Zloupotreba Gandija

Ubeđen sam da ću dobiti ovu borbu i da ćemo raditi zajedno na još bržem priznanju kosovske nezavisnosti od strane naših američkih i britanskih prijatelja”, saopštio je u ponedeljak Ibrahim Rugova. Glavni neprijatelji u borbi koju pominje šezdesetjednogodišnji kosovski lider su rak pluća i njegova ljubav prema cigaretama. Saveznici na koje računa, američki vojni lekari, dolaze iz prijateljske zemlje od koje očekuje da mu pomogne da ostvari životni cilj i postane prvi predsednik nezavisnog Kosova. Prethodnih godina Rugova je stekao puno američkih prijatelja i dobio nadimak sa kojim će ući u istoriju.

“Balkanski Gandi” je devedesetih goste primao u skromnim prostorijama Udruženja pisaca Kosova ispod uramljene diplome doktora sa pariske Sorbone i fotografije sa papom Vojtilom. Obraćajući se zapadnim sagovornicima na pristojnom francuskom, krhke građe i neuredne, masnjikave kose, uvek zamotan svilenim šalom i sa cigaretom u ruci, Rugova je mnogima ličio na nemarnog egzistencijalističkog intelektualca.

Na kraju susreta sa prištinskim Sartrom skromnog opusa, svaki posetilac je dobijao kartu “Republike Kosova” (delo predsednikovog sina, kako bi gostu sa ponosom šapnuo jedan od servilnih savetnika) i “parče nezavisnog Kosova” u formi svetlucavog komada rude prošaranog kristalima i raznobojnim mineralima. Na stolu u Rugovinoj kancelariji, pored malene američke i EU zastave, stajao je obično i svežanj salveta na kojima je pisalo “Republika e Kosoves – Presidenti”. Hiljade zapadnih novinara, diplomata i humanitarnih radnika odlazilo je iz Rugovine kancelarije sa oštrim kamenom zavijenim u “predsedničku salvetu”.

Mnogi od njih nisu krili svoje oduševljenje “jugoslovenskim Havelom”. Ovaj bivši član Saveza komunista je ušao u politiku u vreme pada Berlinskog zida i trijumfa “plišane revolucije” u Pragu, kada i njegov kolega Vuk Drašković, drugi pretendent na titulu ovdašnje inkarnacije češkog pisca-predsednika. Za razliku od glasnog i bradatog vođe SPO-a koji se bavio formiranjem paravojne garde koliko i rušenjem Miloševića, tihi i suzdržani Rugova je uporno govorio o nenasilnom otporu Albanaca “aparthejdu”, “kolonijalizmu” i srpskoj represiji i tvrdio da između Slobe, Vuka i Koštunice nema nikakve razlike.

Pojedini američki posetioci vremenom su počeli da vide lažnog prištinskog Gandija kao smešnog, pompeznog i izveštačenog narcisa koji kosovski problem čini još težim. “Nije mi jasno kako je uspeo da tako lenj i ljigav, sa tim lažnim osmehom i praznim rečima, zavede toliko diplomata. Valjda su mislili da je pametniji i drugačiji samo zato što govori francuski i nosi onu smešnu ešarpu oko vrata. Bio je toliko servilan i svima nam se stalno uvlačio. Pomišljao sam da veruje da je vazelin najefikasnije oružje kojim se može dobiti nezavisnost”, rekao je u intervjuu za NIN zapadni stručnjak za Balkan koji se sa Rugovom redovno sastajao krajem devedesetih.

Problem nije samo u lošem stilu, već u tome što zapadni sagovornici uglavnom nisu videli da ovaj umišljeni parazit i malograđanin nema ničeg zajedničkog sa Gandijem. Mnogi od onih koji će narednih meseci odlučivati o trajnom statusu Kosova su prevideli da se iza pacifističke fasade okićene svilenim šalom krije netolerantni ekstremista koji godinama beskompromisno insistira na maksimalističkim ciljevima.

Suština gandizma je aktivizam i spremnost da se pruži ruka “neprijatelju” koju je Mahatma demonstrirao u najtežim trenucima indijske istorije. Umesto aktivnog otpora Rugova je nametnuo imperativ ostvarenja maksimalističkog zahteva i “pasivni pacifizam”, što je samo drugo ime za strategiju da se ne čini ništa, da se dozvoli da se situacija pogoršava i frustracije prerastu u potoke krvi.

