Virus korupcije

Predsednik Evropske komisije Romano Prodi suočava se iz dana u dan sa sve većim nevoljama. Kod kuće, u Italiji, glavni politički rival Silvio Berluskoni i njegovi prijatelji muče ga upornim nastojanjem da pošto-poto iščačkaju dokaze o njegovoj umešanosti u prljave poslove i korupciju koja je pratila čudne finansijske transakcije sa Slobodanom Miloševićem (kupovina deonica srpskog “Telekoma” u jesen 1966) u vreme kada je on bio predsednik italijanske vlade. A, na poslu, u Briselu, iskrsle su i nove ozbiljne glavobolje zbog ponovnih optužbi za kriminalne radnje i korupciju u vrhovima administracije EU, koje se - na ovaj ili onaj način - stavljaju na teret nekima od Prodijevih najbližih saradnika...

Naime, gotovo sve značajnije evropske institucije u Briselu, Strazburu i Luksemburgu bile su proteklih dana zahvaćene svojevrsnom groznicom, praćenom povišenom političkom temperaturom, zbog pojave tri različita izveštaja i obimne finansijske dokumentacije na kojima se temelje optužbe za milionske mućke, korupciju i pronevere, ovoga puta u sedištu Evropske statističke agencije “Eurostat” u Luksemburgu. Funkcionerima te ustanove, regrutovanim iz zemalja članica EU (direktor je Francuz), stavlja se na teret da su zloupotrebljavali svoje položaje i privilegije, i neovlašćeno baratali i trgovali mnogim osetljivim podacima, uključujući i one koji se tiču privatnih bankarskih računa u EU. I, da nisu prezali i od nekih sasvim bizarnih mućki, nepotizma i protekcije, ili krađa iz kase koja se puni ubiranjem poreza od građana.

Otkriveno je, kako tvrde neki britanski mediji, da je jedan od funkcionera “Eurostata” na teret budžeta ove ustanove knjižio čak i troškove za privatne časove jahanja koje su pohađala njegova deca....

Inspektori, jednostavno, kažu da finansijski menadžment ove ustanove godinama “nije bio podložan bilo kakvoj kontroli” i da je sada i pored sveg njihovog truda teško sa sigurnošću rekonstruisati sve tokove novca. Oni su, međutim, ustanovili da Evropska komisija nije ni bila u stanju da se zaštiti od eventualnih rizika u vezi sa svakojakim malverzacijama, jer za to nije bila ni sposobna, ni opremljena, budući da nikakva kontrola nije ni vršena. A u jednom od tri sačinjena izveštaja konstatuje se da je bar polovina svih uplata i isplata preko računa Evropske agencije za statistiku u Luksemburgu “zaobilazila” uobičajene kanale za cirkulaciju novca iz budžeta EU, te da stoga nije ni iskazivana u zvaničnim knjigama koje se obavezno vode u svakoj ustanovi u sistemu Unije. Utvrđeno je samo da je između 1996. i 1999. godine u ovoj agenciji, postojao nekakav “tajni rezervni fond i tajni račun”, mada njegova stvarna namena “još nije sasvim jasna”...

Ipak, već sada se zna da su u proteklih nekoliko godina maheri iz statističke agencije u Luksemburgu “olakšali” kasu EU za barem pet miliona evra. Istina, 1,2 milion evra je naknadno pronađen i vraćen u kasu EU, ali za 3,8 miliona se još traga...

Nevolje Romana Prodija su ovog trenutka utoliko veće što je on funkciju šefa administracije EU preuzeo nakon iznuđene ostavke prethodnog šefa Evropske komisije Žaka Santera, takođe zbog jednog velikog korupcionaškog skandala, koji se i dan-danas pamti. Jer, Santerova ostavka je za sobom povukla i kolektivnu ostavku cele Evropske komisije, odnosno prve takve ostavke jedne “vlade” Evropske unije, koju evroskeptici u mnogim zemljama EU optužuju da neodgovorno raspolaže i rasipnički postupa sa ogromnim sumama novca poreskih obveznika...

