Na pare razbroj s’!

Ministar odbrane Prvoslav Davinić će uskoro najverovatnije napustiti tu funkciju, ali će ostati upamćen kao čovek koji je uspeo da ujedini predsednika Tadića, premijera Koštunicu, radikale, socijaliste, mondijalističke i desničarske medije, vojne analitičare kao i one koji o vojsci ne znaju ništa. Svi smatraju da treba da ode mada nisu sasvim sigurni zašto. Svi takođe znaju da se u i oko Vojske igra neka strašna, zakulisna igra, ali još nisu sigurni koja. Svi se slažu da je ministar Dinkić najodgovorniji za otvaranje najveće vojne afere u Srbiji, ali niko nije potpuno uveren sa kojim motivima. Tako nekako počinje veliki rat za siromašnu vojsku i ogromne vojne bud`ete.

Kada je NIN pre dve nedelje započeo prvi nastavak serijala o napadu Mlađana Dinkića na Prvoslava Davinića, reč je bila samo o tome da se Davinić suprotstavio Dinkićevom zahtevu da se u Ministarstvu odbrane kao neka vrsta Dinkićevog supervizora postavi Aleksandar Radović. Pošto je Davinić nastavio da “odbija naređenja”, ministar finansija nas je izvestio o dramatičnim troškovima koji su, s blagoslovom ministra vojnog, učinjeni a u korist kompanije “Mile Dragić”. Skandal se potom razlio na sve strane: od visoke politike i naslovnih strana do enigme nad kojom se zamislio svaki građanin zemlje. Bujice reči, papiri, dokazi, računi, izjave premijera i predsednika države. A sve vreme javnosti je nejasno šta se to zaista dešava.

Ako je Ministarstvo odbrane sklopilo štetan ugovor sa Miletom Dragićem o nabavci vojne opreme, onda preostaje da se odgovori na najmanje dva važna pitanja. 1) Zašto smo za nepravilnosti u poslovanju ministra odbrane doznali tek pošto je izbio spor i ministar Prvoslav Davinić odbio da se povinuje zahtevima šefa svoje sada već bivše partije i 2) ko je taj koji se od cele operacije okoristio? Ili, da preformulišemo: ako je neko u Ministarstvu odbrane sklopio ugovor štetan za Vojsku a koristan za Mileta Dragića, onda se podrazumeva da je taj od Dragića dobio neku protivuslugu. Ko, i kakvu?

Šta je još sumnjivo u priči o “pljački stoleća”?

Najpre, nadležni bi morali da se odluče koliko je vredan taj štetni ugovor i za koliko je država oštećena. Govorilo se o trista miliona evra (tačnije, 296) do 2010. godine, kasnije su objasnili da je Ministarstvo finansija u poslednji čas sprečilo taj štetni ugovor, pa je posle toga napravljen drugi od 170 miliona evra na dve godine, ali nastavili su da pričaju i o trista miliona. Zatim je saopšteno da je poreska policija našla da su narud`bine naduvane za oko 80 miliona, ali se i dalje govori o trista miliona. Nešto činjenica je, ipak, nesporno. Ugovor koji bi trebalo da bude realizovan u 2006. godini ima vrednost od oko 90 miliona evra, dok drugi, koji bi trebalo da bude ostvaren u 2007, oko 70 miliona.

„Ovo su samo orijentacione, maksimalne cene koje nisu striktno utvrđene”, tvrdi za NIN pukovnik Milovan Andrić, zamenik načelnika Uprave za snabdevanje, koji je po ovlašćenju načelnika i potpisao taj ugovor. „Uprkos onome što se iznosi u javnosti, Ministarstvo odbrane je to koje učestvuje u formiranju cene tako što stalno vrši kontrolu materijala, ulaza i izlaza, i procenjuje da li je ponuđena cena realna ili je naduvana. Mi u svakom trenutku možemo odustati od posla ako ocenimo da ‘Proizvodnja Mile Dragić’ nije zadovoljila propisane i dogovorene uslove.”

