Dobra priča traži oprez

Najznačajniji savremeni srpski pisac Dalmacije. Ali i uopšte među Srbima iz Hrvatske. Jovan Radulović slikao je vreme, i prošlo i sadašnje, kroz knjige, na radiju, televiziji, filmu... Radio je i na tuđim knjigama, kao urednik u BIGZ-u. A danas je “rizničar knjiga” – direktor Biblioteke grada Beograda. Ipak, sve to staje u jednu reč, ono što on jeste, ma šta radio – pisac.

Ovih dana pojavile su se dve nove knjige s njegovim imenom: banjalučki Glas srpski objavio je izbor njegovih priča, s novom pričom Nema Veronike i druge priče, a beogradski JU film danas, kao posebno izdanje, objavio je izbor televizijskih i filmskih scenarija. A nedavno je jedna njegova priča, uvrštena u Antologiju srpske pripovijetke iz Hrvatske, koju je sastavio prof. dr Dušan Ivanić (“Prosvjeta”, Zagreb, 2004), naišla na žestoko osporavanje u Hrvatskoj. Zato razgovor započinjemo osvrtom na tu zakasnelu i, rekli bismo, sasvim neosnovanu diskreditaciju ove antologije:

- Reč je o priči Maksim Gorki s Dinare, u kojoj je glavni junak hrvatski pisac Ivan Aralica. Tako su ga, kao apologetu i velikog obožavaoca Tuđmana i njegove politike, prozvale njegove kolege, hrvatski pisci – predočava Jovan Radulović. – Gledao sam 6. avgusta 1995. na televiziji kako u pustom Kninu, napuštenom od naroda, oko helikoptera na fudbalskom igralištu kluba “Dinara” trčkara Aralica i dočekuje Franju Tuđmana. Pošto je on u svojoj mladosti bio učitelj u kninskim poddinarskim selima, eto to mi je bio literarni povod da ga dovedem i u moju Polaču i pred moju rodnu kuću. Ostalo je sve stvar piščeve imaginacije i veštine. Kad je prvi put priča objavljena u Književnim novinama, 1996. godine, čini mi se da je u zagrebačkom Globusu veoma žestoko reagovao Branimir Donat!

“Veronika i druge priče”. “Nove” na “stare” priče. Šta je razlog za takvo probiranje i sabiranje – po vašem izboru?

- Do sada sam imao nekoliko izbora priča koje su pravili književni kritičari, moji prijatelji, profesori, s predgovorima ili pogovorima. I ja sam tim izborima bio zadovoljan. Ali kad me je Gordan Matrak iz Glasa srpskog, iz Banje Luke, pozvao da za ediciju “Autorov izbor” sam odaberem svoje priče, pa da napišem i neki autopoetički tekst i da se ne obazirem na obim knjige – izazovu nisam mogao odoleti. Knjiga je nedavno objavljena, izgleda veoma lepo, a ja sam presrećan što je tako lepo izdanje objavljeno baš u Banjaluci.

Prošle su trideset dve godine kako sam objavio prvu priču, vreme je da baš ja zastanem, prebrojim, sagledam kako se šta drži. Da vidimo koji je Radulović zanimljiviji čitaocima – stari ili novi. Znate, dobre priče traju u svojim detaljima, u nenametljivoj iskrenosti, naivnosti. Tamo gde ste požurili ili se poveli za nekom trenutnom modom, danas se kajete. Dobra priča traži oprez, kontrolu fabule. Kad god vam neko kaže da ima buran, zanimljiv život, pun neobičnih događaja i obrta, baš za knjigu – bežite od njega, ne slušajte, od toga se ne pravi dobra umetnička proza. Možda iz svih njegovih dogodovština vama pripadne neki mali detalj, do kojeg ni on ne drži, a ispričao ga je sasvim slučajno.

U ovom izboru priča “prošetali” ste od detinjstva, Dalmacije, davnih vremena, do novije istorije, tragedije koja je zadesila vaš zavičaj, do urbanih sredina – Zagreba i Beograda.

Kako birate teme, ima li tu nekog pravila?

- Floskula je, ali tačna, da ne biram ja teme, već one traže mene. Povodom Matavuljevog pripovedanja Ivo Andrić je tačno primetio da je Matavulj “proširio geografsku osnovicu srpske pripovetke” i to uzima kao poseban kvalitet ovog pisca. Zar i Andrić to nije radio, ali oprezno i teško. Nova vremena, detalji, život kojim živimo, knjige koje čitamo – sve je puno izazova, a šta će vas nagnati da nešto pretvorite u umetničku priču ne možete znati, ni da li će ta nova priča o novom geografskom prostoru biti bolja od vaših starih priča. Mađarski nobelovac Imre Kertes je to dobro objasnio rečima da pisac može dok piše o nekom strašnom, tragičnom događaju pustiti ne znam koliko suza, ali mu to neće pomoći da napiše dobru priču.

