Krstaši na Balkanu

Dajana DŽonston, Amerikanka iz Pariza, mnogo voli Srbe. I više nego što su oni u stanju sebe da vole. U knjizi „Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada” (2002), dr DŽonston, recimo, piše da je JUL, stranka Mire Marković, bila „avangardna”, „japi” stranka, „stranka mladih, urbanih, kvalifikovanih”, kako je objasnio prevodilac Milosav Popadić. Knjiga se ove godine pojavila kod nas u izdanju IGAM-a, izdavačke kuće Miroslava Toholja.

Dr DŽonston još piše da su neki od „elitnih članova” JUL-a „bili umešani u manje-više ilegalnu trgovinu koju su izazvale međunarodne sankcije, ali je doktrina JUL-a bila savršen kompendijum modernih levičarskih stranački korektnih ideja i multikulturnog zajedništva koje nije imalo ničeg zajedničkog sa nacionalizmom.”

Istina, dr DŽonston kaže da nije imala prilike da upozna Miru Marković.

Da li ste upoznali Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Radovana Karadžića, Ratka Mladića... uhvaćene i neuhvaćene haške optuženike?

- Možda će izgledati čudno, ali dok sam pripremala knjigu nisam se trudila da sretnem te ljude... Najjednostavnije je saznati šta poznati ljudi imaju da kažu, čitajući novine i knjige i gledajući ih na televiziji. Ne mogu da zamislim da bi mi otkrili neke nove tajne. Radila sam intervju sa ljudima iz JUL-a, stranke Mire Marković. To je bilo za vreme mojih najranijih međunarodnih kontakata dok sam radila za Zelene, kao predstavnik za štampu u Evropskom parlamentu. Tada sam razgovarala i sa ljudima iz opozicije koji će tek kasnije postati značajni, posebno sa Vojislavom Koštunicom, koji je ostavio dobar utisak svojom skromnošću i direktnošću. Upoznala sam Ibrahima Rugovu u Evropskom parlamentu, gde je bio veliki favorit, a slušala sam i šta su njegovi ljudi govorili u Prištini.

Putovali ste po Srbiji, Kosovu? Gde ste sve bili?

– Bila sam u Prištini, Peći, posetila sam Gračanicu, Uroševac. Rentirala kola i putovala.

Na Kosovu su me najviše zanimali razgovori sa Srbima i Albancima koje sam slučajno srela. Ti razgovori su mi otkrili drugačiju sliku od one koja je prezentovana na medijima

– Srbi su bili u strahu, ne Albanci.

U svojoj knjizi kritikujete zvanični pogled na događaje u balkanskim ratovima devedesetih, osuđujete NATO bombardovanje 1999, koje i danas u zapadnim medijima nosi epitet “humanitarno”, demantujete zvaničnu medijsku sliku o Jugoslaviji “tamnici naroda” u kojoj su Srbi hteli da stvore “veliku Srbiju”, sprovodili “etničko čišćenje” i organizovali „logore smrti”. Uopšte, kakav je odnos američkih i evropskih medija prema “Suludim krstašima” od prvog izdanja 2002?

- Mediji su potpuno ignorisali knjigu. Prošle godine je izašlo francusko izdanje. Mislim da ću u Francuskoj imati više šanse, jer živim ovde već 30 godina i pozvana sam sa mnogih strana da govorim. Zapravo, dobila sam i mnogo mejlova iz Amerike, prijateljskih, mejlova podrške, i mislim da u Americi nije bilo napada poput onog 2003. u Švedskoj, znam da nije. U Švedskoj se dogodilo nešto ekstremno neobično, napadnuta sam vrlo surovo u medijima. Sigurno je da ja nisam jedina koja je napisala knjigu u Americi koja kritikuje oficijelni pogled na stvari. Nove knjige se stalno pojavljuju.

