Senka samostalne županije

Hiperosetljivost je reč koja možda najbolje opisuje odnose između Crnogoraca i Srba kako onih na relaciji Srbija i Crna Gora tako i onih u Srbiji i onih u Crnoj Gori. Doskora su se hvalili da su jedno biće a sada duboko ranjeni političkim interesnim podelama traže nove partnere. I Srbija i Crna Gora se drže Evrope ali Podgorica nipošto ne bi želela da zajedno ide ka EU, Beograd i dalje veruje da je Crna Gora prirodan partner na Balkanu, ali sve više indicija upućuje da je vlast u Podgorici pronašla saveznika u Hrvatskoj. Evropa za sada podržava Srbiju u njenoj težnji da državna zajednica što duže opstane a Hrvatska tapše Crnogorce po junačkim plećima hrabreći ih na putu ka osamostaljenju i nezavisnosti. I jedni i drugi osećaju se kao iznevereni ljubavnici. Nije lako ni strani koja ostavlja, ni onoj koja insistira da se kohabitacija nastavi. Repriza svega što smo gledali godinama.

S tim što je Crna Gora zajedno sa Srbijom prolazila kroz slične faze pokušavajući da odbrane SFRJ da bi na kraju nemoguće misije napravile novu zajedničku federaciju. Sada Crnogorci uočavaju da su sve nekadašnje članice federacije postale samostalne države. Osim Crne Gore.

E sad, druga je stvar što se od država sa gorkim iskustvom ne bi očekivalo da ponavljaju ranije greške koje dovode do toga da dušebrižnici već cvile kako ih aktuelni scenario neobično podseća na onaj proživljen početkom devedesetih godina prošlog veka. Scenario negativiteta – uvek je drugi kriv što nama nije dobro. Stvar dodatno komplikuje što “za razliku od ostalih bivših članica SFRJ u kojima je nacionalni ključ bio osnov za društvenu integraciju, u Crnoj Gori je nacionalni princip postao izvor društvenog sukoba i faktor društvene dezintegracije... Naime, da li je i kako je moguće izgraditi nacionalnu državu u situaciji kada je državotvorna nacija podeljena unutar svog bića po pitanju nacionalnog identiteta”, pita Miloš Bešić, predavač na Filozofskom fakultetu Univerziteta Crne Gore u Nikšiću. Po njegovom mišljenju nacionalno pitanje se u Crnoj Gori ne pojavljuje kao problem sve do 1997. godine kada dolazi do podele u vladajućoj Demokratskoj partiji socijalista. Tek se sukob između dve političke elite pojavio kao latentni nacionalni sukob između dve nacije – srpske i crnogorske. Do tada je crnogorska elita bila lojalna srpskoj nacionalnoj ideji “a zatim iz konflikta sa srpskom preuzima nacionalnu legitimaciju Crnogoraca sa stanovišta nacionalne autohtonosti i državotvornosti. Od tog trenutka ‘nacionalno bratstvo’ između Srba i Crnogoraca prerasta u latentan konflikt”, objašnjava Miloš Bešić.

Slika u praksi odiše jedom i nepoverenjem. Crna Gora razmenjuje nežnosti sa Hrvatskom u meri da to liči na neko novo bratimljenje odnosno pronalaženje novog strateškog partnera. Hoće da plati ratnu odštetu za Konavle i obnavlja saradnju na svim nivoima. U zamenu Stjepan Mesić, predsednik Hrvatske, obećava da će njegova država prva priznati državu Crnu Goru. Podržava ideju crnogorskog premijera Mila Đukanovića da volju većinske Crne Gore utvrdi i pre referenduma. U Srbiji je ovakvo ponašanje crnogorskog rukovodstva dočekano kao izdaja, ali ni crnogorska opozicija nije nimalo oduševljena takvim potezima. Nebojša Medojević, lider Grupe za promene tim povodom izjavljuje: “To je nezakonito delo predsednika Crne Gore koji nije imao ovlašćenje da napravi takav dogovor sa predsednikom Hrvatske. Đukanović je 1991. godine izjavio da Crna Gora nije u ratu, pa zbog čega bi onda Crnogorci sada plaćali odštetu Hrvatskoj. Đukanović je bio ratni huškač, koji je Crnogorce terao u pohod na Dubrovnik, dok je građane koji su bili protiv rata šikanirao. Umesto da svi građani budu fiskalno odgovori za počinjenu štetu u ratu, treba pribeći krivičnoj odgovornosti pojedinaca. Međutim, izgleda da to ne odgovara vrhu crnogorske vlasti jer bi, pre svega, predsednik države trebalo da odgovara”...