Novac kojim bi se isplaćivala roba, kako tvrde u Ministarstvu odbrane, ne bi “oštetio” bud`et jer bi bio dobijen od prodaje vojnih nekretnina. Mlađan Dinkić, međutim, smatra da je upravo ovo način da se izvrši malverzacija i teret ugovora prenese na bud`et, pri čemu je istina i da je Vlada Srbije bila ta koja do sada nije odobrila nijednu prodaju nekretnina. Inače, ovaj novac se mora uplaćivati na podračun u Trezoru Srbije. Problem je što odatle uplate Ministarstvu i Vojsci dosta kasne. Međutim, od 1. maja ove godine Vojska više o novcu ne može sama da odlučuje – oni koji drže Trezor imaju moć i da zavrću slavinu.

Da li su nabavke preterane pošto naša vojska, koja, kao što proizlazi iz informacije ministra Dinkića, broji 28 000 ljudi, a treba da dobije dva puta više šlemova i pancirnih prsluka? Naizgled, očigledno jesu, ali Vojska SCG u punom, ratnom sastavu, broji stotinak hiljada ljudi, pa ako za svakog i nisu nužni panciri, šlemovi sigurno jesu. Pitanje je, međutim, da li je u sadašnjoj besparici baš moralo da se vojska “u cugu” snabdeva kompletnim potrebama za “sredstva balističke zaštite”, tj. šlemovima i pancirima, ili je mogla da te nabavke podeli u nekoliko porcija tokom više godina, kako je to, inače, i uobičajeno. Tim pre što vojska, bez sumnje, već ima nekakve šlemove.

„Tačno je da postoje stari šlemovi, čak i oni koji su naručivani od ‘Dragića’, koji stoje na stokovima. Ima ih oko 250 000 komada, ali to su stari, metalni šlemovi, koje više nijedna moderna armija ne koristi”, tvrdi jedan od NIN-ovih izvora iz Vojske.

Iz dokumenata koje je samo Ministarstvo odbrane stavilo na uvid vidi se da je Generalštab svakako nešto znao o ugovoru, i da je sam izvršio narud`binu opreme. Iz Uprave pešadije Generalštaba je 8. oktobra 2004. godine stigla procena da je potrebno 71 000 šlemova i pancira svih modela, kao i zaštitnih ploča u vrednosti 2 756 570 000 dinara.

Posle uvida u slučaj, Mlađan Dinkić je javno zaključio da je u Ministarstvu odbrane potreban ne jedan Aleksandar Radović da kontroliše finansije, “nego petnaest Radovića”. Šta bi se, dakle, desilo da je onog avgustovskog dana Davinić prihvatio da primi u stalni radni odnos Aleksandra Radovića? Da li bi i dalje bio nesporni ministar odbrane, a Ministarstvom upravljao G 17 plus? Ili bi on ipak morao da ode, a Dinkić bi mu učinio toliko da nikad ništa ne saznamo o sumnjivom ugovoru kojim se bud`et naše siromašne zemlje šteti za između 74 i 300 miliona evra, zavisno od interpretacije.

Ovako, Davinić je isključen iz stranke uz propratno obrazloženje o njemu kao jednom od najnemoralnijih ljudi koji hodaju Srbijom, a pošto odbija da se sam povuče, priprema se i njegovo smenjivanje u Skupštini Srbije i Crne Gore.

Da se Davinić sam povukao, “kadrovi iz Ministarstva finansija bi našli načina da celu stvar procesuiraju, ali se afera možda ne bi ispoljila tako bombastično”, kaže Verica Kalanović, šef poslaničkog kluba G17 plus u Skupštini SCG, i dodaje da G 17 plus svakako ne bi odustala od ovog slučaja ni da se Davinić odmah povukao.

