19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Poljska krajem avgusta obeležava jubilarnu 25. godišnjicu nastajanja legendarne “Solidarnosti”. Taj sindikalni i opštenarodni pokret, čiji je lider bio Leh Valensa, nesumnjivo je najzaslužniji za započete promene koje su 1989. godine dovele Poljsku do preokreta i demokratske transformacije.
Belo-crvene državne zastave i širom sveta propoznatljivo istobojno znamenje “Solidarnosti” vijore se i danas širom Poljske i podsećaju na te dane. Izostaju, međutim, fanfare radosti onim što je ostvareno prethodnih godina. Ozbiljne podele i sukobljavanja u društvu ne mimoilaze ni ovaj praznik, koji je nedavno proglašen za državni. Svako ima svoje viđenje prošlosti i ko i kako može i treba da obeležava ovaj jubilej (deo opozicionih grupacija osporava maršalu Sejma pravo da vodi svečanu zajedničku sednicu Sejma i Senata jer je nekada “bio na suprotnoj strani”).
S druge strane, u značajnom delu javnosti, posebno opozicionih političkih struktura, izostaje podrška učinku iz poslednjih petnaestak godina, bez obzira na to što je Poljska zaista izmenila svoj lik i međunarodni imidž. Štaviše, dva ključna cilja dostignuta su proteklih godina: ulazak u NATO i članstvo u Evropskoj uniji. Međutim, entuzijazma s tim u vezi nema. Poslednjih nekoliko godina na talasima nezadovoljstva građana učinkom dveju poslednjih vlada, najpre desničarske, a onda i levičarske, do reči i snažne uloge došle su partije drugačijeg prilaza prošlosti i interesima zemlje. Učestalost priča o aferama, korupciji, nepotizmu i tajnim dosijeima značajno je doprinelo eroziji autoriteta kako ličnosti tako i političkih partija, posebno Saveza demokratske levice i Demokratske stranke.
Stoga za Poljsku danas nije suštinsko pitanje sam jubilej “Solidarnosti”, već šta će doneti politički obračun na predstojećim parlamentarnim (25. septembra) i predsedničkim (9. oktobra) izborima. Zapravo, da li će i do kakvog političkog zaokreta u zemlji doći?
Sve ankete i prognoze ovih dana govore da će na vlast doći upravo one opozicione partije iz kojih i dolaze pozivi na radikalni obračun. Očekuje se da najveći broj glasova dobiju Građanska platforma, koju predvodi ambicioni i promućurni Jan Rokita (kandidat za budućeg premijera) i Donald Tusk, svojevremeni lider ugašene Liberalne stranke (kandidat za predsednika države), odnosno partija Zakonitost i pravednost braće Kačinjskih, od kojih Jaroslav direktno vodi partiju, a Leh je kandidat za šefa države. Pretpostavlja se da će ove dve partije dobiti po 20 odsto, maksimalno 25 odsto glasova, i pitanje je da li će to biti u zbiru dovoljno za formiranje koalicione vlade.
Ostale tri partije čiji se ulazak u Sejm svakako očekuje (raspon procenata glasova od 8 do 12) jesu Liga poljskih porodica, naglašena nacionalna i populistička stranka, koja sa desnih pozicija dovodi u pitanje zvaničan poljski prilaz Evropskoj uniji, a zatim radikalna Samoodbrana, koja zastupa interese “poniženih i uvređenih”, posebno na poljskom selu i po provinciji, i, najzad, prepolovljeni Savez demokratske levice.