Na optužbe koje pristižu iz Srbije Miodrag Vuković, visoki funkcioner DPS-a odgovara: “Nije reč o diskretnoj diplomatiji koja bi trebalo da zbuni i nanosi štetu jer se Crna Gora nije ogrešila o Srbiju i državnu zajednicu. Mi želimo da se suočimo sa prošlošću i sa onim što su učinili naši ljudi. Ne radi se o ratnoj odšteti već o šteti koju smo naneli u ratu. Granice političkog i ljudskog na Balkanu dovedene su do apsurda, čim počnete dobro sa nekim da sarađujete drugi se ljute ne shvatajući da nova prijateljstva povezuju a ne distanciraju. Ako neko nalazi tajnu poruku i čita nenapisano to nije za ozbiljnu političku analizu to je za patologiju”, kategoričan je NIN-ov sagovornik.

I Jevrem Brković predsednik Dukljanske akademije za NIN podvlači “da prisustvujemo katarzi kroz koju prolazi Crna Gora a na koju je obavezuje sopstvenost. Crna Gora je dosta bila sluškinja Beograda ali katarza ne sme da je odvede na put da bude sluškinja Zagrebu pogotovo što to Zagreb od nje i ne traži.” Po njegovom mišljenju, Crna Gora je zatočenica Beograda već 200 godina zahvaljujući pre svega srpskim udvoricama tj. terazijskim Crnogorcima. Zar Srbija ne vidi do čega su doveli ‘njeni’ Crnogorci, pita i konstatuje kako su najveći srpski zločinci poreklom bili Crnogorci. “U tu se genezu moderna evropska Srbija, ako je ikada bude, mora zagledati. Srbija danas mora shvatiti da crnogorstvo nije antisrpstvo, da dukljanstvo nije hrvatstvo nego autentično crnogorstvo”...

Oni koji pružaju aktivan otpor da shvate ovako jednostavne stvari potenciraju dešavanja na crnogorskoj kulturnoj sceni. Pogotovo kada je o festivalima reč. “Sunčane skale” u Herceg Novom već su napunile yepove hrvatskim izvođačima koji su ubedljivo osvojili prva tri mesta. Goran Karan, Toni Cetinić i Ivana Banfić isploviće sa 30.000 evra dok se prisutnima činilo da su zalutali u Split ili Opatiju. Većina izvođača je još pre finala znala imena pobednika i prenela ih medijima. Miodrag Vuković ipak ne misli da je reč o neukusnom podilaženju gostima iz Hrvatske: “Na Budvanskom festivalu pobedila je pesma kojoj je mesto ispod šatre. U Herceg Novom pokupili smo najbolje pesme iz okruženja.”

“Izgleda da i u vlasti i u medijima, malo ko ili gotovo niko, ne shvata da su uspjesi u sportu i kulturi najbolji način da se afirmiše neka državna tvorevina, pa makar to bila i nakazna državna zajednica čiji je autor Havijer Solana. Samo jedan uspjeh fudbalske ili odbojkaške reprezentacije, ili pjevač iz Srbije, dovoljni su da se gotovo 80 odsto stanovništva Crne Gore identifikuje sa njima, da im se divi, da slavi njihov uspjeh, kao zajedničke države... Uspjeh koga ‘ne bi bilo kad bi nas neko odvojio od Srbije’... bez koje ‘na tom polju ne bismo bili niko i ništa’... Pitanje je samo kako bi ti ljudi sjutra doživjeli činjenicu da je zajednica sa Srbijom prošlost i da je naš samo onaj koji je iz Crne Gore, pa makar to bio Srbin iz Pljevalja ili Albanac iz Ulcinja. I da Vlade Divac ili Željko Joksimović – nijesu naši, već naše komšije. Kao što su to Toni Kukoč ili Doris Dragović”, razmatra se u “Analizi medijske scene Crne Gore u godini u kojoj treba načiniti odlučne korake na putu ka državnoj samostalnosti” inače, internom dokumentu vlade koji je procurio u javnost. Crnogorce, dakle, treba između ostalog odučiti od štetne navike da uspehe Srbije doživljavaju kao svoje. Opozicione novine izvrgavaju ruglu takvo ponašanje pa se u Danu mogu pročitati ovakvi naslovi: “Vlast kreće putevima Tuđmana”,

“Marović Mesićeva blijeda kopija”, povodom izjave predsednika državne zajednice koji sebe vidi kao prvog i poslednjeg u toj funkciji.