NJegov pacifizam nije podrazumevao rad na postizanju mirnog rešenja i istorijskog sporazuma sa Srbima, već ubeđenje da će neko drugi doći i ratovati umesto Albanaca, da će NATO ili Amerika izvojevati totalnu pobedu na kojoj je uvek insistirao i za koju je odbijao da se bori na bilo koji način. Rugova je jedan od najodgovornijih što smo na Kosovu posle štrajka rudara i uličnih protesta umesto albanske verzije poljskog sindikata “Solidarnost” dobili okrutnu OVK.

Opterećen manijom veličine i kompleksima uskogrudog provincijskog intelektualca koji je video nešto sveta, Rugova nije tražio ničiji savet. Svoje savetnike je doživljavao kao stoku i tako se prema njima ophodio čak i pred stranim sagovornicima. Povremeno su njegovi frustrirani bliski saradnici stidljivo ukazivali zapadnim izaslanicima na diktatorske sklonosti predsednika bez harizme i šarma.

Tim DŽuda je uporedio DSK, Rugovinu stranku, sa Miloševićevim SPS-om. Oni koji bi se suprotstavili svom bolesno ambicioznom vođi bili su šikanirani i izloženi prljavim napadima u “Boti Sot”, nezvaničnom partijskom glasilu. Niko od iole sposobnih i moralnih osnivača DSK danas nije uz doživotnog predsednika.

Čak je i proalbanska Međunarodna krizna grupa (ICG) u izveštaju objavljenom u maju ove godine optužila Rugovin Demokratski savez Kosova za kopiranje komunističkog modela i nedostatak demokratskog instinkta, a samog Rugovu prikazala kao “neaktivnu i autoritarnu ... osobu nalik sfingi”. ICG je preneo i da je Rugova unutar DSK formirao “Otaybinsku bezbednost”, partijsku tajnu policiju. Ova tajnovita paravojska je u svom drugom saopštenju navela da “nadgleda aktivnosti DSK... i uživa poverenje predsednika Rugove”.

Ono što se moglo čuti od Rugovinih saradnika je, kako kaže NIN-ov sagovornik, da ovaj samozaljubljeni “pastir smatra narod koji ga je izabrao ovcama”. Ne pokazujući saosećanje ni za albanske, a kamoli srpske žrtve, Rugova je otvorio put za one koji su se kasnije okupili u OVK i koji su, kako piše Škeljzen Malići, verovali “da je ustanak neizbežan, bez obzira na žrtve”. Strategija OVK koju je Rugova svojim nečinjenjem učinio privlačnom bila je jednostavna: “Izgubićemo 50 000 ili 100 000 ljudi, ali ćemo konačno biti slobodni.”

Na polulegalnim izborima 1992. godine Rugova je dobio sadamovskih 99,9 odsto glasova, ali tu se više slala poruka neprijateljima i saveznicima nego što se birao vođa. Kosovskim Albancima je bilo puno lakše nego zapadnim obožavaocima “prištinskog Gandija” da polovinom devedesetih zaključe da ako se iz strategije “nenasilnog otpora” sasvim izbaci otpor (kao što je uradio Rugova), ono što ostane nije “nenasilje” već beznađe i očaj. OVK nije jedini proizvod albanske frustracije Rugovinim samovlašćem, impotencijom i nevešto prikrivenom arogancijom. On je omogućio stvaranje političke klime u kojoj su kosovski Albanci razumeli da “sloboda od Srbije” znači i “slobodu od Srba”. Ovakvo “oslobođenje” se može sprovesti samo brutalnim etničkim čišćenjem i ubijanjem kakvo smo videli marta 2004. godine.

I? susreta sa Rugovom pamtim njegov monoton, naglašeno mučenički ton, groteskno ukrućenu, “vladalačku” pozu i jedno popodne u proleće 1998. godine kada je albanski kolega ponudio da nam pokaže kuću svog predsednika. Odveo nas je u jednu prašnjavu ulicu kakva se mogla videti na obodu gradova u siromašnijoj polovini bivše Jugoslavije. U redu novih gastarbajterskih kuća, toliko ružnih da ostavljaju malo sumnje da je zidar odradio i posao arhitekte, prištinski kolega nam je pokazao kuću u čijem se dvorištu sušio donji veš. Tada sam prvi i jedini put video gaće jednog predsednika.

Zapadni izvori tvrde da je Rugova promovisao jednog drugog stanovnika ove kućerine u kosovsku kombinaciju Miroslava Tuđmana i Marka Miloševića. Naime, Rugovin sin Uke je danas ne samo “jedan od ključnih ljudi na tatinom dvoru”, već i jedan od najprivilegovanijih i najbogatijih kosovskih biznismena. Nedemokratičnost, nepotizam i apsolutna lojalnost su uvek bili glavni stubovi Rugovine politike.

