Čovek od uspeha

O njemu se ovde manje zna nego o osrednjem fudbaleru kome se posrećilo u prelaznom roku. Sa domaćom kinematografijom se rastao posle Podzemlja, a u svetsku je kročio posle Feliksa i Cezara, koje je osvojio za francuski niskobudžetni film Delikatesna radnja. I od tada praktično ne radi film čiji je budžet manji od 40 miliona evra. Stoga je njegovo gostovanje na sceni Madlenijanuma, gde je napravio scenografiju za operu Hofmanove priče (premijera je 7. oktobra, režija Dejan Miladinović), zapravo prijateljski čin spram gospođe Madlene Cepter, vlasnice ove operske kuće.

Novi veliki zalogaj koji je dobio je scenografija za američki visokobudžetni film Hadrijanovi memoari, koji se radi prema istoimenom romanu Margaret Jursenar, i to je zaista posao o kome svaki scenograf može samo da sanja. Proteklih petnaestak godina, koliko radi širom sveta, kaže da nikada nije imao problema zbog činjenice da dolazi iz Srbije. Zbog nagrada koje je osvojio u Evropi, a potom i zbog filmova koje je radio (do danas ukupno pedesetak) njegov američki agent mu bez problema omogućava da radi za najveće svetske producentske kuće kao što su Vorner, Paramont ili Foks:

“U vreme najvećih kriza ovde radio sam u inostranstvu i znali su odakle dolazim. Dok se snimala Dina, u vreme bombardovanja 1999. godine, reditelj, Amerikanac DŽon Harison mi se izvinjavao. Bila je velika ekipa iz Beograda, reč je o mojim saradnicima, radili smo u Pragu, i reditelj nam se svima u svoje ime izvinjavao zbog onoga što se događalo našoj zemlji.”

Poslednji veliki film koji je Kreka radio je istorijska priča Nomadi u produkciji Miloša Formana. Sniman je u Kazahstanu, gde je ekipu činilo 450 ljudi iz celog sveta. Krekin tim je izgradio grad Turkestan sa tvrđavom, mnogo nomadskih logora, velikim carskim jurtama:

“Ovog leta je film prokazan predsedniku Kazahstana i ja sam ga na toj projekciji video. To izgleda vrlo bogato i dobro. Producent Miramaks je otkupio film za englesko govorno područje, a to onda unapred znači uspeh. Uskoro će početi njegovo prikaziveanje i u Evropi.”

Kada govori o strogim pravilima posla kojih se morate pridržavati u svetu, Kreka na primeru Emira Kusturice objašnjava:

“Kusturica je jedan od retkih koji se izborio za sistem rada koji je nametnuo mimo pravila koja vladaju u svetu. Svako ko ulazi u posao sa njim mora da zna da je Kusturica rizičan reditelj koji će garantovano prekoračiti budžet – jer smo ga mi prekoračili, recimo za 10-12 miliona dolara – kada je radio Arizona drim. Onaj ko ulazi s njim u aranžman takođe mora znati da Kusturica neće na vreme završiti film, i ako sve to znate, vi radite sa njim ili ne. U Americi to teško može da prođe, a u Evropi je Kusturica imao sreću da je za producente imao kuću SB2000 iz Francuske koja nije samo producentska kuća već velika kompanija koja je, recimo, gradila tunel ispod Lamanša. U okviru tako moćne kompanije postojao je fond za pomoć umetnosti, što je u stvari vrsta mecenstva, Tako su za SB2000 radili Kusturica, Vim Venders i slični umetnici od kojih se nije očekivalo da svojim filmovima vrate uložena sredstva. Toj kompaniji je bio bitan prestiž. Ali, kada je umro vlasnik ove firme, nasledio ga je sin koji je ukinuo fond za finansiranje umetničkih projekata jer ga to jednostavno ne zanima.”

Kreku je mogla skupo da košta činjenica da je radio sa Kusturicom u filmu Arizona drim. Naime, kada su tada već bivši saradnici ovog reditelja Vilko Filač (direktor fotografije) i on bili pozvani da rade rediteljski prvenac DŽonija Depa, umalo da ostanu bez posla:

“Mi smo se sa DŽonijem Depom sprijateljili na snimanju filma Arizona drim i kada je odlučio da režira svoj prvi film u kojem su igrali Marlon Brando i on, pozvao nas je da radimo. Doputovali smo u Ameriku, dakle, tri godine posle Arizona drima, i odjednom se stvorio problem za koji DŽoni Dep nije hteo da nam kaže. Naime, od nas dvojice je traženo da potpišemo poseban papir kojim se obavezujemo da ćemo film uraditi na vreme i da nećemo prekoračiti budžet. U čemu je bio problem? Osiguravajuće društvo koje je radilo film Arizona drim, gde je Kusturica prekoračio budžet za 12 miliona dolara, nije htelo da prihvati osigurenja filma DŽonija Depa dok Vilko Filač i ja ne izađemo iz ekipe, jer smo kao deo Kusturičine ekipe bili deo visokorizičnog tima. Sve se dobro završilo, ali nije prijatno kada shvatite da vas stave na crnu listu ni krivog ni dužnog.”

Ako izuzme svoju koleginicu i prijateljicu Jasnu Dragović, koja ga povremeno pozove da održi predavanje njenim studentima, scenograf koji spada među nekoliko svetski priznatih i traženih, kao da ne predstavlja deo ovdašnje kulture i njenih uspeha. NJega to nimalo ne čudi:

“Pljuvanje po prošlim vremenima postalo je obredni posao. To je čista ironija. Pljuvati po kulturi i kinematografiji iz mraka i rupe, iz mrtvaje iz koje ne znam kako se može isplivati. Kamo sreće da mladi ljudi mogu da rade na filmu ono što smo moja generacija i ja imali mogućnosti da radimo.”

R. S.