Drama decentralizacije

Da podsetim, u NIN-u od 4. avgusta objavljeno je moje pismo predsednici Vrhovnog suda Vidi Petrović-Škero o slučaju Leposave Sikimić, koja je sa kriminala u zdravstvu prešla na građevinsko mafijaštvo, očigledno još unosniji poslao, pogotovu zahvaljujući saradnji sa dobro uigranom trojkom iz opštine Savski venac – Aleksandrom Damjanović (imovinsko-pravni poslovi), LJiljanom Novaković (građevinarstvo) i Vidosavom Ošmijanski (inspektor). Svrha mog pisma bila je da predsednici Vrhovnog suda ukažem na to kako je ova četvorka nadziđivala našu zgradu bez obzira na presude Vrhovnog suda.

Svega nekoliko dana pošto je NIN objavio ovo pismo, Savet Evrope je u svom izveštaju konstatovao da je naša zemlja krajnje korumpirana i, što je još gore, da se ništa ne preduzima da bi se korupcija suzbila i sprečile zloupotrebe. Posle ovog izveštaja teško je poverovati Aleksandri Damjanović (koja se potpisuje kao “diplomirani pravnik”), kada u vezi sa ovim slučajem odgovara opštinskom odborniku Kseniji Petovar da su joj investitori zapretili da će podneti krivičnu prijavu protiv nje, pa se uplašila i zbog toga se nije držala zakona. No koliko je već prijava podneto protiv opštinskih organa, pa i protiv Aleksandre Damjanović, a da niko od njih nije odgovarao. Zato je objašnjenje Vidosave Ošmijanski mnogo ubedljivije: “Baš me briga za zakon i za presudu Vrhovnog suda, ja pomažem investitorima!” Da je mnogo rentabilnije pomagati investitore nego držati se zakona, o tome razmišljam svaki put kada prolazim kraj luksuzne vile u Štipskoj ulici broj 3, koju je Vidosava Ošmijanski sebi izgradila.

Posle mog obraćanja preko NIN-a, više građana mi se javilo pismeno ili telefonom da imaju slična iskustva sa Aleksandrom Damjanović, LJiljanom Novaković i Vidosavom Ošmijanski, a takođe i što se tiče nepoštovanja sudskih presuda, pa su se interesovali i da li je gospođa Vida Petrović-Škero odgovorila na moje pismo. Da, pošto sam nekoliko puta preko njenog kabineta zamolio da me i lično primi, smatram da nije nekorektno ako ovaj odgovor objavim. Vida Petrović-Škero piše: “Obaveštavam vas da zbog službenih obaveza nisam u mogućnosti da vas primim na razgovor, ali da sam upoznata sa slučajem i sadržinom dokumentacije koju ste priložili uz dopis. I pored razumevanja vašeg nezadovoljstva kao posledice konkretne situacije, kao predsednik Vrhovnog suda Srbije nemam zakonska ovlašćenja da na bilo koji način utičem na rad i postupanje organa opštine Savski venac.”

Hteo bih pre svega da zahvalim što mi je gospođa Vida Petrović-Škero uopšte odgovorila. Predsednici opštine Savski venac, ni bivši – Branko Belić, ni sadašnji – Tomislav Đorđević, ovo nisu učinili, oni uopšte i ne odgovaraju na predstave građana. A zašto i da odgovore kada i sami protivpropisno grade. Od pomenutih opštinskih službenika nisam ni očekivao odgovor. Doduše, LJiljana Novaković je samoinicijativno poslala obaveštenje da su nezakonito izvedeni građevinski radovi u postupku legalizacije. Bravo! Sjajan scenario: građani i sud izigrani, investitorima puna zarada.

Lepo je što predsednica Vrhovnog suda ima razumevanje za nezadovoljstvo građana, isključivo starih ljudi koji stanuju u ovoj zgradi, a kojima je poslati čak i policijska patrola da ih pretrese nemaju li slučajno oružje, kako bi se i na taj način zaplašili, i kojima Aleksandra Damjanović potom upućuje svoje organe da obiju kapiju i provale u kuću kako bi se “uveli” investitori. Ovi stari ljudi pitaju Vidu Petrović-Škero: čemu onda zapravo Vrhovni sud i njegove presude?

Prof. dr Zoran Konstantinović