Inače, Kalanovićeva podseća da je za svaku odluku u Skupštini SCG potrebna većina glasova poslanika iz svake republike ponaosob, a njih je 91 iz Srbije i 35 iz Crne Gore. Kako kaže, kada je reč o poslanicima DSS-a, s obzirom na stav te stranke da ne odobrava to što radi Ministarstvo odbrane i Davinić, očekuje podršku te stranke, ali “i širu”.

Što se poslanika iz Crne Gore tiče, stvar stoji nešto drugačije. Prema Ustavnoj povelji, narud`bine za Vojsku SCG čiji su dobavljači iz Srbije plaćaju se iz bud`eta Srbije, a ako su iz Crne Gore – iz te republike. Međutim, nastavlja Kalanovićeva, bud`etska inspekcija Ministarstva finansija je utvrdila da je bilo slučajeva da su narud`bine iz Crne Gore plaćane novcem iz Srbije. U vazduhu visi optužba, dakle, da Crnogorci nešto mućkaju u Ministarstvu odbrane i da je neizvesno hoće li naći interesa da glasaju protiv ministra Davinića.

Iz poslednje izjave Mila Đukanovića ne može se zaključiti ništa pošto ta izjava zvuči kao da je sa druge planete. U ciglo jednoj rečenici, crnogorski premijer je uspeo četiri puta da pomene veliku Srbiju, mada ni najbudnijim borcima protiv velike Srbije, a ima ih dosta, još nije palo na pamet da povežu slučaj napumpanih vojnih nabavki sa ovim zloglasnim naumom. Na Đukanovića se tako sve više odnosi ona odredba Marfijevog zakona po kojoj onome ko drži čekić čitav svet liči na ekser. I Đukanović svojim čekićem, velikom Srbijom, maše na sve strane.

Da li bi, ipak, mogao postojati neki poslovni interes Crnogoraca da održe Davinića na adresi u Birčaninovoj ulici?

Pre samo mesec dana, Forum za bezbednost i demokratiju prozvao je Prvoslava Davinića zbog trgovine polovnim naoružanjem i opremom a preko firme „SDPR Jugoimport MONT”, tj. preko Crne Gore. Primer trgovine poluautomatskim puškama koje stoje na stokovima je jedna od ilustracija. Tu je i slučaj izvesne firme „Cofis” iz Beograda, koja se upravo u Crnoj Gori nametnula kao vodeći trgovac starinama iz Remontnog zavoda u Tivtu i brodogradilišta u Bijeloj. Ovu firmu nije bilo moguće proveriti, ali ono što se zna jeste da ima izvrsne veze u vlasti Crne Gore. To što je neko dobio zeleno svetlo da se bavi vojnom opremom i naoružanjem ne znači i da to čini nelegalno. Problem je nešto drugo – u većini ovih firmi, baš kao i u Dragićevoj, rade ljudi koji su imali visoke položaje bilo u Vojsci, Ministarstvu odbrane ili u fabrikama koje su proizvodile vojnu opremu i naoružanje. I svoje stare veze dobro koriste.

Međutim, kako ukazuje gospođa Kalanović iz G17 plus, problem nije samo finansijske prirode, već zadire i u usvojenu Strategiju odbrane. Naime, ako Vojska kupuje desetine hiljada pancira, onda se postavlja pitanje kršenja usvojene strategije prema kojoj naša vojska treba da ima mnogo manji broj specijalaca.

Sada, posle Dinkićeve intervencije, može se otvoriti javna rasprava o tome da li je Generalštab bio u pravu, da li našim vojnim potrebama odgovara tolika balistička zaštita i da li postoje stvari koje su trenutno potrebnije. Ali, to nije teren na kom se odvija ova afera.

Suština afere, kako je plasirana, jeste da u Ministarstvu odbrane postoji neka vrsta zavereničke interesne grupe koja je napumpala račune za nabavku, pre svega šlemova i pancirnih prsluka. Ili bar njihov broj. Jedno pitanje, koje iz toga proističe, ostaje potpuno nerazrešeno: da li ljudi u Ministarstvu odbrane imaju procene koje govore da postoji opasnost od novih sukoba u regionu, iako se strategijom odbrane definiše naša miroljubiva politika prema susedima. Branitelji velike vojne nabavke će već reći da vojska i u najmirnijem okruženju mora da bude spremna za ratna dejstva, ali u Srbiji, u kojoj svaki dan slušamo lamente nad vojnicima koji idu kući da nešto pojedu, ta nabavka deluje prilično nelogično.