Spomenuli ste Švedsku. Kada je u jesen 2003, u jednom švedskom magazinu izašao intervju sa vama, usledile su kritike kako je intervju isuviše jednostran, isuviše prosrpski. Magazin je prozivan da je fašističko-levičarski. Kako se to završilo? Kako je prošao novinar koji je radio intervju sa vama?

- Dobio je otkaz. Tako se završilo. Nadam se da se to vama neće dogoditi (smeh).

Srbija nije Švedska...

- Ne mogu da iskažem koliko sam bila uznemirena i ljuta kad se to dogodilo, novinar koji je napravio intervju, bio je jedan od urednika u tom magazinu, ja nikad ništa o Švedskoj čula nisam, ne znam ljude, ne znam švedski, ništa o toj zemlji ne znam. Magazin jeste levičarski, opstaje kao takav i cilj ovog napada je da se razori i taj poslednji slobodniji glas u Švedskoj. Slala sam svoje demantije koji nikada i nigde nisu objavljeni.

Koje ste izvore koristili u svom istraživanju? Sa kim ste razgovarali iz Srbije ili bivše Jugoslavije? Ko vam je pomogao u istraživanju, u radu na knjizi?

- Moji izvori su uglavnom pisani, a ne verbalni. Knjige, novinski članci, dokumenta svih vrsta, sve što sam mogla da pročitam, na engleskom, nemačkom, italijanskom, francuskom, ili srpskom. Srpski čitam uz poteškoće. Većina ovih izvora je i spomenuta u fusnotama knjige. Na engleskom najkorisnije knjige koje sam čitala bile su od Sjuzan Vudvard i lorda Dejvida Ovena.

Osoba koja mi je najviše pomogla bio je dr Dragan Pavlović, profesor medicine, istraživač. Ja sam ga srela kada sam u Parizu tražila tekst Memoranduma SANU. On je tada uređivao reviju Dijalog, koja je tada donosila kulturne priloge i političke tekstove iz različitih krajeva bivše Jugoslavije. Zahvaljujući njemu došla sam do zanimljive dokumentacije, a ja sam jedno vreme zauzvrat uređivala Dijalog. Danas, dr Pavlović je na Grajšvald univerzitetu u Nemačkoj.

Na primer, pišete u knjizi da su NATO i UN finansirali OVK. Da li vam je neko to potvrdio? Otkud vam taj podatak?

- Pa to su svi znali i sada znaju. O tome ja uopšte ne bih postavljala pitanje. To je očigledno. Postoje svi ti lobiji u Americi, u Kongresu, dva alabanska lobija, pojavila se i knjiga o Krasnićiju... Dokumenta se polako pojavljuju. Mnogi ljudi iz OVK otvoreno govore o tome. Toliko je, tek sada novih podataka koji su izašli na videlo, koje ja u svojoj knjizi i nemam. Ne znam kako neko uopšte može da postavi to pitanje.

Da li govorimo o Fljorinu Krasnićiju, bruklinskom majstoru za krovove, koji je krijumčario oružje iz Amerike i opremio OVK, o čemu je u svojoj knjizi “Ne bojte se jer imate sinove u Americi”, pisala novinarka Stejsi Saliven? On je u intervjuu za NIN rekao da je samo iskoristio liberalne američke zakone o oružju, ali zakon nije prekršio. Krasnići je iskoristio sistem i „namamio Ameriku u rat na Balkanu”, piše Salivenova.

- Trebalo bi, dakle, da zamislimo da je mala grupa albanskih separatista izmanipulisala Sjedinjene Američke Države, a da one nisu izmanipulisale malu grupu Albanaca? To je vrsta neodlučnosti, neodređenosti koju Amerikanci imaju prema OVK. Realno, Sjedinjene Države su mnogo moćnije od grupe separatista, i američka vlada je već koristila ovakve grupe u mnogim slučajevima kako bi destabilizovala neku zemlju. OVK bi mogla da se uporedi sa kontrašima u Nikaragvi, ili Jonasom Savimbijem u Angoli. I Pol Pot je, pošto je poražen od Vijetnamaca, uživao pomoć CIA. Lekcija koju su američki stratezi izvukli iz Vijetnama jeste da je lakše naoružati jedan gerilski pokret nego se boriti protiv njega i da je lakše razoriti jednu neprijateljsku zemlju nego razviti jednu prijateljsku zemlju.