Sadašnji nacionalni konflikt u našoj zemlji zanimljiv je jer je višestran, tvrdi Miloš Bešlić. “Prvo, to je stvarni konflikt između onih koji se osećaju Crnogorcima i onih koji se osećaju Srbima u samoj Crnoj Gori. Drugo, to je potencijalni konflikt između Srba u Srbiji i Crnogoraca u Crnoj Gori. Zatim, sve se češće javlja konflikt između Srba u Srbiji, i to one struje koja Crnogorce vidi kao izvor stalnih problema srpske države, te da ih, prema tome, treba odstraniti. Konačno, Crnogorci u Srbiji se dele na dva dela, onaj koji se zalaže za samostalnost crnogorske države i onaj koji ponosno ističe da su Crnogorci isto što i Srbi, ili čak da su oni najbolji među Srbima”...

Zbunjujuće, nego šta. Toliko da ugledni Fajnenšel tajms konstatuje – neki će možda tek posle uspešnog glasanja za nezavisnost shvatiti koliko su već bili nezavisni.

Miodrag Vlahović, ministar inostranih poslova Crne Gore Pročitati Beogradski sporazum Zašto bi Srbiji smetala spremnost Crne Gore da se suoči, i na ovaj način, sa posledicama apsurdnog i rušilačnog napada na Dubrovnik? Kako komentarišete što se crnogorsko-hrvatski dogovor u Srbiji ocenjuje kao separatni sporazum? - Kao površnu, i samim tim, pogrešnu interpretaciju. Sve što Crna Gora učini samostalno i u skladu sa svojim interesima je, tobože, separatizam ovog ili onog oblika. Uz to, uraditi nešto mimo državne zajednice, kako ste kazali je, zapravo, jedna nemoguća stvar jer stav ili politika državne zajednice može biti samo ono oko čega postoji dogovor i saglasnost dvije države članice. Valjda je to konačno jasno. Dakle, može se uraditi nešto mimo Srbije ako to čini Crna Gora – ili obrnuto, ako to čini kao što je često i slučaj Republika Srbija. Zaista bi valjalo da neko konačno pročita šta piše u Beogradskom sporazumu i Ustavnoj povelji i da se, makar i pri kraju ove epizode crnogorsko-srpskih odnosa, shvate neke stvari. Ovo zaista radimo bez pitanja Srbije, ali bez negativnog uticaja na interese Srbije. Zašto bi Srbiji smetala spremnost Crne Gore da se suoči, i na ovaj način, sa posledicama apsurdnog i rušilačkog napada na Dubrovnik? Vidimo da u Srbiji oko toga postoji veoma oštar, gotovo panični stav. Zec je, naravno, u drugom grmu. Da vas podsetim: ukoliko se jedna država članica opredeli za nezavisnost, druga država članica je pravni sledbenik državne zajednice, tj. tzv. SRJ. Nadam se da su srpski pravnici proučili šta piše u Beogradskom sporazumu prije nego su ga srpski zvaničnici potpisali. Zar nije bilo logičnije da se otvori javna rasprava kad vam i vlastita opozicija prebacuje i pita kako će “bankrotirana” Crna Gora platiti ratnu odštetu. Kako ćete platiti? - Mislim da našim političkim oponentima, bar većini opozicionih partija u Crnoj Gori, prvenstveno smeta ono što je sadržaj vašeg prvog pitanja, a posebno činjenica da postoji direktna crnogorsko-hrvatska zvanična komunikacija ovakve prirode. Detalji naše naknade Hrvatskoj će biti definisani bilateralnim sporazumom dvije zemlje. Kako će se izračunati udeo crnogorskog činjenja u ratu? - I to će biti definisano bilateralnim sporazumom. Stiče se utisak da zvanična Crna Gora više drži do prijateljstva sa Hrvatskom nego sa Srbijom. Zli jezici tvrde da se sve čini kako bi Hrvatska priznala Crnu Goru? - Ostaje mi da se nadam da i vaš cijenjeni list ne spada u one koji su stekli takav utisak. Ili je moja nada možda uzaludna? Takav “utisak” je u poslednjih 15 godina, a posebno u vremenu ratova i zločina na prostorima bivše Jugoslavije, uvijek pratio nacionalističku i velikodržavnu politiku u Srbiji prema Crnoj Gori. Loše je ako se takva, pardon, plitkoumna pozicija i politika u Srbiji prema Crnoj Gori sada obnavlja i snaži. Ako je to i uopšte vredno komentara: nije Crna Gora predložila Savez nezavisnih i međunarodno priznatih država Hrvatskoj ili nekoj trećoj zemlji, već Srbiji. Mi od Srbije i dalje očekujemo ozbiljan i odgovoran stav po tom pitanju. