Obračun sa samim sobom

Nemački nobelovac Ginter Gras (78) dodao je svome “Limenom dobošu” poslednju istinu: “Bio sam vojnik u Š – tenkovskoj diviziji Frundsberg”.

To Grasovo priznanje odjeknulo je kao grom iz vedrog neba, konstantovano je gotovo u svim svetskim medijima, dok su nemačka glasila takoreći iz sata u sat, iz dana u dan, na različite načine i iz različitih uglova pisali i komentarisali tu činjenicu koja je inače odavno registrovana u aktima vojnih arhiva SAD, SSSR-a, bivše istočnonemačke tajne službe Štazi itd.

U dokumentaciji stroge i pedantne vojne birokratije bilo je sve zapisano: “Ginter Gras, rođen 16. oktobra 1927. u Dancigu, visina 1,71, težina 65, boja kose i očiju – braon, bez naročitih oznaka” i otisci prstiju.

Kada je legendarni američki general Paton, koji je pre toga oslobodio koncentracioni logor Buhenvald, 8. maja 1945. razbio tu nacističku diviziju, Gras je dospeo u zarobljeništvo.

Vojne vlasti SAD posedovale su i dokument o finansijskoj nadoknadi Grasu za njegov rad u kuhinji vazdušne kompanije u Bad Ajblingu, kod Rozenhajma u Bajernu. Preko jedne banke u Diseldorfu primio je 107,20 dolara u nemačkim markama, što je bio njegov starni ulog za nezavisnu budućnost u razorenoj, posleratnoj Nemačkoj.

Istina o Grasu nije bila, dakle, nepoznata. Pošto je drugi nisu (hteli) objavili, Gras ju je sam obznanio. Najverovatnije iz ljudskih razloga. On koji je važio i važi kao savest posleratne Nemačke, osetio je, izgleda, potrebu da objavi i pobedu nad samim sobom.

On je dobio i tu poslednju, verovatno najtežu pobedu. I tako uštedeo trud i vreme istoričarima, svojim kritičarima i neprijateljima, od kojih pojedini (kako se može čuti u Nemačkoj) imaju još “sos” braon boje u ušima.

S druge strane, Gras je, kao čovek i pisac istorijske svesti i osetljivog političkog nerva, stavio još jednom do znanja, naročito svojim sugrađanima, da je denacifikacija izuzetno složen i dugoročan ljudski i istorijski proces. To može saznati i razumeti samo onaj ko oseća bilo svakodnevnog života u Nemačkoj, ko sluša žive razgovore ljudi na raznim mestima, ko gleda sukobe i tuče između neonacista i normalnih ljudi, odnos prema strancima, naročito u pojedinim gradovima bivše Istočne Nemačke, ko analizira govore pojedinih ministara, predsednika ili šefova policije, kao što su, recimo oni u Potsdamu i Brandenburgu, Baden-Virtembergu itd.

Autor ovog teksta imao je više puta prilike da čuje Grasovu reč i mišljenje o tim pojavama tokom 90-ih godina, počev od Berlina, grada koji je napustio da bi izrazio svoje nezadovoljstvo političkim stanjem i duhovnom klimom u njemu posle pada Berlinskog zida, pa do Libeka, grada u kojem je živeo i stvarao Tomas Man, koji je takođe preležao nacističke “dečje boginje”, a zatim bio primoran da napusti Hitlerovu Nemačku i živi u egzilu u Švajcarskoj.

Nacizam nije nastupio sa “nožem u zubima”, kako je rekao jedan pisac jevrejskog porekla ili, kako je to na briljantan način, opisao analitičar Viktor Klemperer nemački Jevrejin, u svojim Dnevnicima.

Nacizam je ostao u srcima mnogobrojnih Nemaca i Austrijanaca, čak i posle sloma Hitlerove Nemačke, a pojedini vrlo istaknuti nacisti bili su na raznim položajima za vreme Konrada Adenauera ili čak godinama skrivani od pojedinih tajnih službi kao, na primer, Ajhman od CIA. Može se čuti čak i danas od bivših pripadnika Hitlerjugenda:“Za vreme Hitlera bilo nam je dobro, jer nismo plaćali porez”(!) Ili: “Vili Brant je bio izdajnik!”; “Ginter Gras je špiner!” Ili mišljenje o izložbama koje prikazuju u pravoj svetlosti pripadnike Vermahta.

Autor ovog teksta imao je priliku da čuje i vidi kako mnogi mladi studenti i gimnazijalci reaguju kada se pomene reč “nacizam” ili govori o holokaustu. Gras je i kao čovek i kao pisac bio neumoran i nemilosrdan u obračunu sa nacizmom, pa je sasvim očekivano što se usudio da samom sebi pred javnošću saspe istinu u lice. Istinom o vlastitoj prošlosti, u pravo vreme i na pravom mestu, kazano jezikom Hegela, Gras je u stvari odbranio svoju budućnost, pred kojom je čovek najodgovorniji. On je vlastitim primerom povezao opšte, posebno i pojedinačno, dokazujući još jednom da je totalitarizam totalan. Razarajući sve što je ljudsko oko čoveka, on neminovno dospeva do svakog pojedinca. Gras je u stvari još jednom apelovao na svoje ispisnike i sugrađane da skinu teret prošlosti sa svoje duše i srca, da svaki u sebi odvoji Isusa od Barabasa, jer se tako najuspešnije lišavaju potrebe za Pilatom, i čovek i društvo.

Oni koji nisu razumeli ovaj Grasov gest i čin ponašaju se upravo kao Pilat. Oni tvrde da je Gras tim činom razorio sebe kao moralnu instancu. Gras, međutim, nikad nije hteo da bude “spomenik morala”, već živa moralna svest koja budno motri prošlost, sadašnjost i budućnost nemačkog i evropskog društva. Tu ulogu u Nemačkoj imao je, možda, još samo Hajnrih Bel, koji je takođe morao da podnese ličnu žrtvu hitlerizmu.

Nije slučajno da su od vaskolikog broja nemačkih pisaca samo Bel i Gras pružili ruku Romima. Gras je u znak solidarnosti sa Romima postao član Romskog PEN centra i novcem od Nobelove nagrade osnovao Fondaciju za dobrobit Roma u Libeku.

U svome pismu – pristupnici, Gras je napisao: “Članstvo u Romskom PEN centru čini mi čast, koje me istovremeno obavezuje da se zalažem za jedan ugrožen narod, kojem sam naklonjen i prema kome imam simpatije. Pri tom važi, nikad ne zaboraviti, kolike su nepravde nanete Romima i Sintima u Nemačkoj.”

Gras je jedini pisac u svetu koji je, na čuđenje mnogih evropskih i nemačkih političara, čak intelektualaca, govorio o Romima u Evropskom savetu i drugim evropskim institucijama.

Zato je Romski PEN centar i danas bezuslovno na strani Gintera Grasa.

Istina nije nikada škodila, nije nikada razarala ono što je čovečno. Ispisana na “Limenom dobošu” rukom samog Grasa, ona je doprinela da otisci njegovih prstiju, kada je imao samo 17 godina (koji su bili u brižljivo čuvanim dosijeima u raznim Augijevim štalama), dobiju onu veličinu i značaj koji imaju u kontekstu njegovog ličnog života i tadašnjeg istorijskog vremena.

Rajko Đurić