Neznanje ili nevoljnost

Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava, Jukom, ustanovio je preliminarne rezultate istraživanja čija tema je – sprovođenje Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Prema rečima Dejana Milenkovića iz Jukoma, Zakon se ne sprovodi onako kako bi trebalo. Međutim, Milenković ističe da je ovaj zakon donet kod nas tek prošle godine, i da je za njegovo efikasno sprovođenje potreban određeni vremenski period.

Naš sagovornik takođe ističe da među institucije koje prednjače u kršenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama spadaju: Vlada Srbije, Ministarstvo privrede, Okružni sud u Beogradu, Vrhovni sud Srbije, Ustavni sud Srbije, Jat kao i Ministarstvo odbrane SCG. Navedene ustanove nisu odgovorile na nijedan zahtev, bilo predstavnika medija, nevladinog sektora ili građana. Sa druge strane, Agencija za privatizaciju i Savet za radiodifuziju – pokazali su se vrlo savesni u davanju traženih informacija, naveo je Milenković.

Svojim ponašanjem, Vlada Srbije se distancirala od svojih građana. Wen zadatak je da čini sve da se Zakon što bolje sprovodi. Dakle, vlada ne ispunjava svoje obaveze. Ipak, institucije koje nisu direktno državne, kao što su Agencija za privatizacijU i Savet za radiodifuziju, pokazale su spremnost da sve svoje aktivnosti transparentno prikažu svim zainteresovanim, bilo da su oni građani, predstavnici medija ili pripadnici nevladinih organizacija, to je ono što nas ohrabruje, zaključio je Dejan Milenković i dodao da su Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo turizma, trgovine i usluga, kao i Ministarstvo za nauku i tehnologiju i zaštitu životne sredine bili vrlo predusretljivi u ispunjavanju svojih zakonskih obaveza, dok, recimo Ministarstvo unutrašnjih poslova nije htelo da da podatke o tome da li se vodi interna istraga protiv lica koja su pripadnici MUP-a za koje se sumnja da su učestvovali u uništavanju poverljive dokumentacije.

Kao negativan ocenjen je i potez Predraga Markovića, predsednika srpskog parlamenta, koji je na pitanje novinara da li u zdanju Narodne skupštine postoje tajni prolazi – odgovorio da ih nema, a svi se vrlo dobro sećamo da je jedan od njih pokazao jednoj grupi građana koja je posetila Skupštinu.

Zahtevi za dobijanje informacija, prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama, mogu da se podele na jednostavne, složene i osetljive. Naravno, sasvim je legitimno da nadležne ustanove ne moraju da daju bilo kome one informacije koje se smatraju državnom tajnom.

Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, kaže nam da je većina građana svesna demokratskih vrednosti i prednosti koje donosi primena ovog zakona. Međutim, prema Šabićevim rečima, većina građana nema jasnu predstavu šta sve tačno podrazumeva regulativa o sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama.

Na pitanje za koju vrstu informacija su građani najviše zainteresovani, poverenik Šabić kaže: “S obzirom na to da su građani i poreski obveznici, najviše ih interesuje kako se uređuje državni buyet, kolike su plate funkcionera kao i koliko koštaju određene državne akcije. Ta njihova pitanja sasvim su prirodna i opravdana. Državni aparat mogao bi da bude i revnosniji u poštovanju Zakona o slobodnom pristupu informacijama, međutim, moje je stanovište da je posredi neznanje a ne nevoljnost, s obzirom na to da je Zakon nedavno donet i da je takođe nedavno ustanovljena funkcija poverenika. Postoji jedan otvoren problem, a to je što je Zakon o slobodnom pristupu informacijama izglasan samo u Srbiji, ne i u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora. A kao što je poznato, imamo zajedničke određene ustanove, kao što je Ministarstvo odbrane. Nadam se da će u budućnosti i ovaj problem biti prevaziđen”, zaključio je Šabić.

Peđa Radosavljević