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što je Srbiji najbliža – Crna Gora. Bar se tako tvrdi u Srbiji. Što se tiče priznanja – dobro ste kazali – zli jezici. I ne baš pametni, rekao bih. Veljko Bulajić, režiser Treba se posipati pepelom “Svi moramo da naučimo da se posipamo pepelom i Srbija takođe” Posle prošlogodišnjeg susreta Filipa Vujanovića i Stipe Mesića u Zagrebu saopšteno je i da su oni podržali osnivanje Hrvatskocrnogorskog međudržavnog saveta kako bi se “pružio snažniji doprinos stabilnosti regiona”. Za predsednika je u naredne tri godine izabran režiser Veljko Bulajić a članovi su između ostalih: Milan Bandić gradonačelnik Zagreba, Luka Korda predsednik opštine Konavle, Radomir Čačić ministar u Vladi Hrvatske i Bjelovarske županije, nekoliko članova sabora, Nadan Vidošević predsednik Hrvatske gospodarske komore, akademik Nedeljko Fabrio, Pero Đukan direktor Instituta građevinarstva Hrvatske, LJubiša Stanković rektor Univerziteta Crne Gore, Miloš Milošević admiral bokeljske mornarice, Don Branko Zbutega, Srđan Darmanović, Vojo Stanić, Boro Krivokapić, Branko Baletić i mnogi drugi ugledni političari, privrednici i kulturni radnici sa obe strane. Savet se od osnivanja nije javno eksponirao dok nije počelo da se šuška da je ideja Saveta da Crna Gora demonstrira širokogrudost plaćajući štetu koju su njeni građani počinili marširajući svojevremeno na Dubrovnik. Veljko Bulajić potvrđuje za NIN da je vest tačna i dodaje: “Lično sam za vreme rata dva puta boravio u opkoljenom Dubrovniku. Bio sam jedan od organizatora konvoja Libertas koji je probio blokadu Dubrovnika i ponovo sam došao odmah po povlačenju JNA. U međuvremenu je napravljen veliki korak u približavanju Hrvatske i Crne Gore.” Mnogi u državnoj zajednici ocenjuju da je crnogorsko rukovodstvo povuklo jednostran i nezakonit potez. U međuvremenu, Hrvatskoj raste apetit po pitanju cenovnika za odštetu što one koji su prihvatili vašu ideju dovodi u još neugodniji položaj. - Ovom prilikom o novcu ne bih govorio s obzirom da prisustvujemo moralnoj pobedi savremene Crne Gore. Čujem da srpski ekstremisti ovaj potez ocenjuju kao kamen o nogu Srbiji a oni su joj zapravo teret jer izbegavaju otplatu ratne štete. Svi moramo da naučimo da se posipamo pepelom i Srbija takođe. Savet nastoji da se precizno iščita ratna povest. Smatramo da je to jedini način da se stvore novi vidici i da se jasnim tumačenjem prošlosti stekne novo iskustvo. Ipak, ostaje pitanje političke odgovornosti lidera umešanih u rat koji su sada na vlasti? - Lično mislim da je današnja Crna Gora nova slika stvarnosti. Crna Gora nije odlučivala o ulasku u rat pa nije mogla ništa da učini. Uostalom Đukanović se prvi usprotivio Miloševiću, tako da mi se čini da se postavljanjem ovakvih pitanja on pokušava kompromitovati uoči referenduma. Ako je sadašnje rukovodstvo dobro Crnogorcima onda su dobri i okruženju. Jasno vam je da mnogi misle da je reč o političkom interesu pogotovo posle Mesićeve izjave da će posle referenduma Hrvatska prva priznati Crnu Goru. - Mesić ima principijelni stav i ne vidim nijedan razlog zbog čega Srbija ne bi pretekla Hrvatsku u tome. Prošlo je vreme dominacije Srbije nad Crnom Gorom i što pre Srbija to shvati, tim bolje. Čini se, međutim, da Hrvatska pokazuje slične pretenzije? - Niz realnosti nas upućuje na trajno dobrosusedsko partnerstvo koje proističe iz zemljopisnih, gospodarskih i političkih razloga. Da li se Savet zalaže za samostalnu Crnu Goru? - Da, ali Crna Gora je praktično već samostalna. Posle referenduma kao ptica feniks istupiće samostalno na međunarodnu scenu i tako nastaviti sa državnim kontinuitetom koji je nasilno prekinut 1918. godine. A to znači nezavisna, mediteranska Crna Gora u uzajamnom svestranom prožimanju sa Srbijom i Hrvatskom kao što je to nekada bilo.