Nevinost bez zaštite

Poslednje saopštenje iz Komisije za hartije od vrednosti govori da su u nadmetanju u kupovini Nolita najverovatniji pobednici veterinari. Svojom ponudom od 19 022 dinara po akciji, za minimum od 51 odsto ove izdavačke kuće, oni su iza sebe ostavili klaničare, trgovce i izdavače (“Evro”). Pošto je to najbolja i konačna ponuda, vlasnik Veterinarskog zavoda “Zemun” izjavio je da očekuje da će akcionari Nolita imati sluha za njen kvalitet i sveobuhvatnost.

Šta se još, pored neočekivano visoke cene akcija, podrazumeva pod sveobuhvatnošću? Prema pomenutom saopštenju, to su tri stvari: neće biti otpuštanja radnika, likvidacije preduzeća i promene delatnosti. Štaviše, planira se, navodno, “unapređenje i proširivanje postojeće delatnosti”. Iz istog dana u dnevnoj štampi objavljenog skraćenog teksta ponude o preuzimanju ne vidi se, međutim, u kom smeru bi išla predviđena ekspanzija. Ali, u istom saopštenju Komisije za hartije od vrednosti jasno se navodi da će njen glavni pravac biti povezivanje, odnosno objedinjavanje sa preduzećem “Šumadija” koje se bavi trgovinom kancelarijske opreme, materijala i papira, a zato da bi se “obezbedio širok, profitabilan program”.

Iz ovog se, dakle, jasno naslućuje da će u Nolitovim knjižarama ubuduće biti još više kancelarijskog materijala, onog čega već ima otkad je kod ovog izdavača počela da zamire proizvodnja knjiga. Nije zato neopravdana bojazan da Nolit i sa novim vlasnikom, čija su usta puna obećanja, može da (p)ostane ono što već, u suštini, i jeste – mrtva izdavačka kuća. Do sada je njegov, Nolitov, jedini problem bio u tome što mu – kako mi je jednom prilikom rekao Miloš Stambolić, glavni urednik Nolita iz doba kad je ova kuća imala najveću moć i slavu – ne dozvoljavaju da bude i sahranjen. Sahranu su 90-ih sprečavali neuspeli pokušaji da se, suprotno Nolitovim najboljim tradicijama, njegova izdavačka delatnost obnovi i oživi na nekoj pseudonacionalnoj osnovi. Sada je pak omogućuju goli profiterski interesi aktuelne vlasti kojoj je kultura, kao što je u mnogo slučajeva pokazala, poslednja briga. Zato nestajanje jednog od simbola i nekadašnjih stubova srpskog i jugoslovenskog izdavaštva prati sramotni muk, kao uvertira sahrane bez opela.

Istovremeno, s druge strane, zato što gubi status srpskog izdavača, diže se mutna medijska buka oko BIGZ-a, još jednog kliničkog mrtvaca u srpskom izdavaštvu koji je nekada bio izdavačko-štamparski gigant. Devastiran takođe devedesetih godina, koje su bile pogubne za srpsku kulturu, nije uspeo da se oporavi ni posle tzv. demokratske smene vlasti, baš kao što to nije uspela, iako se grčevito bori, ni Srpska književna zadruga. Zamislite, BIGZ su kupili mrski nam Hrvati, a mogli smo ga tako lepo, sve brinući patriotsku brigu, pustiti da se ugasi. I da se onda ne plašimo importa hrvatske knjige u Srbiju.

Atmosfera za lamentacije i ispoljavanje pseudonacionalne brige za zlehudu sudbinu BIGZ-a stvorena je zahtevom jednog potpredsednika bivše dosovske vlade da se podvrgnu reviziji privatizacije svih preduzeća koja su kupile hrvatske firme. A kad je bio u vlasti važna čivija, taj funkcioner je učestvovao u kreiranju zakona o privatizaciji koji je i danas, uz nebitne modifikacije, na snazi i u koji ni tada nije ugrađen čip koji bi nas štitio od Hrvata, Slovenaca, Nemaca i drugih nenaklonjenih nam naroda. Koje, je l’ te, kod nas zanima samo profit, a ne i naš nacionalni ponos.

Biće, zato, pre da problem BIGZ-a nisu Hrvati već opet mi sami, tj. odsustvo državne ili bilo čije druge inicijative da se ova izdavačka kuća preuzme i obnovi domaćim novcem. Zagrebačka “Školska knjiga” zato nije bila čak ni u poziciji da u posed BIGZ-a dođe tzv. neprijateljskim preuzimanjem, koje se tako krsti kad se obavlja protiv volje zaposlenih. I šta tu, onda, ima da se podvrgava reviziji?!

Pre će biti, kad su u pitanju izdavačke i medijske kuće, da nam je potrebna revizija koja će ih zaštititi od nas samih, odnosno od mogućnosti, koju dopušta zakon, da ih, kao i Nolit, kupuju veterinari, mesari, trgovci i razni novobogataši koji su fantastičnu finansijsku moć stekli u kriminalnim devedesetim, a legalizovali u demokratskim dvehiljaditim godinama. Nije na odmet ni bojazan da se među njima krije i sutrašnji kupac nekada najuglednije i najznačajnije srpske izdavačke kuće – “Prosvete”, u kojoj je ostavljen da na miru stoluje i priprema privatizaciju čovek iz Miloševićeve svite, koji je u fotelju njenog prvog čoveka zaseo služeći se falsifikatima i silom.

Ali, otkad su izdavačka sfera i čitav kulturni sektor postali, izgleda, zavisniji od ćefova ministra finansija nego od politike koju bi trebalo da kreira resorno ministarstvo, u srpskoj duhovnoj nadgradnji moguća su svakojaka čuda i iznenađenja. Pa i ono, jedva izbegnuto, da knjige kupujemo zajedno sa kobasicama. Samo, da li je od te varijante manje bizarna ona koja, s obzirom na novog vlasnika Nolita, dopušta mogućnost da nam ih ubuduće nude u veterinarskim apotekama, zajedno sa lekovima za životinje.