Pronalazači i ostali

Dosledan svom konceptu, formulisanom u nekoliko prethodnih sezona, koji iz temeqa mewa pređašwi karakter Bitefa, selektor Jovan Ćirilov je i ove godine doveo u Beograd dve grupe veoma različitih predstava. Jedne od wih se mogu svrstati u “plesni”, odnosno modernizovani baletski teatar, dok druge dolaze iz današweg reformisanog dramskog pozorišta. O prvima je već pisano u ovom listu, tako da nam ostaje da vidimo šta su nam donele one druge, da li su se i u tom pozorišnom krugu odigrale neke presudnije promene.

Na početku tog ciklusa, Thearte Vidy-Lausane, iz Švajcarske, izveo je, u režiji Hajnera Gebelsa, uz učešće samo jednog glumca, Andree Vilmsa, i gudačkog kvarteta Modrijani, neobičan komad “Erartijaritaka – Muzej fraza”, baziran na odlomcima iz tekstova Elijasa Kanetija.

Ipak, ta u svakom pogledu izuzetno originalna predstava, kakvu do sada kod nas nismo videli, mnogo štošta duguje i istaknutim rediteqima i velikim piscima iz prošlog veka, recimo Piskatoru, Prustu ili Yojsu, pa čak i Jonesku. Od prvog se uzima sklonost ka upotrebi novih tehnoloških postupaka, primewivawe i pozorišnih izražajnih sredstava, i onog što spada u filmsku umetnost i efekata što se postižu korišćewem video projekcija. Kod druge dvojice se pronalazi tema, koja se, kao i u wihovim delima, izlaže pomoću dugačkog, isprekidanog monološkog iskaza, u stvari predočavawem toka svesti jedinog junaka u predstavi. A treći suštinski utiče na način na koji se ta tema interpretira.

U osnovi, u toj predstavi se pre svega opisuje bujica junakovih misli i asocijacija, wegovo bezoblično i promenqivo iskustvo s društvom, s umetnošću, s materijalnim svetom uopšte. S druge strane, mada nas u prvom trenutku fascinira iskqučivo svojom formom, koja, oslowena na video projekcije, i na jedan dokumentarni film, dovodi pozorišni iluzionizam do vrhunca, Gebelsova predstava deluje na publiku i nečim što ne potiče iz formalne sfere. U woj se pokazuje, uporedo s prikazom jednog dana iz života čoveka pritisnutog banalnošću svakodnevice, koliko je on, ma koliko inače čvrsto situiran u određeno vreme i konkretan socijalni prostor, u suštini u wima izgubqen, izolovan, beskrajno usamqen. Ali, najdragocenije je to što rediteq jednom danas već opštem mestu u kwiževnosti i pozorištu prilazi s humornog odstojawa. U švajcarskoj predstavi, naime, jedan staromodan qudski primerak, koji u svetu kompjutera i robota, još uvek piše grafitnom olovkom, živi opkoqen kwigama, prihvata s ironijom i porugom svoju usamqeničku poziciju, svoju marginalizovanost, stičući tako ponovo dostojanstvo, koje nemaju wegovi dvojnici iz moderne literature.

I baš to spajawe u organsku celinu forme i sadržine, kruniše predstavu “Erartijaritaka – Muzej fraza”, u koju i tanana gluma, i božanstvena muzika što dolazi spoqa, unose i ton istinske uzvišenosti.

