Prijić, tužilac saradnik

Posle nekoliko dana iščekivanja, stvar je konačna. Jovan Prijić više nije specijalni tužilac za organizovani kriminal. Mandat mu je istekao 23. jula ove godine, a republički javni tužilac Slobodan Janković funkciju mu nije obnovio, već je na njegovo mesto postavio Slobodana Radovanovića, dosadašnjeg okružnog tužioca u Kragujevcu. Prijić ostaje u specijalnom tužilaštvu, kao Radovanovićev zamenik, kako bi, po rečima republičkog tužioca, “što efikasnije i u što kraćem roku priveo kraju započeti posao”.

“Započeti posao” je, pre svega, okončanje suđenja za ubistvo premijera Đinđića. Smatra li tužilac Janković, kako bi se iz pomenutog obrazloženja moglo zaključiti, da se ono odužilo? Hoće li se možda u ovom procesu, posle promene specijalnog tužioca, desiti obrt koji je sada teško i predvideti? Da li će priznati ili predloženi svedoci saradnici biti “po ukusu” i novog tužioca? Da li će se nešto menjati u samoj optužnici? Konačno, da li će Prijić možda i odgovarati zbog propusta u dosadašnjem toku postupka? I pitanje koje trenutno najviše zanima javnost: zašto je praktično smenjen Jovan Prijić? Zašto nije ostavljen da sam okonča proces koji je započeo?

Teško da će javnost iz struktura vlasti dobiti jasne odgovore na ova pitanja, ali ih nije teško nazreti, dobrim delom i iz onoga što je i naš list proteklih meseci otkrivao.

Osporavanje Jovana Prijića, po raznim osnovama, počelo je praktično od dana njegovog postavljenja na mesto specijalnog tužioca. Odmah je optuživan (sa sve traženjem ostavke) zbog političke prošlosti bliske osobama “sa cvetom u kosi”, kasnije je kritikovan od Bebe Popovića i saboraca mu zbog “izlaženja u susret novoj vlasti” (aktuelnoj), jer je odustao od gonjenja generala Aca Tomića, Radeta Bulatovića... Nije pomoglo njegovo objašnjenje da protiv njih dokaza nema.

U priču oko Prijića uvlačene su i strane diplomate. U februaru je to, navodno, po pisanju pojedinih medija, bio američki ambasador Majkl Polt, koji je premijeru Koštunici “sugerisao” da bi smena Prijića u ovoj fazi postupka za ubistvo premijera Đinđića mogla da ima negativne posledice. Potvrda o ovome nije stigla ni iz jednog relevantnog izvora, ali je ovako, marketinški vešto, lansirana “vest” služila učvršćivanju Prijićevog položaja.

Ovih dana je istim metodom ponovo pokušana da se predupredi već skoro izvesna smena specijalnog tužioca – najnovije upozorenje je, opet navodno, došlo od Havijera Solane.

Cilj i jedne i druge akcije je bio da se stvori utisak da će u odluci o Prijiću presudni biti politički, a ne stručni, kriterijumi. Politizacija ove važne sudske funkcije tako je dobila na zamahu, što teško da je moglo da pomogne pravdi, a svakako da je odmoglo poverenju u pravosudne instance.

Prva najava Prijićeve zamene stigla je u februaru ove godine. U saopštenju republičkog javnog tužioca naznačeno je da specijalnom tužiocu Prijiću mandat ističe prvog marta ove godine i da će do tada republički tužilac doneti odluku o “popunjavanju te funkcije”. Prijić, koji se do tada klonio javnosti, na ovo saopštenje hitro je reagovao pismom tužiocu, u kojem ga podseća da njegov mandat traje do 23. jula, do kada je njega i njegove zamenike reizabrao bivši republički tužilac Đorđe Ostojić. Konfuzija o proceduralnim pitanjima – mandatu i rokovima vezanim za specijalnog tužioca – bila je okidač da grupacija koja se zalaže za ostanak Prijića (tvrdo jezgro DOS-a i simpatizeri-saputnici) slučaj podigne na nivo “političkog pitanja prvog reda” i da za to, naravno, optuži novu vlast. Uz tvrdnju da bi Prijićeva smena stavila tačku na utvrđivanje istine o ubistvu Zorana Đinđića.

Početkom februara ove godine grupa građana okupljena oko frakcije Građanskog saveza Srbije “11. decembar” (idejni vođa: Vesna Pešić) sastala se na beogradskom Trgu Republike da protestuje protiv “najavljene smene specijalnog tužioca Prijića”. Najzagriženiji članovi i pristalice Građanskog saveza Srbije borili su se tako za opstanak na funkciji bivšeg člana JUL-a. Ovaj detalj iz Prijićeve biografije vešto je skrivan od javnosti, koja je umesto toga zasipana njegovim fotografijama u svečanoj gardijskoj uniformi i epitetima poput “srpski Eliot Nes”. A upravo je otkrivanje njegovog članstva u JUL-u (članska karta broj 92) nagnala Prijića da 12. marta 2003. godine ujutru, uoči premijerove pogibije, podnese ostavku, koja će biti odbijena.

