Korak po korak protiv raka

Hoćete li najpre da čujete lošu ili dobru vest? Budimo optimisti i pregrmimo najpre ono loše, da bismo se, ipak, obradovali. Ali ne kao u crnohumornim vicevima. Loša vest je da postoje maligne bolesti koje su, nažalost, neizlečive. Međutim, dobra je vest da se život neizlečivog bolesnika može produžiti, i umesto da živi 2-3 godine, može da traje još desetak. To je rezultat nove metode lečenja koja se odnedavno sprovodi u Institutu za hematologiju Kliničkog centra Srbije. Ova ustanova, kao referentna u Srbiji, praktično se bavi samo malignim oboljenjima krvi.

Da li su rak kostiju, leukemija i ostali oblici malignih bolesti u porastu poslednjih godina? To je, čini se, najčešće pitanje na koje odgovaramo sa “jesu”, uz dodatno objašnjenje laika da je sve to zbog rata, zbog bombardovanja, odnosno zbog bombi sa osiromašenim uranijumom...

Ugledna doktorka, profesor Darinka Bošković, nalazi se na čelu Instituta za hematologiju i nudi nam neočekivani odgovor:

“Ne mislim da takve tvrdnje imaju mnogo osnova. Najpre, u celom svetu beleži se porast malignih bolesti krvi, naročito kad je reč o limfomima, gde je izrazit trend porasta bolesti u Evropi, ali i drugim delovima sveta. Što se nas tiče, mi poslednjih petnaestak godina praktično živimo u hroničnom stresu, tačnije u nenormalnim uslovima, u životnom grču koji podrazumeva puko preživljavanje. Iako niko nije utvrdio koji je razlog pojave maligne bolesti, činjenica je da lekari govore pre svega o poremećenoj unutrašnjoj stabilnosti organizma. Međutim, mi ne znamo usled čega nastaje poremećaj u organizmu i kako utiče na bolest. Ali, znamo takođe da je čovekova okolina drastično promenjena i zagađena, da ne znamo tačno šta jedemo, koji se pesticidi i hemijska sredstva upotrebljavaju. Rešili smo problem bakterijskih infekcija, ali problem virusnih infekcija nismo rešili... Hoću reći da postoji mnogo faktora koji bi mogli da dovedu do poremećaja stabilnosti organizma, naročito kod genski nestabilnih ličnosti, jer se smatra da maligniteti, ipak, nastaju, pre svega kad postoji genski poremećaj stabilnosti.”

Vratimo se razlogu našeg optimizma u situaciji kada nam nauka preti da će 21. vek biti vek malignih oboljenja. Jedan od glavnih aktera ove priče, doktor Jelena Bila (38), godinu dana je provela na Univerzitetskoj klinici u Hajdelbergu radeći na doktorskoj tezi koju će braniti krajem ove godine. Istovremeno, ona se obučavala za lečenje hematoloških bolesnika primenom transplantacije matične ćelije koštane srži. Rezultat tog njenog rada je uvođenje autologe transplantacije matične ćelije kao metode lečenja bolesnika sa multiplim mijelomom u Institutu za hematologiju. Kaže nam da sve ovo što je uradila ne bi bilo moguće da nije imala podršku Instituta u kome radi, pre svega od profesora Ive Elezovića, profesorke Darinke Bošković, kao direktorke Instituta koja se zauzela i omogućila ostvarenje ovog programa, pa do razumevanja ljudi iz uprave Kliničkog centra. Takođe, naglašava da je transplantacija matične ćelije hematopoeze rezultat, pre svega, timskog rada kliničara, laboratorije odgovorne za određivanje kvaliteta transplantata i transfuziologa.

Šta je autologa transplantacija matične ćelije?