Takođe, jedan deo vaših televizijskih i filmskih scenarija sabrali ste u knjigu. Očigledno je da se to dobro drži, kao nastavak priča ili romana? Otkud potreba za takvom knjigom?

- Pored televizijskih drama i filmskih scenarija, napisao sam i desetak radio drama i sve su izvedene na Radio Beogradu. Ja do njih mnogo ne držim, mislim da ih ni Radio Beograd više ne emituje, pa ih i ne pominjem, ni u svojoj biografiji, ni bibliografiji. Evo prilike da podsetim da i to postoji.

U jednom momentu, shvatio sam da ima smisla u knjizi objaviti filmske, televizijske, serijske scenarije, inače će biti zauvek izgubljeni, kao što mi se s nekima i desilo. Uglavnom su scenariji pisani po naruybini, za novac, kao da to samo po sebi znači da nisu dobri. Moja prva TV drama Vučari Donje i Gornje Polače ušla je u jednu antologiju i danas je se mnogi sećaju i – zašto je kriti?

Dve epizode televizijske dramske serije “Polača-Okvil, priče o porodici Milokus ispod Dinare i o tome šta im se desilo od 5. avgusta 1995. do 1999. godine”, sada prvi put objavljujete, pre u knjizi nego na ekranu. Je li to možda iz straha, da ih neko nekontrolisano “pozajmi” u nekim ključnim segmentima?

- Ima i toga. Serija Polača-Okvil pisana je po naruybi za TV Beograd i završena je, svih osam epizoda, do novembra 2002. godine. Tada se krenulo u potragu za rediteljem. Najpre je tekst ponuđen Lordanu Zafranoviću. Čitao je, sreli smo se, razgovarali, ali se nije usudio ući u tako velik posao. Pa je tekst nuđen još nekim rediteljima i nekontrolisano je dobio noge, a od realizacije još uvek ništa, pa sam morao autorstvo zaštititi i u Autorskoj agenciji, što mi ranije nikad ne bi palo na pamet. Pisao sam i jedno pismo direktoru TV Beograd Aleksandru Tijaniću, da razgovaramo ima li ikakve šanse da se Polača-Okvil realizuje. Nije mi odgovorio. Nikola Mirkov, glavni urednik kulturno-umetničkog programa, i od početka uključen u ovaj posao, nedavno mi reče da će se od jeseni i pitanje snimanja ove serije rešiti, tj. da li će TV Beograd definitivno nestati ili postati prava nacionalna televizija, a onda ima šanse da snimi i Polaču-Okvil. Sve ovo pričam sa željom da što više ljudi pročita, možda se neko od televizijskih, filmskih producenata zainteresuje za tekst, pa nešto od toga i bude.

“Polača-Okvil” je priča o propasti vašeg zavičaja, o propasti hiljada porodica. Da li vam je, možda, najteže bilo pisanje upravo te “priče”?

- Možda. Opet ću se vratiti na reči mađarskog nobelovca. Slinjenje i suze neće vašoj priči dati bolji kvalitet. Mučio se jesam, dosta je neprevrele građe, nisam nikoga štedeo, zaista bih, kao nikada ranije, želeo da se to snimi, ali na najbolji način.

Pisac srpske Dalmacije bez Dalmacije, bez zavičaja. Kakvo je to osećanje, kad su vaši junaci rasuti po celom svetu?

- U poziciji sam pisca u kojoj su se ranije našli neki naši pisci, pa i nemali broj svetskih pisaca. Imate delić sveta o kojem na manje ili više zanimljiv ili nezanimljiv, darovit ili nedarovit način umetnički svedočite. I to vam niko ne može oduzeti, pa dok izdržite. Nemate moćne lobije, državne i zemljačke institucije, sami ste sa svojim jezikom, imate neku iluziju da to možda nekome nešto ipak znači, pa ne odustajete.

Šta za pisca znači biti na čelu jedne velike biblioteke?

- Znači imati mnogo više obaveza, poslova koji nemaju mnogo veze s književnim radom, jednostavno rečeno – imati probleme koje imaju i ostali direktori državnih preduzeća, sa više od trista zaposlenih. Odlažete književne poslove, pomerate ranije zacrtane planove, osećate da ste uskraćeni, najteže vam pada kad vas neko upita da li nešto pišete, pa vam još neće ni poverovati kad mu odrečno odgovorite. Inače, mislim da je to jedno od najodvratnijih pitanja, pa čak i kad ga novinari postave, jer u opisu je vaše profesije. Razumem znatiželju novinara, čitalaca, ali ono bi nekako moralo da se postavi diskretnije, opreznije.

Zašto?