|
POLJSKA – RUSIJA Batinanje diplomata
Kvašnjevski i Putin razgovarali o huliganstvu, motivisani batinanjem Rusa i Poljaka u Varšavi i Moskvi Možda nije svakidašnje da se šefovi država bave huliganima, ali cela jedna serija neobjašnjenih nasilnih ispada u Varšavi i Moskvi naložila je prošle nedelje urgentni “dijalog o huliganstvu”, obavljen međusobnim telefoniranjem predsednika Kvašnjevskog i Putina. Razgovor dvojice lidera ispao je na prečac, isprovociran zverskim prebijanjem Pavela Reške, novinara, moskovskog dopisnika jednog od poljskih vodećih listova. Reška je pretučen takoreći u centru Moskve, u prolazu za pešake ispod Bulevara Kutuzovski, odmah naspram hotela Ukrajina. Tik preko reke je Beli dom, rezidencija ruske vlade. Incident se zbio 11. avgusta uveče, kada je novinar nakratko izašao iz dopisništva pošavši po cigarete. Onda se sve dogodilo takoreći u trenutku – jak udarac u glavu, pad, sumanuto udaranje oborenog nogama... bolnica. Napadača je bilo “pet ili šest”, citirani su izvori. No dobro. I, onda – zvati Putina zbog zlog udesa jednog novinara? Nezgoda slučaja je možda u pojedinosti da je, sticajem donekle čudnih okolnosti, Reška bio već treći Poljak “na smetnji” moskovskim huliganima – a za samo pet dana. Sedmog avgusta premlaćen je Andžej Urjatko, radnik koji održava telekomunikacione uređaje poljske ambasade. Desetog avgusta je stradao drugi sekretar ambasade, Marek Rešuta, i već sutradan Reška... I, malo neobično, sva trojica na isti način. Istovetnom “tehnikom”, i bez ijedne izgovorene reči napadača. Učestalim nezgodama Poljaka u Moskvi prethodio je, međutim, jedan incident u Varšavi, ali ovog puta na račun integriteta četvoro ruskih srednjoškolaca napadnutih na povratku iz škole pri ruskom poslanstvu. Dobivši dobre batine, deca su lišena svojih mobilnih telefona i opljačkana. Oteta su im dokumenta i pokupljen im je novac. Takva su, u najkraćem, fakta. Na osnovu njih, “huliganstvo” u dve metropole postalo je tema rasprave u javnosti, a onda i problem rusko-poljske politike. Na vest da su u Varšavi maltretirana deca ruskih diplomata reagovao je Putin. Predsednik je opisao napad kao “neprijateljski čin koji se ne može drugačije okarakterisati osim kao zločin”. Rusko Ministarstvo spoljnih poslova zahtevalo je da se Poljska izvini, sugerišući da je napad na decu inspirisan antiruskim raspoloženjem (poljskih vlasti). Poljaci su odgovorili da je potraga za vinovnicima nasilja preduzeta. (Po poslednjem, jedan od učesnika napada je navodno uhapšen, identifikovan posle pokušaja da se neki od otetih predmeta preprodaju!) Možda zbog nelagodnosti izazvane aktom nasilja u sopstvenoj zemlji, ili iz nekih drugih razloga, tek reakcija Varšave na istovetnu sudbinu Urjatka (prvog od trojice zlosrećnih u Moskvi) nije bila prenaglašena. Službeni govornik resora inostranih dela nije želeo da spekuliše hipotezama o eventualnoj uzročnoj vezi dva slučaja. Ali, ovog puta je i Moskva izabrala odmerenost u reakciji, rekavši da je to što se dogodilo jednom službenom licu sa imunitetom “zaslužno žaljenja”. Kada je tri dana kasnije sa ulice u bolnicu dospeo i drugi sekretar ambasade, poljska službena tumačenja neobičnog huliganstva počela su da dobijaju određeniji oblik. Ambasador u Moskvi Stefan Meler uložio je notu, zahtevajući u ime vlade bezbednost za Poljake sa službom u Rusiji. Meler se uzdržao od preširokih izjava. U slučaju da i nisu politički motivisani, napadi na predstavnike Poljske svojom usmerenošću i sukcesivnim ponavljanjem dobijaju politički kontekst, upozorio je ambasador. On je saopštio utisak da je reč o jednoj te istoj bandi, pošto je u svakom od slučajeva postupljeno identično i na profesionalan način – a ambasador “se nada da akademija huliganstva” ipak ne