Mitsko-savremena Dalila

Gostovanje nekadašnje primabalerine Narodnog pozorišta, danas istaknute solistkinje renomirane svetske trupe Aterbaleto, oduševilo je mnogobrojnu publiku (25. i 26. juna 2005).

U složenoj ulozi “neodoljive zavodnice” Dalile koja se nehotice zaljubljuje u Samsona, heroja protivničkog naroda, Ašhen Ataljanc je u spektakularnom baletu Lidije Pilipenko Samson i Dalila potvrdila svoju umetničku i kreativnu zrelost. Tehnički skoro akrobatske bravure neoklasičnih sola, dueta, terceta, itd., smelo je nijansirala savremenim detaljima, superiorno oblikujući lik i psihološke promene raspoloženja, nastale zaljubljivanjem, kod žene odane mitsko-arhaičnom plemenskom idealu vlastitog naroda.

Izvanredno podsticajna, lirska ali i dramatična partitura Kamija Sen-Sansa (u adaptaciji i orkestraciji Angela Šureva), imala je u koreografsko-interpretacionom pogledu svoje nezaboravne kulminacione trenutke u strastvenoj duetnoj igri Samsona i Dalile, u virtuoznoj ritualnoj bahantskoj sceni Hrama, u dramatičnoj sceni Sudija, te najzad, u efektnoj završnici “Agnus Dei”. No nešto zbog same režije, a često i stoga što je malo publike moglo da prati sam tekst inače izvanrednog hora kao komentatora događaja i izrečenih poruka (osim one, jasno raspoznatljive, upućene Samsonu: “Ne zaboravi pesmu naroda svog!”) – publici koja nije čitala starozavetnu legendu nije uvek bilo najjasnije u kojoj je meri Samson bio lažno optužen za izdaju svog naroda, niti da je, oslepljen i mučen, bio degradiran kao ljudsko biće. Tome je znatno doprineo i lik Dalile svojom unutarnjom protivrečnošću nastalom u trenutku njenog nehotičnog zaljubljivanja u čoveka koga treba da odvede u smrt. U ovom kontekstu, Ataljanc je kroz svoju igru dala tačan podtekst, uz izvanrednu saradnju protagonista i celokupnog ansambla.

Denis Kasatkin kao Samson bio je impozantan pojavom i stavom, ali i naivnom iskrenošću u zaljubljenosti i posvećenosti Dalili, a zajedno s njim, vrsni karakterni igrač žestokog temperamenta Nenad Jeremić (Otac Hrama), plastični i izražajni Svetozar Adamović (Čovek), nežna i senzibilna Ivana Glišić (Pramajka) i Isidora Krešić (Kći Hrama), upečatljivo su interpretirali likove i odnose, vešto savlađujući skoro akrobatske podrške i zahtevna sola. Najmlađa, Isidora Krešić, skladnom figurom, neoklasičnom perfekcijom, temperamentnom igrom i glumačkim finesama pokazala je da je sposobna i za odgovornije zadatke.

U svedenom dekoru Borisa Maksimovića i divnim kostimima Božane Jovanović, ansambl Baleta, Hor i Orkestar Narodnog pozorišta vođeni sigurnom i prefinjenom rukom dirigenta Vesne Šouc, izveli su, dve večeri zaredom, predstave visokog umetničkog standarda. Publika je dugotrajnim aplauzom nagradila njihov trud. Posebno svoju ljubimicu Ašhen, kao i Kasatkina, savremenog Samsona koji se, usamljen, zamišljen i očajan, u završnoj sceni (“Agnus Dei”), pogledom obraća Svevišnjem kao da ga moli da prosvetli zabludele “rabe božje” kako protivničkog, tako i vlastitog plemena.

Mirjana Zdravković