Dolazeći na čelo Evropske komisije (pre tri godine) Prodi je odmah objavio da će njegov prvi zadatak biti iskorenjivanje korupcije u EU, te da će njegov prag tolerancije prema tom zlu biti “nula”. Prošle nedelje, uoči zasedanja Evropskog parlamenta u Strazburu, bilo je - upravo zato - mnogo spekulacija na temu: ko će ovoga puta platiti ceh? Tačnije: čija će glava odleteti?

Specifičnim političkim tenzijama uoči parlamentarne rasprave o ovoj temi doprinela je već i činjenica da izveštaji o kontrolama u “Evrostatu” nisu - po izričitom nalogu Evropske komisije - bili podeljeni evropskim poslanicima. Taj materijal je, pod oznakom “strogo poverljivo”, bio u zapečaćenim kovertima dat samo liderima pojedinih parlamentarnih grupa, sa napomenom da poslanici mogu uoči sednice jedino da ga “pogledaju” i “pročitaju”, ali ne i da ga iznesu iz kancelarije u kojoj će to čitanje biti obavljeno pod strogim nadzorom, ili da ga kopiraju... Povrh toga, mnogi poslanici su burno reagovali kada im je saopšteno da će ekspoze predsednika Evropske komisije biti podnet na “zatvorenoj sednici”, bez prisustva javnosti i medija...

Međutim, Prodi je ostao uporan i odbacio je sve optužbe o odgovornosti same Evropske komisije za otkrivene malverzacije u “Evrostatu” u Luksemburgu i izričite zahteve nekolicine evropskih parlamentaraca da evropski komesar (Španac) Pedro Sobes odmah podnese ostavku.

- I dalje sam pristalica formule o “nultoj toleranciji” u odnosu na korupciju u administraciji EU, ali ne prihvatam da se kažnjavaju ljudi čija odgovornost nije dokazana, rekao je Prodi na “zatvorenoj” sednici Evropskog parlamenta. NJegova odbrana svodila se u ovom slučaju na tvrdnju da su se otkrivene malverzacije u “Evrostatu”, koje su ustanovile novoformirana specijalizovana služba za borbu protiv korupcije i drugih nezakonitih postupaka u EU, “Olaf” (ona koja je otkrila i mućke sa izvozom šećera iz Srbije i Crne Gore u EU) i specijalizovana služba za unutrašnju kontrolu, IAS, uglavnom događale pre 2000. godine, dakle pre nego što su on i drugi članovi iz sadašnjeg sastava Evropske komisije stupili na ove dužnosti. Jer, eksperti “Olafa” i IAS-a, koji su pregledali sve knjige, kažu da su - za sada - našli samo dokaze za mutne radnje koje su se događale između 1996. i 2001. godine.

Kako bilo da bilo, na površinu je najednom isplivala gomila različitih problema. Prvi se, naravno, tiče samih mućki i tehnologije koju su u ovom konkretnom slučaju koristili “maheri” iz evropske statističke agencije u Luksemburgu. Odnosno, pitanja - ko je i kako “počistio” pare? Ali, barem isto tako je značajan i onaj koji se tiče specifičnog i krajnje nejasnog odnosa između Evropske komisije, na jednoj, i multinacionalne armije činovnika i birokrata EU, koja trenutno broji 21 000 ljudi, na drugoj strani.

Nije, naime, sasvim jasno ko tu koga i kako stvarno kontroliše. Odnosno: ko, zapravo, ima odlučujuću ulogu u donošenju konačnih odluka i vršenju faktičke vlasti u EU? Poznato je, recimo, da visoki činovnici na uticajnim funkcijama, poput anonimnih ali vrlo moćnih “generalnih direktora” i drugih šefova raznih odeljenja ili agencija u EU, ne trpe da im se članovi Evropske komisije (resorni “komesari”), dakle političari, koji se na tim položajima menjaju po isteku (petogodišnjeg) mandata, preterano mešaju u posao. A kako se u njihovu međusobnu borbu za uticaj često upliću i različiti nacionalni i drugi interesi, taj mehanizam ne funkcioniše uvek idilično.