Vi kažete da ne postoji suštinska razlika između američkih demokrata i republikanaca, a srpska zajednica u Americi, kao i Srbi u matici, ipak veruju da će im Bušova administracija ovog puta pomoći u rešavanju kosovskog pitanja. Šta vi mislite o tome?

- Da, svi se uvek nadaju da će oni drugi biti bolji. Postoje razlike, ali ne u spoljnoj politici. Demokrate vole da ističu pozitivne ciljeve tipa „podizanje nacija”, i „ljudska prava”. Republikanci nisu, pak, skloni da naglase nacionalne interese i pretnje od neprijatelja: komunista, „imperija zla” i, počev od Regana, „rat protiv terorizma”. U spoljnjoj politici obe partije odlažu rešenje i imaju izgovore za ono što rade. Na kraju rade isto. Predsednici dođu i odu, a kontinuitet politike Sjedinjenih Država obezbeđuje jedna mala elita kreatora politike koji ostaju van politike stranaka – i često van pristupa javnosti.

Spominjete u svojoj knjizi da je Osama bin Laden ista vrsta neprijatelja kao Manuel Noriega, bivši predsednik Paname. Ima li tu mesta za Slobodana Miloševića?

- Ne, on nije nikad bio američki agent, koliko znam, a oni su bili.

Jedan odeljak vaše knjige nosi naslov: Šta stvarno nije bilo u redu sa Miloševićem? Šta, onda, nije bilo u redu?

- Pitanje je, zapravo, šta nije bilo u redu sa Jugoslavijom. U stvari, sa Srbima kada je Jugoslavija osamdesetih počela da puca po šavovima. Srbi su bili strahovito podeljeni, rascepkani. Geografski, po svim bivšim republikama, podeljeni između dva identiteta: srpskog i jugoslovenskog, istorijski su se delili na partizane i četnike, odnosno na komunistički i rojalistički gerilski pokret koji se borio protiv nacista, u navikama, na seosko i gradsko stanovništvo. I najzad, nakon Tita bili su podeljeni između levih planova da se reformiše socijalizam i planova centra da se ožive stranke i političke tradicije pretkomunističke prošlosti. U takvoj podeljenosti, vođa koji ima izglede da uspe jeste onaj čija ambivalentnost može da stvori privid jedinstva. Ono što je bilo pogrešno u Miloševićevom slučaju istovremeno je njegov najveći politički kapital: reč je o njegovoj neodređenosti.

Šta je bila najveća greška Slobodana Miloševića, po vašem mišljenju?

- To je teško pitanje. Da li je trebalo da unajmi veliku američku firmu za odnose s javnošću kao što je „Ruder Fin” koja je rukovodila propagandom za Tuđmana, Izetbegovića, i Rugovu? Ali ova trojica su takođe imala velike lobije koji su bili u vezi sa nemačkom i američkom vladom.

Milošević je u politiku uveo kalifornijskog biznismena Milana Panića kako bi se udvorio američkom mišljenju, ali čak ni to nije bilo dobro. Problem je bio taj što nijedna velika sila, čak ni Rusija, na vreme nije imala nijedan interes da sačuva Jugoslaviju, ili da zaštiti srpske interese. Naravno, Milošević je napravio velike greške. Ali osnovna, temeljna greška bila je u njegovom, možda prevelikom, optimizmu, samopouzdanju, (aroganciji?) na početku njegove karijere. Sklona sam da pomislim da da je ta vrsta greške mogla da se dogodi svakom od njegovih političkih protivnika u Srbiji.