Sinergija iluzije i stvarnosti Svečano otvoren u Centru “Sava” predstavom “Foramen magnum” Ramija Bera (savremeni plesni teatar “Kibuc”, Izrael), a zatvoren na istom mestu savremenom hip-hop reperskom (uglavnom) improvizovanom predstavom “Duar” (“Seoce”) plesne trupe Accrorap iz Bezansona u koreografiji Alžirca Kadera Atua, 39. BITEF delovao je impresivno otkrivajući nam magiju scenske iluzije, ali i antibajku stvarnosti. Sa glavnim programom: 10 inostranih predstava, dve domaće, dve koprodukcije (BITEF-Slovenija), zanimljivom revijom domaćih alternativno-istraživačkih predstava (Shonjcase “novih tendencija”, uz igračke radionice “Pepeljugine cipelice” (voditelji eksperti za savremeni ples: K. Kono, S. Linke i M. Sofrenović), pored glumačkih (Asocijacija Mihail Čehov), uz tri premijere BITEF teatra u tekućoj sezoni (BITEF after ten), kao i uz prezentaciju zemalja učesnica i žurke – ovogodišnji BITEF imponovao je ne toliko prevratničkim tendencijama koliko sinergijskim sinkretizmom svih umetnosti i savremenih tehnika, postižući najboljim predstavama ne samo formalni, koreografsko-režijski i izvođački perfekcionizam, već i psihološki pogodak na planu traganja za identitetom savremenog čoveka u socijalnom okruženju. Predstava izraelske trupe “Kibuc”, “Foramen magnum” Ramija Bera, “razotkriva jedan čudesan, sanovit i fantastičan svet scenske lepote i imaginacije, koji nam asocijativnim putem logike sna pruža zadivljujući vizuelni, muzički i sinestezijski doživljaj (...) spajajući mnoštvo pozorišnih tradicija i plesnih kultura i stilova” (NIN, 22.09.05). Savremeni balet izvanredno talentovanog i duhovitog koreografa i reditelja Staše Zurovca “Ko to tamo peva” na ingenioznu muziku Vojislava – Vokija Kostića, “dramski, igrački i psihološki je istančano delo novog koreografskog jezika a nenametljivih humornih detalja, u smešno-tužnim epizodama domijeovske palete, a lirske naive u ljubavnim zanosima. (...) Glavnih i sporednih uloga i tipova nema. Tipsko i tipično je celokupno društvo (posebno balkansko) koje, zajedno sa publikom prolazi kroz avanturu vožnje 'na istome valu’. U kovitlacu zbilje i izmaštanog, celokupni ansambl sa autorima izveo nam je, urnebesno razigran, koraksovski ubitačnu 'umetničku nadgradnju’ dirljivih životnih situacija prosečnog sveta Balkanike” (NIN, 30.12.04, U istom autobusu). Kolektivni projekat “Janei” (“Da i ne”) G. Mecgera, M. Cimermana i D. de Peroa (Cirih, Švajcarska), muzičko-fizički teatar ekstrema žestine i protesta (posebno u duetnim odnosima čoveka prema čoveku), potresna je metafora o međuljudskim odnosima. Tri učesnika: muzičar-kompozitor, igrač i performer cirkusa suočeni sa prostorom i zidom-dekorom-fiokama-ulazima-izlazima i bezizlazima koji ih, sužavajući im svojom pokretljivošću prostor bitisanja i slobodu, dovode na “ivicu egzistencije”, impresivno prikazuju postvarenost čoveka u alpinističko-akrobatskom traganju za identitetom u jednom apsurdnom svetu. Posebno je impresivna sekvenca diktatorskog ponašanja koju je sjajni igrač G. Mecger savršeno ekspresivnim telom doveo do savršenstva. Šteta što početne ideje nisu dramaturški sprovedene do kraja. Uzbudljiva u jednostavnosti, potresna u minimalističkim kretnjama, stavovima, nedoumicama i sećanjima kojima joj vibrira čitavo telo dok joj zamišljeni i bolni izraz neostvarenih nada zatamnjuje izraz lica, Ana Tereza de Kersmaker, u monobaletu “Jednom” (“Once”, Brisel, Théâtre de la Monnaie), na snažnu i obavezujuću muziku Yoane Baez, vraća nas u vreme “flonjer-ponjer” i proteste protiv rata iz šezdesetih-sedamdesetih. “Dajte nam hleba, ruže i mir”... reči su Yoane u plesnom dijalogu sa Terezom. Nije li to i naš moto? Lojd Wuson, osnivač i umetnički direktor DV8 (Dance & Video 8 – Fizički teatar, London), ruši barijeru između igre i pozorišta, stvarnosti i pozorišnih i tehnoloških mogućnosti XXI veka. Sjedinjujući najmodernije tehnologije sa izvanrednom koreografsko-plesnom prezentacijom, transferišući svoje ideje, senzibilitet i kreativnu imaginaciju, Lojd Wuson pruža bravurozan, šarmantan, zahuktali ples, prožet ironijom, humorom i inventivnim maštarijama od kojih zastaje dah. Wegova predstava “Just for shonj” (“Upravo za prikazivanje”) doista je za prikazivanje i divljenje. Francusko-alžirska trupa Accrorap iz Bezansona, predvođena koreografom i igračem alžirskog porekla Kaderom Atuom, u urnebesnoj i virtuozno izvedenoj predstavi “Duar” dočarava nam, služeći se improvizacijom ali i samoinicijativnom režijom, originalnu neiskvarenost rapp, hip-hop plesa, izvanredne telesne slobode i izražajnosti plesača sa kojima igra i koreograf, spajajući severnoafričko orijentalno nasleđe sa uličnim plesovima, breake-dance-om i yez igrom, ukrštenom sa evropskim nasleđem. Virtuozni do akrobatike, aludirajući na sudbinu imigranata i onih koji su nestali u Alžiru (“pojeo ih mrak”), plesni snovi igrača Akrorapa u stvari su savršeno izražen “krik za postojanjem” u nekom boljem i pravednijem svetu. Slike nestalih, u završnici predstave, svedoče o nepravdi. No u sećanju ostaje fascinantna igra svakog mišića tela koja žude za životom. Mirjana Zdravković

