne, nije smela da dopusti da “Prosvetu” s neviđenom drskošću ponovo okupiraju ljudi čiji profili simbolizuju sva ona zla i štetočinstva kojima je srpska kultura bila izložena devedesetih godina. Time nisu ponižene samo “Prosveta” i njena tradicija, ponižena je i osramoćena i srpska kultura.

Možda Dejan Mihajlović i nije bio najbolje rešenje za pacifikaciju stanja u “Prosveti” i njen postepeni oporavak, do privatizacije koja je čeka. Možda je u mnogim postupcima bio prenagljen, kao i njegov prethodnik Milisav Savić. Možda je njegova velika greška i to što je, zaustavljajući rasprodaju “Prosvetinih” nepokretnosti, iniciranu od njegovih prethodnika (Čedomira Mirkovića i M. Savića), kako kažu, budzašto rasprodao najvrednije knjige iz “Prosvetinog” magacina. Možda mu je najveća greška što je nasleđene i nove probleme i on pokušao da rešava otpuštanjem zaposlenih.

Možda je učinio još stotinu drugih grešaka za koje ne znamo. Ali, u jednoj, za stabilizaciju “Prosvete” i postepeno vraćanje njenog ugleda najvažnijoj stvari je uspeo – doprineo je da joj se počnu vraćati, sa svojim rukopisima i projektima, najugledniji pisci i prevodioci. Na trenutak je probudio i nadu da bi je mogla mimoići sudbina BIGZ-a, Nolita i na milostinju spale, Srpske književne zadruge. Takav direktor “Prosvete”, ako ga već neki uticajni politički krugovi nisu više želeli na njenom kormilu, zaslužio je da bude smenjen bar sa onoliko regularnosti sa kolikom je svojevremeno i izabran.

Da se ova najnovija epizoda “Prosvetine” kompromitacije i degradacije rasplela na taj način, na njeno čelo sigurno ne bi došao neko zbog koga ugledni pisci opet od “Prosvete” dižu ruke, beže od nje i zaobilaze je kao neko kužno mesto srpske kulture.