Ova nova metoda lečenja se kod nas primenjuje na obolelima od raka koštane srži, pre svega multiplog mijeloma kao i drugih malignih limfoproliferativnih bolesti. Doktorka Bila nam saopštava sledeći podatak:

“U našem Institutu se godišnje od multiplog mijeloma leči oko 250 bolesnika. Od toga je jedna trećina novodijagnostikovanih. Treba poći od činjenice da je multipli mijelom još uvek neizlečiva bolest. A tragično je to što je primenom konvencionalne, standardne hemioterapije, prosečno preživljavanje ovih bolesnika između dve i tri godine. Međutim, primenom autologe transplantacije koštane srži, a pogotovu dvostruke, tzv. tandem transplantacije, život bolesnika se, prema svetskim iskustvima, dvostruko produžava, i do sedam godina.”

Treba reći da se u razvijenim zemljama Zapada ova metoda lečenja primenjuje od 1986. godine, ali se i dalje traga za najboljim modalitetom lečenja ovog vida raka koštane srži. Danas se koristi kombinacija standardne hemioterapije kao indukcione terapije i visokodozne hemioterapije praćene autologom transplantacijom.

Kako se radi ova nova metoda?

“Princip autologe transplantacije sastoji se iz dva koraka. Najpre se matična ćelija koštane srži mobiliše i stimuliše, da bi se izdvojila iz periferne krvi bolesnika. Dakle, iz periferne krvi bolesnika se izdvaja zdrava matična ćelija koštane srži. Da bi bio uspešan, ovaj transplantat mora da zadovolji određene kriterijume kvaliteta.”

Prikupljanje ovih ćelija se obavlja tako što bolesnik leži nekoliko sati priključen na aparat koji se zove ćelijski separator i sve veoma podseća na mehanizam davanja krvi. Ovaj aparat ima tu sposobnost da iz krvi bolesnika izdvaja samo zdravu matičnu ćeliju. Zatim se taj transplantat obrađuje, jer mora da zadovoljava određene, stroge kriterijume kontrole kvaliteta da bi imao svoju punu funkciju, i zamrzava posebnom tehnikom programiranog zamrzavanja. U tom stanju se čuva do trenutka same transplantacije.

Na pitanje od čega zavisi uspeh ove metode lečenja, doktorka Jelena Bila odgovara:

“Inicijalni pristup bolesniku vodi tome da se stimuliše matična ćelija, dok se u perifernoj krvi svakodnevno prati njen nivo. Kada se dostigne željeni nivo, bolesnik se šalje na izdvajanje matične ćelije. Ukoliko se to ne desi, primenjuje se druga terapija, pa ako ni tada nema poboljšanja, treba zaključiti da bolesnik spada u malu vrstu populacije čija je rezerva koštane srži veoma mala i gde nije moguće sprovesti ovu metodu. Osnov uspešne transplantacije je kvalitetan transplantat koji podrazumeva određen nivo matične ćelije odgovarajuće životnosti. Zato je inicijalno određivanje kvaliteta transplantata jako važan korak u svakoj transplantaciji.”

Drugi korak u ovom lečenju je veoma intenzivna primena hemioterapije koja dovodi do teške aplazije koštane srži. Naša sagovornica nam objašnjava šta to znači:

“Aplazija koštane srži je momenat kada su svi krvni elementi veoma niski, što će reći da ovako intenzivna hemioterapija deluje na potpuno suprimiranje koštane srži. Pozitivan efekat ovako agresivne terapije je mogućnost postizanja potpunog i dugotrajnog zaustavljanja maligne bolesti. U slučaju agresivne hemioterapije, period aplazije srži dugo traje, i da bi taj period oporavka bio olakšan i skraćen, ova terapija je praćena infuzijom transplantata matične ćelije hematopoze. Bolesniku se u vidu transfuzije vraća njegova zdrava matična ćelija koja mu omogućava brži oporavak. Ovaj drugi deo lečenja, to vraćanje matične ćelije u vidu transfuzije, traje dvadesetak minuta.”