Na spornu političko-ideološku prošlost nadovezao se, međutim, i ozbiljan profesionalni gaf – Prijićev poraz u slučaju ubistva policijskog generala Boška Buhe, gde je oslobođena tzv. Makina grupa. Prijić se i ovim povodom odlučio na pismenu komunikaciju kao formu svog “iznošenja istine” – uputio je pismo načelniku Resora javne bezbednosti MUP-a, u kome se žali da su mu “određeni krugovi MUP-a Srbije (iz vremena DOS-ove vlasti, počev od kasne jeseni 2002. godine – prim. a.) podmetnuli krunskog svedoka, Slobodana Resimića”. Prijić u svom pismu tvrdi da je obmanut, da sve do polovine procesa nije znao da je Resimić instruiran u Šilerovoj pre davanja iskaza u policiji kojim tereti “Makinu grupu”; Prijić, čak, napominje da optužnicu protiv “Makine grupe” ne bi ni podizao da mu je ova činjenica bila poznata.

Međutim, kako je NIN otkrio, MUP-ova interna istraga došla je do suprotnih saznanja. U fazi sprovođenja istrage, u odnosu na Resimića kao jedinog svedoka, naglašeno se eksponirao i u više navrata komunicirao sa njim tadašnji zamenik republičkog javnog tužioca – Jovan Prijić. Znači, svi momenti vezani za Resimića bili su poznati Prijiću znatno pre njegovog imenovanja za specijalnog tužioca i znatno pre prepuštanja predmeta Specijalnom tužilaštvu. Štaviše, policija ima saznanja da je Jovanu Prijiću poznato da se svedok Resimić skrivao u Šilerovoj u vreme pretkrivičnog postupka. I policija i postupajući tužilac Resimiću su nudili policijsku zaštitu, što je ovaj odbio s obrazloženjem da “nikome ne veruje i da se sigurnim i bezbednim oseća isključivo kod Spasojevića u Šilerovoj”.

I policija i tužioci, dakle, svesno su pokušali da zataškaju Spasojevićevo učešće u “slučaju Makine grupe”. Isti tužilac, i isti “krugovi iz MUP-a” koje u pismu MUP-u optužuje Prijić, stoje i iza optužnice za ubistvo premijera Srbije. Koja je, o čemu je NIN mnogo puta pisao, puna propusta, kontradiktornosti, nelogičnosti i nejasnoća.

Zbog njih je sudija Specijalnog suda Marko Kljajević zadao nedavno jedan od jačih udaraca Prijiću kada je naložio da Institut iz Visbadena obavi potpuno novo veštačenje u slučaju atentata na premijera Đinđića.

Prijić nikada nije osetio potrebu da na bilo koji način ospori NIN-ova saznanja, zasnovana na mišljenjima vrhunskih stručnjaka – od balističara do eksperata sudske medicine.

Od novinara se javno krio. Teško su dolazili i do njegove fotografije, a o zvaničnim izjavima nije bilo ni govora. To je bilo javno, ali “iz drugog plana” Prijić je ipak održavao kontakte sa pojedinim novinarima, dozirano ih snabdevajući informacijama ili “informacijama” koje su u tom trenutku mogle biti od koristi. Koristio je za te “instruktivne kontakte” specifične metode: sa odabranim novinarima je kontaktirao najčešće u automobilu u pokretu. Pričali su vozeći se po Beogradu, bez svedoka da se sa njima ikada sreo.

Na taj način su, još pre predaje Dejana Milenkovića Bagzija, “procurile” informacije da se sa njim vode pregovori da bude zaštićeni svedok, a, što je malo poznato javnosti, u to vreme je i sam Prijić dosta vremena provodio u inostranstvu, na različitim zadacima.

Ovih dana, verovatno na sličan način, procurile su i informacije šta je sve, tražeći status zaštićenog svedoka, izjavio Dejan Milenković.

U krugovima koji brane Prijića mnogo se spekuliše baš sa ulogom Bagzija u njegovoj smeni. Vladan Batić, jedan od lidera Narodnog pokreta “Peti oktobar”, uoči Prijićevog postavljenja u drugi ešelon decidirano je tvrdio da će se to desiti jer je ovaj predložio da član zemunskog klana Bagzi dobije status svedoka saradnika.

Zbog čega toliko bure oko jedne pravosudne funkcije? Čime je to jedne Prijić zadužio, a drugima se možda zamerio? Ili se pre radi o obračunima u kojima je Prijić samo povod, a koreni, razlozi, pa i reperkusije, mnogo dublji i složeniji?

Jedno je ipak izvesno: ingerencije specijalnog tužioca su ogromne. Samo nekoliko njih: može da uhapsi koga hoće i kad hoće, nikome ne polaže račune, ima gotovo apsolutni imunitet, može sudu da predloži nekoga za svedoka saradnika ili opozove takav status u bilo kom delu suđenja...

