Mikročipovanje Srba

Ministar Dinkić je zapretio: ili će se zbog afere o nabavci vojne opreme neko naći na optuženičkoj klupi ili on izlazi iz politike. Što, prevedeno, znači: ako nikome ne budu sudili, pada vlada. Kojoj se, naravno, nikako ne pada bez obzira što narod misli da bi trebalo.

Crnogorski političari i pridodata im svita zapretili su: ili će u Beogradu prestati mrko da ih gledaju, pre svega saobraćajni policajci kao konstantna pretnja mirnom suživotu naših i srpskih automobila, ili će se povući u bezbednu Milovu državu koja po učestalosti nerazjašnjenih ubistava opasno ugrožava onu Miloševićevu.

Razmena pretnji okončana je stavljanjem u pritvor nekoliko oficira i “pancirnog Mileta” (znači, nijednog pripadnika nacije koja u obračunu sa svim srpskim nalazi budilnik svog novog uzleta). Efikasno, a bezbolno! Ostaju, tako, i pravedni Mlađan, srećno useljen u ganc renoviranu, luksuzno opremljenu zgradu Ministarstva finansija, i Crnogorci, hipersenzibilni na sve u Beogradu osim na debele privilegije (najvažnija: mogu da rade samo kad im se prohte, a ne, kao obični smrtnici necrnogorskog državljanstva, kad im dužnost nalaže). Blagotvorni učinak pretnji iskazao se time u potpunosti, a jedine žrtve, eventualno, mogu biti naši vojnici koji će u doglednoj budućnosti, dok se ne nađe dobavljač iz inostranstva, ostati bez nove opreme.

Da je neko sličnim pretnjama, u vidu ispucavanja lopte do neba, obasipao javnost i kad je prodavan “Knjaz Miloš”, možda bismo saznali i zašto su se pregovori o ovoj transakciji vrednoj manje evra od sporne vojne opreme, ali nikako beznačajnoj, vodili po privatnim stanovima, a predsednici nadležnih komisija iz neobjašnjivih razloga ostajali bez svesti posle telefonskih poziva iz pojedinih kabineta. U vreme promene vlasništva nad punjenjem vode iz Aranđelovca lopta je, međutim, spuštana, i to sa mesta bok uz najviše.

Što, otprilike, znači da je borba protiv korupcije na ovim prostorima i dalje selektivna, bitno vezana za političku moć, a da se sve ostalo može podvesti pod – manipulisanje javnošću. Da je suprotno, policija bi svoj posao obavila pre ultimativne naredbe izvršnih organa države da to uradi, odnosno, otkrila bi korupciju u nabavci vojne opreme i bez miga da to sme da učini.

Javne nabavke kao način izbora poslovnih partnera, međutim, od proleća nisu striktno predviđene ni za MUP Srbije, pa nije ni čudo što policija zazire od petljanja u direktne pogodbe “državni novac za robu” u susednom, vojnom, ataru. Ko zna šta se sutra, kad se promeni vlast, može naći i u njenom dvorištu...

Jer, ove jeseni bi službe koje bdiju nad nama i našom bezbednošću trebalo da dobiju nova, veća ovlašćenja, a samim tim i novu, manju ali utoliko savršeniju i skuplju, opremu.

Novi zakon o ličnim kartama predviđa da svi građani siromašne zemlje Srbije moraju da postanu vlasnici identifikacionih dokumenata koja po kvalitetu (i količini podataka) spadaju u top-pet u svetu. Na mikročipu će se naći trodimenzionalna slika vašeg lica, elektronski otisak prstiju obe šake, vaš elektronski potpis i otisak rožnjače i, naravno, svi ostali podaci koji vas genetski i činjenično razlikuju od bilo koga drugog.

Za ovaj složen poduhvat već je nabavljena najmodernija tehnologija. Tek nekoliko zemalja u svetu je poseduje. U Srbiji će biti instalirano sto centara za “uzimanje” biometrijskih podataka. Sastojaće se od specijalne kabine u kojoj će milioni građana Srbije biti snimani specijalnom, a i kakvom bi drugom, kamerom...

Koliko li će ovo koštati našu državu, odnosno sve nas? Ko je sklapao posao? Sa kim? Javnosti ovi podaci nisu poznati.

A biće, po svemu sudeći, potrebe i za novim, brojnim prislušnim uređajima. Jer, Vlada Srbije zatražila je od Skupštine da, po hitnom postupku, razmotri izmene Zakonika o krivičnom postupku, kojima bi se omogućilo da i BIA, osim organa unutrašnjih poslova, kako je bilo do sada, može da “vrši nadzor osumnjičenih lica, snima telefonske i druge razgovore”. Predviđeno je da se po naredbi istražnog sudije, a na osnovu predloga javnog tužioca, mogu (izvinite zbog suve terminologije) nadzirati i snimati telefonski i drugi razgovori tehničkim sredstvima i optička snimanja ljudi za koje postoje osnove sumnje da su samostalno ili zajedno sa drugima izvršili krivično delo protiv ustavnog uređenja ili bezbednosti, protiv čovečnosti i međunarodnog prava ili sa elementima organizovanog kriminala. Dovoljno široko da svako može biti povremeno osluškivan i praćen ne bi li se u startu otkrile sumnjive namere, zle primisli i nepodobna činjenja.

U isto vreme (paralelna akcija?) i VBA, vojna služba bezbednosti, dobiće odobrenje za “dodatne aktivnosti”: prema Nacrtu zakona o službama bezbednosti, VBA će moći da primenjuje “posebna sredstva i metode” za prikupljanje podataka. Pod tim se podrazumeva prisluškivanje telefona, kontrola pisama i pošiljki, praćenje i prismotra osoba, kao i snimanje prostora i objekata. Ovu meru odobravaju republički tužioci Srbije ili Crne Gore.

Uskoro će, dakle, uz javnu, i tajne službe dobiti pravo da osluškuju sve razgovore, ne samo telefonske, da vas prate, snimaju, njuškaju... Realno je pretpostaviti da neće ista tehnička služba prisluškivati i za MUP, i za BIA, i za VBA, pa će tripliranje ovlašćenja sigurno značiti i tripliranje opreme koja se za prismotru koristi. Hoćemo li saznati od koga će, u kojim količinama i za koje pare biti nabavljena?

Čak i ako ostavimo po strani čudno narastanje potrebe države da preko više koloseka nadzire podanike, a njihov potencijalni broj može biti ravan, samo da je tehnike, celokupnom građanstvu, može se ispostaviti da Dragićevi “čudesni šlemovi” koštaju tek razlomak cifre koju je država preko svojih činovnika spremna da uloži u kontrolu i praćenje svih koji su joj sumnjivi, odnosno, možda, što da ne, stali na žulj.

O ceni ograničavanja ljudskih sloboda i građanskih prava za sada niko ne govori. Valjda zato što je to teško proceniti merom vrednosti zvanom novac.