Već duže vreme se prave poređenja između gerilskog vojevanja Al kaide i OVK. Recimo, o dojučerašnjim „OVK borcima za slobodu” američki mediji će postaviti pitanje da li su teroristi, „spavači Al kaide”? Da li se nešto menja u odnosu prema Srbiji?

- Vaše pitanje bi trebalo da uliva nadu da Sjedinjene Države mogu da izvuku Srbiju kao partnera alijanse protiv „terorizma”. To bi trebalo da bude i strategija trenutnih lidera u Beogradu. Američka vlada je, naravno, svesna ove nade i moguće je da je ohrabruje. Ali mislim da treba da vas upozorim zbog mogućeg razočarenja. Razlozi su sledeći:

Kakve god da su veze između OVK i Al kaide, oni nisu isto, i Amerika više voli da koristi albanske agente da se izbore sa Al kaidinim uticajem na Kosovu.

Američka strategija je, zapravo, pod uticajem onoga što je američki politikolog Semjuel Hantington definisao kao „sudar civilizacija”. Po tome, zapadni katolici i protestanti, pravoslavni Sloveni i muslimani, sudbinski se „sudaraju”, to je njihova kob. A taj sudar je, opet, po doktrini Zbignjeva Bžežinskog, težnja ka opkoljenoj i izolovanoj Rusiji. Američka politika je tačno bila usmerena na to da razbije Jugoslaviju po tim linijama.

Putinovi napori da svrsta Rusiju sa Amerikom protiv “islamskog terorizma” uspešni su samo na čisto verbalnom nivou, budući da su američki strateški interesi u Rusiji koja je oslabljena Čečenima i drugim separatističkim pokretima.

Mobilisanje Srbije protiv terorizma je rizik koji bi mogao da ide naruku Amerikancima po sistemu „zavadi pa vladaj” u večitom konfliktu između pravoslavnih i islamista, bez stvarnog prihvatanja pravoslavnih Slovena kao ravnopravnog partnera.

Ukoliko se od Miloševića ili “islamskih fundamentalista”, svejedno, prave glavne i jedine žrtve koje su ispaštale zbog onog drugog, to primorava na vladajući utisak na Zapadu da su Srbi bili glavni zločinci u jugoslovenskim ratovima zbog toga što su rasistički odbijali muslimane.

Moj zaključak bi bio da strategija opstanka Srbije ne sme da se zasniva na “ratu protiv terorizma” (u značenju islama) nego u naporima da se uspostavi obostrana odgovornost za nasilno razdvajanje Jugoslavije, posebno neprepoznate odgovornosti Nemačke, Amerike, slovenačkih, hrvatskih i albanskih separtista.

