Besmrtnici za pasuljskim stolom

Pasuljska akademija novinara i umetnika (sa skraćenicom PANU kao očiglednom parafrazom naziva SANU) je lokalna “švejkovska” tvorevina kakvu su još jedino mogli da smisle i organizuju Jaroslav Hašek ili Bohumil Hrabal, a nastala je u Beogradu pre petnaest godina.

Danas već uveliko poznata PANU ima 137, kako se to kaže, opoveljenih članova. Predsednik PANU je istaknuti književnik Miroslav Josić Višnjić, ali stvari oko njegovog statusa ne stoje baš tako jednostavno. Naime, odlično poznajući naš srpski mentalitet, on je odmah po imenovanju povukao maestralan politički potez i podneo ostavku. Tako je postao doživotni predsednik u ostavci koga, bar tako on misli, potencijalni zaverenici i ostali mangupi u internim redovima ne mogu, kao takvog, ni da smene, jer “svađe” oko toga ko će biti novi predsednik zakulisno oko kazana traju već petnaest godina. Akademici su, pak, jednoglasni u tvrdnji da svoje postojanje i status ugledne institucije imaju da zahvale fudbaleru, legendarnom centarforu Dušanu – Duletu Saviću, koji je 1991. u grupi novinara i saradnika Studija B inicirao formiranje PANU i predložio ime. Od tada, svakog petka u 13 časova (prvobitno u restoranu Studija B u Beograđanki, u kojem je PANU i utemeljena, a sada privremeno već nekoliko godina izmešteni na više mesta u gradu) okupljaju se akademici oko spojenih stolova i iznad tanjira punih ukusnog pasulja (sa pravom na “repete”) održavaju svoje redovne seanse. Među članovima se nalaze, pored novinara i umetnika, univerzitetski profesori, diplomate, političari... Tu je i šest članova SANU, dakle dvostrukih akademika, a znatan je broj i onih koji bi mogli da im se u narednim godinama pridruže. Glavna aktivnost im je, kako kaže predsednik, ogovaranje, pa prema tome bolje je biti uz njih nego izvan kruga. Jer, koga nema – po njemu se može.

Milorad H. Jevtić, jedan od naših vodećih eksperata za arhitekturu, a uz to i uspešan karikaturist, primljen je u članstvo PANU s proleća 1998. Pošto je već imao objavljenu zbirku portretnih karikatura “Vedra strana medalje” (o kojoj smo svojevremeno pisali – “Svedok i svedočanstva”, NIN, 19. april 1996), počeo je odmah, na podstrek kolege akademika, inače dugogodišnjeg potpredsednika svetskog Interpola, Budimira Babovića, da skicira likove članova i stavlja ih, gde drugde nego u – “dosije”. Tokom pet godina (1998-2003) Jevtić je kreirao 72 šaljiva portreta i na svetski dan humora i, istovremeno, dan Studija B, 1. aprila 2003. otvorio je sadržaj “dosijea” i pružio ga na uvid javnosti u Kući Đure Jakšića. Svečano otvaranje izložbe je posebno obeležilo prisustvo čak 50 “modela” prikazanih na crtežima.

Na toj izložbi se javila ideja da se karikature objave u jednoj knjizi i da im se priključe primerene im biografije sve sa, u vazda radoznaloj čaršiji, željno očekivanim “masnim” fusnotama i marginalijama, ali se od te namere, kako vidimo, diskretno odustalo i danas je pred nama sjajna knjiga “Čuvari reči” (Radio “Studio B”, PANU i “Mrlješ” d.o.o., Beograd, 2005) od svojih 126 stranica neobičnog formata u izdanjima karikatura (17,5 h 29,5 cm), a sastoji se od 108 karikatura, praćenih samo osnovnim ličnim podacima, predgovorom M. J. Višnjića, popisom portretisanih i umetnikovim pogovorom. Čast da se prikaže u boji dobio je samo faksimil Predsednikove povelje PANU. Možemo tek da nagađamo, ali se obrazloženje za razlog izostanka biografija možda krije u delu predgovora: “Od drugih akademija (...) PANU debelo se razlikuje i odlikuje po tome što okuplja osetljive i umne ovdašnje ljude (...)”.

Originali crteži su rađeni olovkom na A3 formatu i, za razliku od maestralnih, bez izuzetka antologijskih Jevtićevih portreta kreiranih tokom sedamdesetih godina prošlog veka kombinovanim tehnikama, ovi su nastali relativno brzim radom, u različitim okolnostima i, ponekad, sa promenljivim uspehom. Stilski su ujednačeni, ali poneki od njih, verovatno zbog brzine i uslova u kojima su crtani, sigurno nisu ono najbolje što je u portretnoj karikaturi Jevtić ostvario na planu postizanja sličnosti sa modelom (na primer, crtež Svetislava Basare). S druge strane, neki od njih su zaista uspešni (Svetozar Stojanović, Slavoljub Đukić...) i ostaće kao njegova veoma važna dela iz ove stvaralačke faze. Pogotovo će to biti ona dela (Petar Lazić, Miljenko Žuborski, Branko Crnčević...) u kojima se sasvim opustio i više koristio groteskni, naglašeno stilizovani i skoro samo na liniju svedeni crtež, nego pristup karakterističan za realistički portret. Bio portret lica realistički ili karikaturalan, tek telo je uvek groteskno, jer je ovde kontekst u kojem su prikazani likovi podjednako važan kao i njihov fizički izgled. Jevtić je u crteže utkao, kako interne “pasuljske” anegdote, tako i opštepoznate osobine i aktivnosti fokusiranih ličnosti.

U početku svog stvaralaštva, tamo negde šezdesetih, umetnik je jasno žanrovski izdvajao svoje geg-karikature od portretnih. Kako su godine odmicale, tako se narativni libreto sve više preplitao sa crtežom, da bi ovde, bar za sada, doživeo svoju kulminaciju.

Naravno da autor ovog prikaza očekuje kako će, po izlasku teksta, i sam postati jedna od tema ogovaranja prve sledeće sesije, pa možda biti pozvan i na odgovornost, ali to je sračunat rizik kojeg se prihvatio i nema mu više nazad. Uostalom, reskir se ponekad i isplati. Goreimenovani još od vojske nije jeo valjan pasulj.