Posle pet godina

Teško bi bilo pronaći Srbina koji bi javno priznao da danas, pet godina docnije, nije razočaran i koji ne bi rekao da je više očekivao. U stvari, tako je bilo i posle godinu, i posle dve, i tri, i što godine više prolaze, nezadovoljstvo je sve veće. Periodična istraživanja na temu “kako procenjujete svoje imovno stanje” pokazaće da veliki, i sve veći i veći broj građana misli kako su, pre Petog oktobra, živeli bolje. Logično bi onda bilo da traže povratak Miloševića ili bar njegovih sledbenika na vlast. Ali ne, Miloševićeva partija – mislimo na SPS – ima srazmerno malu popularnost, o JUL-u, daleko bilo, da i ne govorimo. Pa onda, lažu li građani Srbije kada kažu da su nezadovoljni rezultatima postpetooktobarskog rada?

Pitanje se pre svega odnosi na one koji su na ta dešavanja gledali sa odobravanjem ili učestvovali u njima, a taj broj, znamo, nije bio mali. I šta danas i može da kaže, na primer, radnik u firmi koji je ostao bez posla nakon što je njegovo možda čak ne tako neuspešno preduzeće kupio bogati preduzetnik o kome se zna samo toliko da pet godina pre ni izdaleka nije bio bogat? Ili lekar opšte prakse koji za platu od tristotinak evra pregleda četrdeset pacijenata za jedno popodne, među kojima je polovina onih koji moraju sami da kupuju lekove ali nemaju otkud? Ili službenik u kakvom komunalnom preduzeću kojeg šikanira polupismeni novi direktor čija je najveća zasluga u životu što je aktivista lokalnog odbora kakve male stranke, članice DOS-a? A svi oni su se, možda, toga dana zadesili rame uz rame složno u oblaku suzavca pred zapaljenom Skupštinom ili pred Televizijom.

Suočen sa mogućnošću da poveruje svom sopstvenom osećanju bede ili vedrim vestima

o naraslim deviznim rezervama ili pozitivnom rejtingu reformi koji nam je dodelila Svetska banka, obični građanin će poverovati sebi. Ipak, ma koliko nezadovoljan i revoltiran, još niko nije uskliknuo ono čuveno da je “Sloba bio bolji”.

Možda je to zato što naši građani duboko u sebi znaju da je naše nezadovoljstvo, kao što objašnjavaju mnogi ekonomisti i sociolozi, subjektivnog karaktera, to jest, izazvano našim prevelikim očekivanjima.

Možda znaju da tranzicija ima svoju cenu koja je ispala veća nego što se prvobitno mislilo, ali znaju i da sada više nema nazad.

Možda je reč o istorijski i kulturološki uslovljenoj potrebi našeg sveta da se gnuša politike, sažetoj u znamenitoj narodnoj mudrosti “sjaši Kurta da uzjaši Murta”.

Možda smo mi kolektivno egocentričan narod i kao takvi ne propuštamo priliku da istaknemo kako “nema toliko dobrog političara koliko sam ja dobar birač”.

Možda, u stvari, sigurno da ima i onih koji su stvarno verovali samo da treba ukloniti Miloševića, a posle će se stvari odvijati same od sebe, u dobrom pravcu, razume se. Ispalo je, međutim, da u politici nema poslova koji se mogu odraditi jednom za čitav život.

Sigurno je jedno: niko toga dana nije izašao na ulicu ni rizikovao glavu upadajući u Skupštinu zato da bi učinio ljubav Koštunici, Đinđiću ili Čedi Jovanoviću. I zato neka svako, pre nego što kaže da je “razočaran petim oktobrom”, ili “razočaran političarima”, odgovori sebi, sebi, na pitanje: zašto sam ja demonstrirao/podržavao demonstrante 5. oktobra 2000?

Da olakšamo odgovor, podsetimo se događaja od kojih su neki sasvim nezasluženo zanemareni.

Ko išta zna o Slobodanu Miloševiću, taj je mogao biti siguran da će on i njegova gospođa, čim udahnu vazduh, smisliti neku burgiju i način da zanemare rezultate prvog, za njih poražavajućeg, izbornog kruga. Možemo biti zahvalni Koštunici i njegovoj tadašnjoj krutoj principijelnosti (“ne možemo se poigravati voljom građana”) što je odlučio da drugog kruga neće biti. Zašto je to bilo važno, saznali smo upravo 5. oktobra pre podne, kada je Vrhovni sud objavio kakvu su burgiju Miloševići smislili: izbori se, zbog nepravilnosti, poništavaju, a kako Ustav ne predviđa rok u kome moraju biti ponovljeni, to je značilo da Sloba može svoj mandat da konzumira do kraja, znači još dve godine. Ta odluka je ostala zaboravljena i zanemarena u vrtlogu dešavanja sabijenih u tom jednom jedinom danu, ali iz svog istorijskog buyaka on osvetljava razlog zbog kojeg je pola miliona ljudi na ulicama Beograda palilo sopstvenu Skupštinu: da se jednom zasvagda, koliko god to danas zvučalo banalno, zna da se rezultati izbora dobijaju na izborima, a ne posle njih. Samo to i ništa više. Cilj jednostavan, ali zato je oko njega bilo moguće okupiti tako veliki broj ljudi.

Drugo je, naravno, pitanje ko bi od tih pola miliona ostao na ulici da je znao kako će stvar da izgleda posle pet godina. Sloboda, kao što znamo, nikad ne peva onako kao što sužnji pevaju o njoj. A znamo kako peva: poslanici koji sami sebi određuju plate u inat svima; stranka bez birača koja vodi glavnu reč u aferama sa stavom “priznajemo samo aferu koju smo mi lansirali”; sudije za koje se ne zna da li je veći skandal to što su u zatvoru ili što su na slobodi; prisluškuje, tako kaže šef BIA, svak svakog takoreći; ministar koji ide okolo i pomoću telohranitelja, psuje i bije, što policiju, što novinare; galerija likova koji su u Skupštinu ušli pomoću trikova a na budućim izborima, koje pažljivo izbegavaju, ne bi im ni ti trikovi pomogli.

Razloga za nezadovoljstvo, dakle, ima, ali bi trebalo prečistiti da li je zato kriv peti oktobar ili sopstvena nerealna očekivanja od tog datuma. Dok tako ne bude, od “razočaranja u peti oktobar” okoristiće se novokomponovani političari i demagozi uveravajući narod da je potpuno u pravu kada misli da su političari prevrtljivci, lažovi, intriganti, šićaryije, nesposobnjakovići, rečju – paraziti, a da oni sami, ti koji ih u to uveravaju, to nisu, iz prostog razloga što nisu političari. To se sociološkim rečnikom zove odašiljanje antipolitičkih poruka. Drugim rečima, čak i da je to za političare sve tako, nema drugog načina da se od toga zaštiti osim da građanin primi na pleća svoj obol učestvovanja u javnom i političkom životu. A to je mogućnost koja je izborena Petog oktobra. Sportskim rečnikom rečeno, toga dana nismo osvojili zlatnu medalju, ali smo izborili pravo učešća na olimpijadi.