Zatim je, u čast dvestagodišwice rođewa znamenitog danskog pisca bajki, Odin Teatret, iz Holtesbroa, izveo predstavu “Andersenov san”, koja, kao i sve druge inscenacije wenog rediteqa, Euđenija Barbe, zahtevaju da gledalac uloži velik kreativan napor da bi shvatio značewa onog što mu se pokazuje na pozornici. U toj predstavi, inspirisanoj što motivima iz Andersenovih dela, što događajima iz wegovog života, Barba prikazuje niz čarolikih, slikovitih prizora na ovalnoj platformi, okruženoj sa svih strana publikom, prekrivenoj snegom, iznad koje je postavqena staklena, sferična kupola s ogledalom u kojem se izvedene scene fantastično reflektuju i prelamaju. On pri tom koristi i ono što spada u tradicionalno kwiževno pozorište i ono čime raspolaže moderan neverbalni teatar: i obiqe teksta; i velelepne kostime; i zastrašujuće maske, i ekscentrične marionete; i igru i pesmu; i scenske znake koji upućuju na nešto onostrano i iracionalno; i proceduru preuzetu iz istočwačke pozorišne tradicije, možda iz kabuki pozorišta. Ali, kad tako postupa, on u stvari kreira jedan amorfan komunikacijski sistem, dovodi do pojave koja se u teoriji kwiževnosti označava terminom al-teritet, do razilažewa onog što poručuje pošiqalac, to jest autor, i onog što stiže do primaoca, dakle do gledaoca. Ili tačnije, dok gledaju “Andersenov san”, ovi drugi se grčevito upiwu da dešifruju kodirano, aktivirajući s uspehom samo svoje oči i uši, čime je wihov doživqaj zaustavqen na nižem stepenu razvoja, blokiran i u osećajnom i u intelektualnom pogledu.

Ni predstava “Edvard II”, koju je na beogradskom festivalu izvelo Slovensko narodno gledališče, iz Qubqane, nije bila ni zanimqiva ni uspela. U woj je rediteq Drago de Brea tu tragediju Kristofera Marloa, u kojoj je u maniru sredwovekovnog pozorišta dijalogizirana i dramatizovana građa iz engleske političke istorije, prikazao u žarijevskom kquču, na način koji bi eventualno bio moderan i aktuelan krajem XIX veka, kada se pozorišna umetnost oslobađala od romantičarskih klišea. On je radwu te silovite dramske hronike, u kojoj u čoveku progovaraju životiwske strasti, gde jedan zločin sustiže drugi, razvio na sceni čija je dubina naglašena, koja liči na sumornu, opustošenu prestonu dvoranu nekog osiromašenog kraqevstva, iz koje su izneseni i prodani svi skupoceni predmeti da bi se zadovoqili prohtevi jednog nastranog vladara, koga, inače odličan glumac Janez Škof, transformiše u okorelog homoseksualca i bezvoqnog šarlatana, u bleduwavu kopiju kraqa Ibija. U saglasnosti s tim, i svi dvorani su preoblikovani u farsične figure, a skelet radwe je preveden u područje karikature. Na taj način je ugušena i dramska snaga i poetska komponenta Marloove drame i jedino je postignuto da se “Edvard II” na silu uklopi u današwu gej potkulturu, dabome preko predstave koja je i beskrvna, i sterilna, i monotona.