postoji. Ova ekspertiza pred javnošću bila je takoreći u toku, a list “Reč Pospolita” je već bio prinuđen da se liši izveštaja iz Rusije, pošto je u međuvremenu i Pavel Reška, umesto povratka u dopisništvo, prevezen u Botkinsku bolnicu. Saznavši vest, predsednik Kvašnjevski je pozvonio Putinu. Sutradan je predsednik Putin telefonirao Kvašnjevskom. Odnosi Varšave i Moskve daleko su od prijateljskih. U jednoj i drugoj zemlji objavljuju se ankete čije preduzimanje i rezultati ne mogu popraviti takvo stanje. Jedna od onih među Poljacima ukazuje, na primer, da 70 odsto upitanih Ruse doživljava “kao svoje najveće neprijatelje”. Jedna druga, pokrenuta u Rusiji – s pitanjem: koga bi vam bilo žao “da je negde u Rusiji prebijen na ulici?”, otkriva da upitani tobože najviše saosećaju sa Kinezima (164 od 744), da bi im bilo žao i pretučenih Amerikanaca (73), ali da najmanje saučestvuju s Poljacima (37), Gruzinima i Čečenima (po 36), Ukrajincima sa zapada te zemlje (33) i, na kraju, s građanima Latvije (15). Čini se da nije teško raspoznati tragove sećanja na prošlost i tragove propagande. Ali, izgleda da trenutno i Varšava i Moskva malo mogu pomoći da se u tome nešto ispravi. Čini se da, u ovom trenutku, obe strane iščekuju jedno te isto, što bi trebalo da predodredi dalje odnose dve zemlje – ruske izbore. Poljska ne skriva priželjkivanje da se i u Rusiji razlista “nešto narandžasto”, slično bojama koje su simbolisale politiku pobednicu u Ukrajini. Ali, ni Rusija ne skriva da je svesna sličnih priželjkivanja i da aktivno preduzima mere da se to spreči. A do tada, protesti, note, pa, ko zna, možda i huligani... P. P. |
Stiče se utisak da su zastupnici radikalnih promena, koji pretežno imaju desno profilisano poreklo i orijentaciju, bili frustrirani sporednom ulogom koju su dobili u prethodnoj deceniji, kako sami tvrde, manipulacijama i diskreditacijama od strane postkomunističkih i dela centro-levih demokratskih struktura.
Analitičari računaju da će očekivana nova ekipa na vlasti ići na jačanje izvršne vlasti (bilo predsednika bilo premijera, zavisno od izbornih rezultata), osetno sužavanje zakonodavne (redukcije poslanika, moguća eliminacija Senata), uvođenje uticajne Komisije za istinu i pravdu i širenje broja istražnih poslaničkih komisija kao stalnog elementa u javnom životu, a zatim opštu lustraciju... U krajnjoj konsekvenci, deo tih snaga zalaže se za reviziju državnih institucija i ustrojstva zemlje što vodi proglašenju nove, tzv. IV umesto dosadašnje III republike, a to znači i određeni diskontinuitet sa promenama od pre 15 godina.
|
Leh Valensa: Nisam ovako zamišljao slobodnu Poljsku U intervjuu jednom češkom nedeljniku, datom u julu, pre 25 godina nepoznati električar iz brodogradilišta “Lenjin” u Gdanjsku, a kasnije predsednik države i dobitnik Nobelove nagrade Leh Valensa, izjavio je i ovo: - Pre četvrt veka nismo ovako zamišljali slobodnu Poljsku: ljudi su bez posla i šanse, raste kriminal, gomilaju se korupcionaške afere, opada standard svakodnevnog života... Kao posledica toga jača populizam i demagogija, kao i negacija nespornih uspeha pokreta Solidarnost i njegove borbe... Ne mogu da se saglasim sa načinom kojim se danas poigrava prošlošću, pri čemu se koriste argumenti bivših tajnih službi. J. M. |
Na drugoj strani, upozorava se na ozbiljnost ovakvih projekata i podela u poljskom društvu jer se “razara fundament nacionalnih interesa”. Pri tom se iznosi i argument da su 1956. Vladislava Gomulku podržale i Katolička crkva i poljska dijaspora, odnosno da je sporazum sa SRN Vilija Branta iz 1970. u celoj zemlji doživljen kao dobro rešenje za Poljsku. Takvo jedinstvo interesa i odgovornost za vitalne interese zemlje sada nedostaje, smatraju ovi krugovi.
VLADIMIR STANIMIROVIĆ