Predsednik Kosova možda može da navede kao svoje uspehe to što je NATO ipak dobio najvažniju albansku bitku i što srpska južna pokrajina danas više liči na pravu državu od dejtonske Bosne. Rugova može da istakne da je to postignuto uz otprilike petinu od pedesetak hiljada žrtava koje su smatrali prihvatljivim njegovi oponenti, nestrpljivi zagovornici oružanog ustanka.

Rugova je uspešno plasirao i promovisao tezu da su Albanci sasvim drugačiji od genetski genocidnih Srba. Uz nemalu pomoć Miloševićeve nasilne, autistične i bahate politike on je uspeo da svoj nasilju sklon, u oružje zaljubljeni narod predstavi kao suprotnost krvožednoj neprijateljskoj naciji. Albanci su njegovu strategiju nenasilnog otpora masovno usvojili jer su poverovali da je u posthladnoratovskom svetu najefikasnija, iako je, kako piše Malići u tekstu “Samorazumevanje Albanaca”, zahtevala prihvatanje “vrednosti do kojih Albanci nikada nisu držali, kao što su nenasilje, strpljenje, neuzvraćanje na napade i uvrede”.

Nasuprot “balkanskog kasapina”, kako je Time magazin nazvao Miloševića, stvorena je fama o Rugovi kao simbiozi Gandija, Havela i Solženjicina. Ova lažna slika se danas podgreva uglavnom zato što sve alternative bolesnom predsedniku izgledaju mnogo gore. Slaba je uteha da je baš to jedan od glavnih rezultata Rugovine katastrofalne petnaestogodišnje politike. Posebno ako se ima u vidu da će nestrpljivi zapadni političari pokušati da se reše kosovskog problema za života svog miroljubivog prijatelja.

Želeo je da svedoči Ubistvo Slavoljuba Šćekića, načelnika Uprave za opšti kriminalitet crnogorskog MUP-a, treći je atentat na policijske funkcionere u Crnoj Gori Šćekićevo ubistvo desilo se neposredno pred nastavak suđenja povodom ubistva Duška Jovanovića, kad je trebalo da svedoče visoki policijski funkcioneri, kao i ministar policije Dragan Đurović. Ubistvo se dogodilo pošto je ubijeni došao u posed značajnih informacija povodom ubistva prvog čoveka DAN-a, tvrdi izvor iz crnogorske policije, a koje bi kompromitovale neke ličnosti iz javnog i političkog života, posebno iz redova DB. “Šćekić je bio u posedu dokumenata o policijskom saslušanju Damira Mandića, u kojem je on priznao zločin i naveo saučesnike. Među njima su Vuk Vulević i Muša Osmanagić. Želeo je uskoro da svedoči, nameravao je da obznani rezultate istrage tokom sudskog procesa. Materijal nije hteo da dostavi sudu i tužilaštvu, jer je odnos pravosudnih organa posmatrao kao činovnički, sa jasnim znacima oklevanja da se istina skoro utvrdi. Svi ključni dokazi koji bi mogli da dokažu Mandićevu krivicu, njegove policijske veze i odvedu istragu do organizatora, izvršilaca i nalogodavaca ovog zločina, ostali su u fioci istražnog sudije”, ukazuje naš izvor. Tek nedelju dana posle ubistva oglasio se premijer Đukanović koji je ubistvo visokog policijskog funkcionera okarakterisao metaforično – “kriminal nam je bacio rukavicu u lice”. Pre nego što je konstatovao da je ubistvo ozbiljan i težak napad na policiju i pravnu državu, prioritet premijera bio je formiranje Komisije Ministarstva zdravlja kako bi se utvrdile dijagnoze povređenih zatvorenika u akciji crnogorskih specijalaca u zatvoru u Spužu. Akcija je pokrenuta da bi se ušlo u trag ubicama Slavoljuba Šćekića jer je, kako se ispostavilo, telefonska kartica, za koju se pretpostavlja da je pripadala atentatorima, ukazivala da je ubistvo navođeno iz zatvora. Specijalci su se posebno interesovali za grupu zatvorenika iz Berana i Bara koji su osumnjičeni za šverc droge i za umešanost u ubistvo direktora lista DAN Duška Jovanovića. U pretresu je nađeno devet mobilnih telefona. Tatjana Nikolić