Neprijatno iznenađewe nam je priredio i nemački Volsbuhne am Rosa – Luyemburg Platz s predstavom “Pablo u Plusfilijali”, čiji je autor Rene Poleš, jedan od najradikalnijih savremenih pozorišnih eksperimentatora. On je, u nekoj vrsti cirkuske šatre, pred velikim ekranom na koji se video-tehnikom projicira šta govore i rade glumci skriveni negde u dubini tog improvizovanog prostora, prikazao komad s naglašenom političkom tendencijom: kako u nekom zapuštenom stanu, jedna kontesa, i grupa woj podređenih gastarbajtera, doživqavaju i komentarišu, naravno svako iz svog ugla, svoju socijalnu situaciju. Istina, izvođači se u nekoliko navrata pojavquju i na bini sa pesmama, ali i oskudnim radwama objasne ono što smo već videli i čuli. S ideološkog stanovišta, to je ogoqena kritika modernog neoliberalizma, tek donekle zamagqena mutnom metafizičkom raspravom o uskoj povezanosti politike i seksa u kapitalističkom društvu. Ali, u estetičkom pogledu, predstava “Pablo u Plusfilijali” je u vezi s pozorištem otprilike onoliko koliko bi s filmom korespondiralo izvođewe na kanskom festivalu neke pozorišne burleske propraćene projekcijama sekvenci uzetih iz nemih američkih filmskih komedija.

Za razliku od berlinske, ona iz Letonije, gde je, po zamisli, i u režiji Alvisa Harmanisa, The New Riga Theatret postavio na scenu “Dug život”, pružila je gledaocima nesvakidašwi doživqaj.

Nagrade Bitefa Gran pri “Mira Trailović” ovogodišnjeg, 39. Bitefa, ravnopravno su podelile dve predstave: švajcarska Eraritjaritjaka” (Muzej fraza) pozorišta “Vidi” iz Lozane u režiji Hajnera Gebelsa i “Dug život” Novog pozorišta iz Letonije u režiji Alvisa Hermanisa. Tako je odlučio žiri u sastavu: teatrolog Jan Herbert iz Velike Britanije (predsednik), glumica Đurđija Cvetić, dramska spisateljica iz Rusije Ksenija Dragunska, režiser Dušan Makavejev i dramski pisac Uglješa Šajtinac. U prvoj je “kombinovana veština i talenat glumca koji je rođen i vaspitavan u dvadesetom veku s tehnologijama dvadeset i prvog veka”, dok druga “naizgled deluje naturalistično ali dubljom analizom ona je živa umetnička instalacija...”. Specijalna nagrada 39. Bitefa pripala je britanskoj predstavi “Just for Sholj” Lojda NJusona i DV8 “kao osvrt na široki i uzbudljivi element plesa... u našoj stalnoj potrazi za sopstvenim likom”. Ista predstava dobila je i nagradu publike. Politikina nagrada iz Fonda “Ribnikar” za najbolju režiju (prema odluci žirija koji je radio u sastavu Muharem Pervić, Anđelka Cvijić i Mirjana Radošević) pripala je reditelju Hajneru Gebelsu (predstava “Eraritjaritjaka”). K. R.

Između ostalog, ta predstava nas je podsetila čega sve može da se odrekne dramsko pozorište, a da i nadaqe bude baš takvo pozorište, da se iz wega mogu izostaviti čak i reči, da je wegov supstrat glumčeva rečita telesnost. Ali, ona je, donekle i izdaleka, ličila i na predstave na kojima se igra drama “Na dnu” Maksima Gorkog. U neku ruku, letonska predstava je imala i politički aspekt, jer je svedočila o tome kako se u prošlom veku, tamo gde se ostvarila Utopija, svejedno da li mladog ili starog Marksa, da li Lewina ili Staqina, noćno utočište za skitnice i beskućnike za desetine miliona qudi pretvorilo u zajedničke stanove, u pakao u kojem je živeo čovek bez prava na privatnost, bez minimuma slobode, bez psihologije. Pa ipak, važnije je ono prvo.

U stvari, Hermanisova predstava je nastala u brazdi koju je za sobom ostavio Beket, koga je Jovan Hristić, jednom prilikom, s pravom nazvao dramatičarem qudskog tela. U woj je to telo, telo glumca preobraženo u instrument za izražavawe i saopštavawe publici i najtananijih istina o čoveku, o životu, o svetu. Kao i kod Gorkog, i ovde se opisuje raspadawe čoveka, wegovog tela, ali ne više raspad uslovqen jedino socijalnim faktorima, već je to raspadawe egzistencijalno, jer su pred nama qudi koji žive tako što “umirući umiru”, ne mogu da se suprotstave onom neizbežnom.