Demokratija u novom svetskom poretku Prvi krstaški rat 1096-1099. proklamovala je crkva. Krstaški rat 1999. protiv Srba proklamovan je sa najsvetijeg od svih mesta današnjeg sveta, Holocaust Museuma u Vašingtonu. Bilo je to 23. februara 1999. godine, kada je DŽejms Huper, izvršni direktor Balkan Action Councila (Saveta za akciju na Balkanu), održao govor pred trustom mozgova koji okuplja najistaknutije jastrebove Vašingtona, kao što su Zbignjev Bžežinski, Frenk Karluči, DŽin Kirkpatrik i Pol Volfovic. Huper je govorio na poziv “Komiteta savesti” Muzeja holokausta. Ovaj glas oficijelne savesti objasnio je da je “Balkan područje od strateškog interesa za Sjedinjene Države, novi Berlin, ako hoćete, probni kamen rešenosti NATO i vodeće uloge Sjedinjenih Država”. Milošević mora da plati za zločin “uspešne deobe” SAD od njegovih saveznika. Administracija (Klinton) bi trebalo da bude na nivou američkog naroda i da im kaže da ćemo mi verovatno biti vojno prisutni na Balkanu na neodređeno vreme, u najmanju ruku dok se ne postavi demokratska vlada u Beogradu.” Prema tome, među iskazanim i neiskazanim razlozima rata SAD protiv Jugoslavije, bila je i želja da se postavi vlada u jednoj stranoj zemlji, famozna “promena režima” postala je jedan od novih prerogativa Imperije. Pridev “demokratski”, u ovom kontekstu, izvesno, ne znači vladu koja je pobedila na višestranačkim izborima, nešto što je Milošević postigao više puta. Čak ni pustiti ga da izgubi na izborima nije dovoljno dobro. On mora da bude “zbačen od narodnog ustanka”, da se jasno vidi da je reč o “diktatoru”. A jugoslovenski predsednik je zakazao prevremene izbore u 2000. godini i svoj položaj stavio na probu. Bio je to rizik koji bi svaki pravi diktator izbegao. Nije bila nikakva tajna da su mnogi Jugosloveni okrivljavali Miloševića za nesreće koje su zadesile Jugoslaviju, uključujući i de facto gubitak Kosova. Štaviše, konstantna poruka od “međunarodne zajednice” da će Srbija da bude međunarodna parija sve dok je Milošević na vlasti bila je moćan vid ucene. I prvi put glasačima se nudila prihvatljiva alternativa kandidovanjem Vojislava Koštunice, jednog konzervativnog pravnika sa retkom reputacijom poštenog rodoljuba. Iza scene, Sjedinjene Države su ubedile nesložnu koaliciju osamnaest stranaka koje su se nazivale “demokratskom opozicijom Srbije” (DOS), da stane iza Koštunice. SAD su otvoreno prosipale novac po bombardovanoj zemlji ne da poprave štetu (naprotiv, materijal za opravke ostao je pod embargom), već da se podrže protivnici Miloševića, kakav je bio notorno poznati oportunista i nepopularni vođa Demokratske stranke Zoran Đinđić. U. S. National Endonjment for Democracdž (Nacionalna zadužbina SAD za demokratiju, NED, koja je finansirala Albance na Kosovu) i International Republican Institute obezbedili su milione dolara i obuku u “metodama nenasilne akcije” za mrežu mladih aktivista koji su sebi dali ime “Otpor”, bez drugog političkog programa sem da “budu normalni” u očima Zapada, to jest Zapada iz američkih filmova. Između 31. marta i 3. aprila 2000. u jednom hotelu de lux kategorije u Budimpešti, vođe ove mlade avangarde dobijale su obuku u “metodama akcije nenasilja” od pukovnika američke armije Roberta Helveja. Priručnik je pisao Helvejev kolega DŽin Šarp, navodeći 198 metoda nenasilja. Ključ je provokacija. Akcija ima za cilj da isprovocira represiju koja kompromituje režim na vlasti. Srbija je poslužila kao poligon za isprobavanje tehnika koje imaju za cilj “promenu režima”, koje su američki stratezi kopirali od autentičnih narodnih pokreta iz prošlosti da bi se njima služili u budućnosti. Zahvaljujući tome što su se infiltrirali u instance vlasti (jedan od metoda iz priručnika DŽin Šarp), “Otpor” je unapred saznao datum izbora. Mladići i devojke iz “Otpora” oblepili su zidove posterima sa stisnutom pesnicom i pokušavali da