- Književni hleb je danas veoma gorak, tvrd, nesiguran, tranzicijska vremena nemaju milosti, neki budući penzionerski dani sve dalji i neizvesniji i nemate mnogo izbora. Ponekad pomislim, i naravno uplašim se, da ću malo šta još napisati, da je ovo do sada ipak bilo nešto, vredelo se truditi, a da li će još i koliko biti, neizvesno je. Znate, pisanje po svaku cenu nikada me nije mučilo, pravio sam skoro potpune pauze po nekoliko godina, akumulirao se, pravio beleške, čitao. Desnica je jednom rekao: “Književno djelo nastaje dalje od pisaćeg stola.” Čitanje je moja velika potreba. Bez pisanja mogu, čini mi se, ali bez čitanja ne. Kad samo pomislim šta sve do kraja života neću stići pročitati.

Ipak, samo se nameće jedno ovakvo pitanje: U takvom okruženju – među knjigama – da li se čovek teže ili lakše maši pera?

- Verovatno sam u prethodnom odgovoru već nešto i na ovo pitanje odgovorio. Magacin Biblioteke grada ima oko 450 000 knjiga ili bibliotečkih jedinica, kako to vole da kažu bibliotekari. Kad prošetate između tih polica, a to je u podrumu najstarijeg beogradskog hotela, gde su nekad bile bačve s vinom, obuzme vas neka čudna tuga. Imate dve vrste bibliotekara: one što malo čitaju, ali imaju neviđenu potrebu da knjige postroje po nekom njihovom sistemu, i imate bibliotekare prosvetitelje koji zaista vole knjigu i trude se da svaku dobru knjigu približe čitaocu.

Sebe svrstavate u ovu drugu vrstu?

- Naravno da su moje simpatije na strani ovih drugih, ali savremene i velike biblioteke ne mogu funkcionisati i bez onih prvih. Retki su oni koji u sebi spajaju obe ove stvari. Borhes, i kad je već imao svetsku slavu, radio je u biblioteci i o svojim kolegama bibliotekarima ostavio je nekoliko surovih zapažanja.

U Biblioteci grada, otkad ste vi na njenom čelu, stalno se nešto radi. Šta ovog leta novo spremate?

- Polovinom septembra, povodom sto godina od rođenja Vladana Desnice, organizujemo simpozijum o njegovom životu i delu i izložbu, a ja sam pripremio knjigu odabranih intervjua koje je Desnica dao za života.

Koliko Beograđani danas čitaju knjige, gledano po biblioteci kojom rukovodite?

- Čitaju svaki dan sve više. Mi već imamo upisanih godišnje sto hiljada članova. Beograđani vole svoju Biblioteku, pogotovo ako u njoj mogu da nađu nove knjige. A nalaze ih zahvaljujući Skupštini grada Beograda, koja je ovog proleća obezbedila novac za 52 000 novih knjiga. Nadamo se da će tako biti i na jesen.

Koji su vaši kriterijumi za nabavku knjiga za biblioteke u Beogradu?

- Sekretarijat za kulturu Skupštine grada Beograda svake druge godine bira komisiju za nabavku knjiga. Ona ima devet članova, a to su bibliotekari i poznate ličnosti iz kulture i uopšte iz javnog života. Pored odabira knjiga, komisija odlučuje i koji će se umetnički časopisi u toku jedne godine otkupljivati za biblioteke u Beogradu.

Vi ste predsednik komisije za otkup...

- Da. Komisija radi u dva navrata godišnje, priređuje dva otkupa, prolećni i jesenji. U ovogodišnjem prolećnom otkupu, koji je upravo završen, dobili smo ponudu za oko dve hiljade naslova, od više od dve stotine što izdavača, što autora. Odabrali smo knjige i one se već nalaze u bibliotekama. Kao što sam rekao, otkupljeno je više od 52 000 primeraka, koji su raspoređeni u 17 biblioteka, zavisno od njihove veličine.

Prolećni otkup uglavnom služi da se kupe knjige koje nisu konkurisale na prethodnom, jesenjem otkupu, kao i knjige koje su se potvrdile kod čitalaca. Zatim, tu je nabavka lektire, knjiga za školsku decu. Mi trošimo mnogo lektirskih knjiga, jer naši glavni čitaoci su učenici i studenti. Te knjige se brzo habaju, troše, ali i ne vraćaju redovno, zato njih nikad dovoljno. A kad od nekoga uzmete članarinu, morate biti spremni da od tri naslova koje traži u biblioteci nađe bar jedan. Takođe, nabavljamo i dosta knjiga za decu. Dečja odeljenja, poslednjih 15-20 godina, gotovo da su devastirana, uništena. Ne ide da se deci ponude slikovnice zamašćene, ulepljene selotejpom... To više ne dozvoljava ni Evropa. Za prilaženje Evropskoj uniji traži se poštovanje određenih kriterijuma, kako za sve ostalo, tako i za biblioteke.