Politička šteta od afere zasad je nepredvidiva. Vojska, prepadnuta, ućutala se i ne kaže ni da li joj tolika oprema treba ili ne. Vojska se ne oglašava ni o tome da li je kvalitet sporne opreme veći, manji ili na nivou kvaliteta strane opreme, što bi onda omogućilo i da se uporedi cena i odgovori da li su šlemovi, panciri, ABH čarape itd. preplaćeni ili nisu. U toj situaciji je širom otvoren prostor laičkim tumačenjima kojima se uz pomoć nekih cenovnika sa Interneta dokazuje da je roba skupa ili jeftina.

Čekajući da se Aleksandar Radović ili još 15 njegovih kolega usele u Ministarstvo i počnu da utvrđuju male tajne velikih finansijskih transakcija, istražni organi će možda saopštiti informacije koje bi sluđenoj javnosti pomogle da se snađe u jednoj od najtežih afera u Srbiji koja se, inače, guši u istim. Kako god da se istraga završi, jasno je da će procedura naoružavanja i oblačenja vojske biti sasvim drugačija. Ali glavni akteri verovatno će ostati isti.

Dvadeset miliona dolara za Cepotinu „Onih 300 miliona je suma koja je procenjena kao maksimalna i da bi celokupna nabavka vojne opreme do 2010. godine mogla toliko koštati. To nikako nije realna vrednost ugovora”, tvrdi pukovnik Milovan Andrić, iz Ministarstva odbrane. Famoznih 300 miliona evra odnose se na Predlog plana prioritetnog opremanja Vojske i on je sačinjen 27. februara 2005. godine, a podneo ga je na usvajanje pomoćnik ministra odbrane za politiku odbrane Pavle Janković, 11. marta ove godine. Taj novac ne samo da se ne odnosi na aranžman sa “Miletom Dragićem” nego je delom reč o opremi koju “Dragić” uopšte i ne proizvodi i ti ugovori tek treba da budu sklopljeni. Taj plan obuhvata, na primer: # 27 270 minerskih odela traženih iz Uprave inženjerije; čizama, maskirnih zimskih odela, kompleta za maskiranje malih i velikih, maskirnih mreža u vrednosti od 3.410.650.000 dinara. # Iz Uprave za ABH je naručeno 26 000 zaštitnih odela, rukavica, kombinezona u vrednosti od 320.000.000 dinara. Ratnih uniformi, čizama, kombinezona, goroteks zaštitnih odela od kiše, prema projektovanoj strukturi jedinica, naručeno je 71 900 komada, što je tada trebalo da košta 633.940.000 dinara. # Cena opremanja samo jednog bataljona za protivteroristička dejstva, prema ovom planu, košta 17.932.640 dolara. Po ovom dokumentu, procenjena cena opremanja jedinica koje obezbeđuju administrativnu liniju ka Kosmetu je 9.848.620 dolara. # Predviđeno je i obnavljanje opreme Vojnobezbednosne agencije, što košta neuporedivo manje: 567.970 dolara. Za opremu za monitoring, zaštitu od prisluškivanja, bežični prenos signala, kamere, magnetofone, računare... # Opremanje sistemima za protivelektronsku borbu košta oko 13.750.000 dolara, dok je za protivterorističku jedinicu “Kobre” predviđeno 1.530.000 dolara. Opremanje komunikacijskom opremom bi trebalo da košta 1.450.000 dolara, a za opremanje za snimanje iz vazduha 3.828.000 dolara. Najskuplji je nastavak izgradnje baze Cepotin” – 20 miliona dolara.