budu uhapšeni kako bi mogli da žigošu režim kao tiranski. Wihova parola bila je “Puk’o je!”, ciljajući na Miloševića. Gradovi su bili oblepljeni sa nekih šezdeset tona materijala predizborne propagande. U prvom krugu, 24. septembra 2000. godine, od pet kandidata, Milošević je bio drugi, posle Koštunice koji je dobio više od 48 odsto glasova. Izborni zakon Srbije propisuje drugi krug ako nijedan kandidat ne osvoji 50 odsto. Sa prednošću od deset poena Koštunica je mogao da računa sa sigurnom pobedom u drugom krugu. Ali mirna izborna pobeda nije zadovoljavala. Trebalo je uneti više dramatičnosti. DOS je proglasio pobedu u prvom krugu i, tvrdeći da su rezultati “falsifikovani”, najavio bojkot drugog kruga, što je pojačalo tenziju i pružilo priliku agitatorima “Otpora” da uzmu stvar u svoje ruke. DOS je odlučio da odmeravanje snaga prenese sa “glasačke kutije” na “ulicu”, a ulica je već bila dobro pripremljena. Rezultat izlaska na ulicu bio je spektakl “demokratske revolucije” pred televizijskim kamerama, kada je masa pristalica DOS-a 5. oktobra 2000. provalila u Skupštinu Jugoslavije u centru Beograda. Predstavljen vanjskom svetu kao spontan čin samooslobođenja, ovaj događaj je insceniran za televizijske kamere, koje su snimale i emitovale mnogo puta iste scene: mlade kako provaljuju u zgradu Skupštine razbijajući prozore, zastave koje se vijore, dim koji kulja iz Skupštine, gde su zapaljeni rezultati izbora koji nikad nisu prebrojani da bi se potvrdile optužbe o “krađi”. Dok su “oslobodioci” podmetali požar u Radio-televiziju Srbije uništavajući dragocene arhive, televizijske stanice sveta prikazivale su samozadovoljno vandalske scene koje demonstriraju “pad jednog diktatora” kojeg je zbacio gnevni narod. Da provali i vandalizuje slabo obezbeđenu Skupštinu, autobusima je iz Čačka stigla rulja siledžija, koje je predvodio antikomunistički gradonačelnik Velimir Ilić, koji se francuskoj agenciji AFP hvalio da je 2.000 njegovih naoružanih “komandosa” krenulo 5. oktobra da “preuzme kontrolu nad ključnim institucijama”, uključujući i zgrade parlamenta i televizije. “Naša akcija je unapred pripremljena. Među mojim ljudima ima bivših padobranaca, bivših armijskih i policijskih oficira, kao i onih koji su se borili u specijalnim jedinicama”, izjavio je Ilić uzbuđeno dopisniku AFP. On je dodao da su “neki od nas imali pancir košulje i bili naoružani”. neki od ovih specijalaca bili su veterani iz rata u Hrvatskoj i Bosni. Vrhunac ironije jeste da su mediji Zapada spremno proglasili za heroje “demokratske revolucije” ove bivše pripadnike paravojnih jedinica, koji su u prvom redu odgovorni što su Srbi stekli reputaciju “etničkih čistača” i ratnih zločinaca. Daleko od televizijskih kamera napadnuto je i demolirano sedište Socijalističke partije Srbije, bande “demokrata” prigrabile su najuspešnija preduzeća, a njihova rukovodstva premlaćivana i izbacivana sa funkcija. Bez ikakve veze sa novoizabranim predsednikom Jugoslavije, formirani su “krizni štabovi”, koji su bez demokratskog mandata redistribuirali imovinu i funkcije. Još jedan dokaz da “demokratski režim ne definiše glasanje, već potvrda koju sponzoriše “međunarodna zajednica”. I to nije sve. Da bi se dobio pristup u “međunarodnu zajednicu”, nove vođe Srbije morale su da pomognu NATO alijansi da stekne opravdanje za bombardovanje njihove zemlje tako što će da isporuče svog ratnog predsednika u Hag na inscenirani sudski proces koji je postavio partner NATO alijanse, Haški tribunal. Nije bilo dovoljno bombardovati Srbiju i odseći deo njene teritorije. Srpski narod mora da se natera da veruje – ili da se pravi da veruje – da je to zaslužio. U Novom svetskom poretku mora da se počini zločin koji će lepo da pristaje unapred pripremljenoj kazni. (Odlomak iz knjige “Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada” dr Dajane DŽonston, IGAM, 2005)