Da bi to postigao, rediteq primewuje specifičan postupak, koji je upotrebio, na primer, i Roberto Čuli u svojoj inscenaciji Evripidove “Alkestide” pre više decenija. I sasvim je nevažno da li je on upoznat s tim, odnosno s nekim drugim sličnim poduhvatom, ili je samostalno došao na takav dragocen trag. Jedino je od značaja šta postiže.

Hermanis prikazuje jedan običan dan iz života petoro staraca, trenutak u isto vreme i bezmerno kratak i beskonačno dugačak. On te likove postavqa na široku panoramsku scenu, u pet soba nekog opštežitija, zatrpanog i upotrebqivim stvarima, i predmetima koji podsećaju na zaboravqene, izbledele uspomene, i raznovrsnim otpadom koji čuva sirotiwa, na pozornicu s koje u gledalište dolaze i smradna kujnska isparewa, i neprijatan zadah staračkih tela namazanih kamforom. U tom prostoru, petoro odličnih mladih glumaca – Guna Zarina, Baiba Broka, Girts Krumnis, Vilis Daudzinis i Kaspars Znotinis – igraju stare qude da bi se izbeglo sve što dolazi iz naturalizma, a rediteq čitavu priču svodi na niz fizičkih radwi, koje upečatqivo oživqavaju i sadašwost likova, i wihovu iščezlu, neveselu prošlost.

A ono što je odista specifično u predstavi jeste upotreba multifokusa, to što se sve tako događa, da gledalac uglovima očiju hvata prizore koji se simultano odigravaju i neprestano izmiču u stranu, pri čemu se suočava s mnoštvom slika, zvukova i mirisa, podjednako i važnih i nevažnih. On je u osnovi izložen dejstvu izolovanih, rasutih, prigušenih, pa i sasvim beznačajnih događaja, dok prenapregnutost wegovih čula izaziva zagušenost priče sličnim detaqima, utisak da se panoramski prostor naglo smawuje, da će eksplodirati zato što je toliko pun. Time se postiže da i trivijalno i banalno postane značajno, da na izgled letimičan, pa i komičan snimak qudske situacije stekne složenost, dubinu i suštastvenost.

Osim toga, predstava na kojoj se prikazuje “Dug život” i ubedqivo dokazuje da neverbalno pozorište ne mora nužno biti isto što i “plesni” teatar, da i moderno dramsko pozorište može funkcionisati i kad se iz wega u potpunosti odstrani dijalog.

Kao granični slučaj, toj grupi se može pridružiti i predstava “Just for Show” londonske trupe Physical Theatre DV S, koju je zamislio i realizovao Lojd Wuton, wen osnivač i predvodnik. U woj ima i nešto teksta, ali i mnogo muzike i igre što ne dozvoqava da se tačno odredi da li ona dolazi iz dramskog, muzičkog ili baletskog teatra. Bliže istini će biti kažemo li da je ta predstava proizvod namewen današwem zabavqačkom pozorištu, iako se u woj i donekle parodira moderan svet, uloga koju u wemu imaju televizija, modne revije i raznovrsne šoumenske produkcije. Ali, pošto su u predstavi muzika i igra dovedeni do savršenstva, zabavqačko neminovno potiskuje ono što je u woj parodijsko. U suštini, ona ima funkciju, koja je, svojevremeno, pripadala ofenbahovskoj opereti, u woj se uživa zato što je zabavna, a i ne primećuju se kritičke intencije wenog autora.

Ovaj prikaz vaqa završiti jednom nedoumicom koja, zapravo, to i nije. U pozorišnoj javnosti obično se smatra da je jedan festival uspeo ukoliko su bar dve od šest predstava izvedenih na wemu, najviše klase. S tog stanovišta, isto se može reći i za dramski segment upravo završenog Bitefa. Ali, i posle toga, ostaje otvoreno staro, suštinsko pitawe: da li on i ubuduće sme da zadrži svoj sadašwi informativni karakter, ili bi trebalo nešto preduzeti da ponovo postane jedno od pozorišnih središta, gde se, makar samo i delimično, određuje smer razvoja modernog dramskog pozorišta.