Drugim rečima, najnovija korupcionaška afera u vrhovima EU nije podrazumevala samo traženje odgovora na pitanje “gde su pare poreskih obveznika?”, nego i - ko, zapravo, vuče konce u administraciji EU, i gde je stvarna vlast?

U žučnoj debati koja je usledila, pojedini poslanici Evropskog parlamenta isticali su da sada možda i nije najbitnije kada su se mućke u evropskoj statističkoj agenciji tačno dešavale. Juče, ili pre nekoliko godina... Bitno je da su se one dešavale u sistemu EU i da je to narušilo politički kredibilitet Unije i njenih ključnih institucija. To, samo po sebi, govori da taj sistem ne funkcioniše dobro i da započete reforme EU, za koje se Prodi odlučno zalaže, ne daju očekivane rezultate.

Ishod debate svodio se, faktički, na još jednu potvrdu da razni funkcioneri u administraciji EU, i pored neugodnih iskustava koje ova Unija već ima na tom polju, i dalje nisu imuni na mito i korupciju. To je, svakako, bilo vrlo neugodno saznanje, naročito ako se ima u vidu sklonost tih istih zvaničnika EU da svojim kolegama iz drugih zemalja i pretendentima na članstvo u Uniji drže lekcije o značaju borbe protiv korupcije...

Ipak, parlamentarna rasprava o ovoj temi nije okončana, jer ni detaljna istraga još nije dovedena do kraja. Predsednik Evropskog parlamenta Pat Koks je na kraju samo konstatovao da je “još suviše rano za donošenje definitivnih zaključaka o tome ko je odgovoran za ono što se dogodilo”, mada i rezultati dosadašnje istrage nalažu da se “trezveno suočimo sa činjenicama” koje govore o lošoj komunikaciji između različitih resora u administraciji EU...

- Meni se čini da tu još ima mnogo posla za jednu nezavisnu istragu i da stoga ne treba žuriti sa zaključcima, rekao je na kraju Koks, što je, odmah, navelo brojne posmatrače i medijske analitičare da zaključe kako će se poslanici Evropskog parlamenta svakako još baviti ovom temom. I, bez sumnje, nastaviti da vrše pritisak na Evropsku komisiju i njenog predsednika Romana Prodija da žrtvuje barem jednu “krupnu figuru” iz svog tima ukoliko zaista želi da smiri duhove...

- Glomazna briselska birokratija pokazala je ovim slučajem da nije u stanju da kontroliše ni ponašanje svog sopstvenog činovničkog aparata. Zato se s pravom postavlja pitanje - otkud njoj pravo da kritikuje, navodne, finansijske propuste u pojedinim zemljama članicama? I, što je još gore, kako oni mogu da posluže za primer zemljama kandidatima koje iduće godine treba da pristupe EU”?, pita se prošle nedelje komentator nemačkog lista “Saksiše cajtung”. A stari i ugledni “Noje Rajn cajtung” dodaje da bi “za Romana Prodija sada bilo najbolje da odmah prizna da korupcija u vrhovima EU nije iskorenjena ni tri godine nakon što je on preuzeo ovu funkciju, uprkos njegovom izričitom obećanju da će to biti njegov politički prioritet”. Stoga ovaj nemački list zaključuje: “Sve i da se dokaže da Prodi i njegove kolege, članovi Evropske komisije, nisu znali za korupciju koja je otkrivena u evropskoj agenciji za statistiku, to ih ne može osloboditi političke odgovornosti.”

“Neke glave bi ipak morale da odlete, i to ne samo glave običnih činovnika”, zaključuje komentator nemačkog lista “Nove Rajnske novine”.