Doktorka Jelena Bila upozorava da period oporavka bolesnika traje desetak dana, do tri nedelje. Suština ove metode je da bolesniku omogući primenu intenzivne hemioterapije koja će izvršiti eradikaciju svih tragova bolesti, dok će mu zdrava matična ćelija omogućiti da se bolje i brže oporavi.

Razloga za veru u postepeno savlađivanje bolesti uz koje ide ta užasna reč “neizlečiva”, nudi naša sagovornica, dr Darinka Bošković objašnjenjem da se određeni broj malignih bolesti kao što su limfomi, ne samo hočkinski već i nehočkinski, danas neuporedivo uspešnije leče:

“Uz nove metode lečenja praktično 80 odsto bolesnika preživi još pet godina bez znakova bolesti, što za nas znači da su izlečeni. Naravno, može se javiti neki recidiv, ali mogućnost da dođe do njega je neuporedivo manja. Drugi problem u ovakvim slučajevima je što je takvo lečenje veoma skupo i što su sami lekovi veoma skupi. Cela Evropa danas leči takve bolesnike maksimalnom terapijom dajući im sve najnovije lekove, s obzirom na to da su ti tumori postali potencijalno izlečivi.”

Bolesnici sa posebnom vrstom akutne leukemije, akutna promijelocitna leukemija, imaju savršenu prognozu sa primenom novih lekova koji omogućavaju sazrevanje ćelije i 80 odsto njih, kako kaže dr Bošković, ulaze u remisiju, ne zahtevaju transplantaciju i više od 50 odsto njih preživljava pet godina, za šta hematolozi kažu da je “vreme bez znakova bolesti”, budući oni nikada ne upotrebljavaju reč “izlečenje”. Naravno, lečenje u ovim slučajevima je veoma skupo:

“Svaki čovek, pa i onaj najsiromašniji, može sebi da kupi neki ranisan ili brufen, ali ne može sebi da kupi lek kao što je glivek koji se danas koristi kod svih bolesnika sa hroničnom granulocitnom leukemijom i koji je u odnosu na istorijsku grupu pokazao fantastičan rezultat. Lek je prvi put upotrebljen 1999. godine i ne zna se da li će ti bolesnici morati da ga koriste celog života kao što dijabetičari koriste insulin, ali društvo, odnosno država mora da pomogne u lečenju posebno tih potencijalno izlečivih maligniteta. A u potencijalno izlečive spadaju limfomi, koji su svuda u svetu u porastu, kao i dečije leukemije, na primer.

Vratimo se ponovo pominjanoj autologoj transplantaciji, za koju dr Jelena Bila kaže da “nije prvi izbor u lečenju bolesnika sa akutnom leukemijom i ona se kod bolesti ovih bolesnika primenjuje samo ukoliko ne postoji srodni ili nesrodni, podudarni davalac matične ćelije”.

Zanimljivo je da u razvijenim zemljama Evrope i ostalog dela sveta postoje banke dobrovoljnih davalaca matične ćelije koštane srži, što kod nas nije slučaj. Direktorka Instituta za hematologiju nas upoznaje sa tim problemom:

“U svetu postoji tzv. Antoni Nolan banka sa više od 2 miliona registrovanih davalaca i njoj se pristupa tako što morate kao država da uplatite određenu svotu novca koja nije mala. Potom moramo biti osposobljeni da radimo HLA tipizaciju posebnim metodama gde će se svaki genski nalaz jasno detektovati. To bi uskoro trebalo da počne da se radi posebnom metodom PCR na Institutu za transfuziju krvi.”

Dakle, Ministarstvo zdravlja, odnosno Vlada Srbije, treba najpre da odreši kesu i plati godišnju članarinu za ulazak u ovu banku, kao što su to, na primer, susedi Hrvati uradili prošle godine. To je, uverava nas dr Bošković, neuporedivo jeftinije nego da bolesnici odlaze u inostranstvo i po skupoj tarifi koriste donatora iz ove banke života.