E, kada je o zaštićenim svedocima reč, NIN je u prošlom broju (“Svedok u povlenskoj magli”, NIN br. 2847) izneo otkriće da je svedok saradnik Zoran Vukojević Vuk bitno promenio iskaz pred sudom, u odnosu na prvobitno dat, kada je uhapšen, i tako krivice oslobodio LJubišu Buhu Čumeta i Čedomira Jovanovića, koje i te kako pominje u svom prvom ispovedanju.

U knjizi bivšeg ministra policije Dušana Mihajlovića “Povlenske magle i vidici” otkrili smo dokument o prvom saslušanju Vukojevića 19. marta 2003. godine, tokom kojeg je on optužio Čedomira Jovanovića da je “jako puno” puta dolazio u mafijašku Šilerovu ulicu, kao i da je učestvovao u oslobađanju Šiptara iz CZ-a. Takođe, u prvom iskazu Vukojević je rekao i da je LJubiša Buha Čume organizovao ubistvo oficira DB-a Momira Gavrilovića, kao i da je aktivno učestvovao u otmici Miroslava Miškovića, vlasnika “Delte”. Sve ove teške optužbe jednostavno su izbrisane iz konačne verzije Vukojevićevog iskaza pred Specijalnim sudom.

Ako je republički tužilac Slobodan Janković do tog momenta i imao neke dileme vezane za ostanak Jovana Prijića na funkciji, teško da bi, posle NIN-ovog otkrića iz prošlog broja, uspeo da odbrani poziciju Prijića kao specijalnog tužioca. Naravno, kad zvanični organi povlače neki potez uvek gledaju da i vuk bude sit i ovce na broju.

“Ovo apsolutno neće da se odrazi na proces za ubistvo premijera, jer će Prijić i dalje ostati u svojim predmetima i u svim onim procesima u kojima je do sada učestvovao, i zbog tog kontinuiteta on ostaje da radi u tom odeljenju za organizovani kriminal”, reči su tužioca Jankovića.

Prijić se, po svom običaju, ni o ovome nije javno izjasnio. Kada jednog dana ipak progovori, imaće šta da se čuje.

Stara škola Radovanović je prešao put od čoveka koga su na tužilačku funkciju doveli DHSS i DS, do aktuelnog DSS, za čijeg je čoveka počeo da važi onog trenutka kada su lokalni DS moćnici sišli sa scene a neki postali i klijenti njegovog tužilaštva Sa Slobodanom Radovanovićem, Vlada Srbije, posebno onaj deo koji je u javnosti označen “legalističkim krilom”, imaće pouzdanog i vernog izvršioca. Što kažu Šumadinci, “usta ima, jezik nema”. Radovanović je kadar formiran u vreme najtvrđeg vremena SPS-a i JUL-a. Radio je u kragujevačkom tužilaštvu pod patronatom ondašnjeg okružnog tužioca Dragiše Krsmanovića, koji će krajem devedesetih uznapredovati do republičkog tužioca. Slobodan Radovanović, uskočio je u fotelju prvog čoveka ovog tužilaštva koje pokriva Kragujevac i sedam šumadijskih opština. U to vreme, u krugovima ovdašnjeg suda i tužilaštva Radovanović se označavao kao čovek koji ima jaku podršku Gvozdena Jovanovića, lokalnog vlasnika preduzeća za deratizaciju “EKO SAN”, inače u to vreme potpredsednika DHSS-a i potpredsednika kragujevačke gradske skupštine. Takođe, nije mu manjkala ni podrška ostalog dela lokalnog DOS-a, posebno najjače stranke – DS. Posle lokalnih izbora 2004. godine, lokalna koalicija okupljena u DOS-u doživela je poraz, sa vlasti su sišle i vladajuće demokrate, koje su četiri godine duvale u leđa aktuelnom tužiocu, pa je čak jedno vreme važio i kao kandidat za specijalnog tužioca, umesto dolazećeg Prijića. Radovanović će uvek isticati da nije član nijedne političke stranke, što se za većinu ovdašnjih nosilaca pravosudnih funkcija može reći da je formalno tačno. Kao što je, takođe tačno da se na čelne funkcije ne može doći bez jake partijske logistike, posebno lokalnih centara moći. Radovanović, je podsećanja radi, prešao put od čoveka koga su na tužilačku funkciju doveli DHSS i DS, do aktuelnog DSS, za čijeg je čoveka počeo da važi onog trenutka kada su lokalni DS moćnici sišli sa scene a neki postali i klijenti njegovog tužilaštva. Kako će se Radovanović snaći na mestu specijalnog tužioca, u Kragujevcu su podeljena mišljenja. Dok jedni kažu da će umeti da balansira i da se drži podalje od javnosti, drugi misle da je odabran kao potrošna roba, te da će se ubrzo “tražiti i njegova glava”. Ranko Milosavljević