Levi Nemci i živi Marks

Dva događaja, vezana za komunističku prošlost Evrope, mogla bi političke analitičare da navedu na zaključak da Karl Marks nije zauvek ostao pokopan pod ruševinama Berlinskog zida.

Prvi događaj se zbio u Nemačkoj, odakle je i Marks. Prvi put od ujedinjenja Nemačke, levičari sa istoka i levičari sa zapada ušli su u ideološko-politički savez, što im nije uspevalo za deceniju i po zajedničkog života u ujedinjenoj otaybini.

Oskar Lafonten, “crveni Oskar”, nekad vodeća ličnost socijaldemokrata, a potom otpadnik iz partije koju je predvodio, posle šest godina vratio se u politički život na čelu jedne male formacije, Izborne alternative za socijalnu pravdu, kao partner Gregoru Giziju, vođi istočnonemačke Demokratske partije socijalizma (DPS), odnosno nekadašnjih komunista.

NJih dvojica su formirala novu partiju s oveštalim starim imenom – Die Linke, Levica – kao da žele da potvrde poznatu poslovicu da “neke stvari, što se više menjaju, sve više liče na ono što su bile”. Naime, Nemci su još jednom dobili novu levicu koja dosta liči na mnoge stare levice, i to u vreme kad je Gerhard Šreder socijaldemokratiju usmerio na “srednji put”, bliži – po zalaganju za liberalni kapitalizam – Toniju Bleru nego Viliju Brantu.

Drugo ideološko iznenađenje došlo je Evropljanima, ponajviše Nemcima, iz Londona. Slušaoci uglednog IV programa Bi-Bi-Sija proglasili su, u jednoj anketi, Karla Marksa – učitelja svih levičara, pa i Lafontena i Gizija – za “najčuvenijeg filozofa svih vremena”. Među dvadeset najvećih evropskih filozofa, u koje su ubrojani Platon, Sokrat, Aristotel, Kant, Niče, Hjum i još neki, sve do Ludviga Vitgenštajna i Karla Popera, Marks je dobio daleko najveći broj glasova (28 odsto).

Tako se ispostavilo da u svesti ljudi – ako je relevantno mišljenje obrazovane i znalačke slušalačke publike Bi-Bi-Sija (a trebalo bi da jeste) – tvorac teorija o komunizmu i ikona mnogih društvenih potresa i revolucija, koji su obeležili dvadeseti vek, i dalje živi kao istorijski neprevaziđena, a i po svom učenju aktuelna, veličina.

Lafontenova i Gizijeva Levica izašla je na političku scenu, u toku predizborne kampanje za Bundestag, sa starim socijalističkim porukama. Vladajuća koalicija ne sme, kažu oni, da se olako odriče teško izvojevanih tekovina levičara, kao što su puna zaštita nezaposlenih i bolesnih, opšta socijalna sigurnost i država blagostanja. Oni, uz to, traže strože oporezivanje bogatih i veće plate i penzije. Lafonten je zbog toga u Socijaldemokratskoj partiji optužen za populizam, a Gizi, od strane svih političkih protivnika, za demagogiju.

Prvaci Levice ne veruju da će pobediti, ali su ušli u osinjak u kome će se glavna bitka voditi između Gerharda Šredera i Angele Merkel, vođe opozicione CDU-CSU, oko puteva dalje ekonomske reforme. Ona u Nemačkoj podrazumeva i reviziju odnosa između rada i kapitala i strogu reformu tržišta rada. U spoljnoj politici, Levica traži temeljno preispitivanje odnosa sa NATO-om u pravcu veće nacionalne samostalnosti i povlačenje jedinica Bundesvera iz Avganistana.

Lafonten i Gizi su tako zapretili da ugroze birački prostor i vlade i opozicije. Ankete pokazuju da imaju podršku 12 odsto birača u celoj Nemačkoj, a u istočnim pokrajinama čak jednu trećinu. To znači da Levica može, ako uzme kolebljivce i od socijaldemokrata i od demohrišćana, da postane vodeća stranka na istoku (sa 29 odsto birača i čak 72 odsto simpatizera). Tim povodom bavarski konzervativni političar Edmund Štojber, desna ruka Angele Merkel, izjavio je da “frustriranim istočnjacima” ne bi trebalo dozvoliti da “odlučuju o sudbini Nemačke”.

Nije li možda malo preterano reći da oni koji su zadojeni Marksovim učenjem, ili se za njim povode po inerciji, mogu danas da odlučuju o sudbini Nemačke? Naravno da jeste, jer se u predizbornim kampanjama svašta kaže.

Međutim, Fransis Vin, autor najnovije biografije Karla Marksa, nije iznenađen ponovnom popularnošću tvorca “Kapitala” i “Komunističkog manifesta”. On smatra da Marks nije zatrpan u ruševinama Berlinskog zida, nego se “polako vraća”. “Ovo je pravi trenutak da ponovo razmislimo o njemu i o onome šta je zaista govorio, mislio i radio, umesto da se prisećamo onoga što se radilo u njegovo ime.” (“Marks – čudovište”, napisao je “Dejli mejl”).

Jedan drugi poznavalac Marksa, profesor Garet Stedman Youns sa Univerziteta u Kembriyu, tvrdi da “Komunistički manifest”, iako je napisan 1848, “ima sve ono o čemu se danas priča – globalizaciju, globalne korporacije, kapitalizam koji upropašćuje svetsku privredu”.

Možda ćemo još videti Lafontena i Gizija kako, na čelu neke protestne povorke u Berlinu, mašu crvenim knjižicama “Komunističkog manifesta”.