Zdravko Šotra

Rođen 13. februara 1933. godine u mestu Kozice pored Stoca, u Hercegovini. U Beogradu završio Građevinsko-tehničku školu, a potom diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u klasi profesora Vjekoslava Afrića. Radni vek je proveo kao reditelj zaposlen u Televiziji Beograd. Tu je potpisao na desetine televizijskih drama, serija i zabavnih programa, a kao filmski reditelj snimio je 12 igranih filmova. Televizijski gledaoci su u brojnim reprizama najradije gledali njegove serije Više od igre, Obraz uz obraz i Priče iz majstorske radionice, a njegovi filmovi Idemo dalje, Braća po materi, Držanje za vazduh, Dnevnik uvreda, Lajanje na zvezde, osvajali su prve nagrade na festivalima u Buenos Ajresu, Dablinu, Montreu, Bratislavi, Pragu... drugu nagradu u Moskvi. Osvojio je Gran pri na televizijskim festivalu u Portorožu, Gran pri JRT u Neumu. Film Zona Zamfirova koji je snimio pre tri godine drži rekord najgledanijeg srpskog filma svih vremena sa milion i 200 hiljada gledalaca. Poslednji film koji je snimio ove godine je Ivkova slava i njegova premijera se očekuje početkom novembra. Vlasnik je Nagrade za životno delo RTS, Oktobarske nagrade grada Beograda, Ordena rada sa zlatnom zvezdom... Iz dva braka ima dvojicu sinova. Pre godinu dana je ostao bez starijeg sina Igora (1962) od koga ima sedmogodišnjeg unuka Luku. Bio je u braku i sa nekada najlepšom Jugoslovenkom i drugom na svetu Nikicom Marinović, sa kojom ima sina Marka (1971), filmskog i TV reditelja.

Radost i tuga

Šta je vaša najveća nada?

- Lutajući kroz dvadeseti vek, potpuno smo se pogubili i veoma smo se udaljili od obične pameti, moja velika nada je da će se to rastojanje postepeno smanjivati, te da ćemo se naći bliže zdravom razumu.

Šta je za vas najveća nesreća?

- Ne treba tražiti ni zazivati veću od one koja je nas snašla. Hodati unazad, izgubiti teritoriju, ostati bez definisane državnosti, šta ćeš više od toga?

Kad vam je neprijatno?

- Svi primećuju da se pred kamerom osećam nelagodno. A premijere su pravi užas za mene. Ni na jednoj nisam odsedeo sa publikom. Tu dinarsku frustraciju ne mogu da savladam.

Koju pesmu volite da pevate?

- Recimo, Ne vredi plakati. Neki su mi skrenuli pažnju da O sole mio može da se peva i kao O šole mio, pa se mislim da promenim ploču...

Šta vas izluđuje?

- Prostakluk. Smatram ga jednim od najružnijih defekata u ljudskoj prirodi. Isti je kod neučenog i kod učenog sveta. Jednako naše živote čini manje lepim.

Na koje svoje dostignuće ste najviše ponosni?

- Moje najveće dostignuće je moj unuk. Ime mu je Luka. On je đak prvak. Sve ostalo je dim i magla.

prijatelji i neprijatelji

Kome ćete večno biti zahvalni?

- Najpre roditeljima, koji su mi dali osnovno vaspitanje i osnovnu patrijarhalnu moralnost.

Šta vaši prijatelji hvale kod vas?

- Izvesnu vedrinu i lakoću, kojom se trsim teškoća u životu i u radu.

Koga ne biste želeli da sretnete u sauni ni u kom slučaju?

- Sebe.

Šta kažu vaši neprijatelji o vama?

- Ne znam koji su ti. Ja ih nisam nešto mnogo gajio. Znam da ima ljudi koji mi ne praštaju što tako dugo trajem.

Koji prirodni dar biste hteli da imate?

- Gledam pijanino u ćošku i ostajem zauvek nezadovoljan što nemam dara da suvereno zavladam tom magičnom napravom.

Za šta ili kome morate svakako još da se izvinite?

- Izvinjavam se svima onima kojima sam učinio kakvu nepravdu, a da nisam svestan toga.

Privid i stvarnost

Koje vaše dobre osobine se ne uvažavaju kako treba?

- Svaki čovek misli da se ne uvažavaju njegove najbolje osobine, tako i ja.

Ako biste mogli da promenite jednu svoju osobinu, šta bi to bilo?

- Moja poslovična brzina u radu je, u stvari, neka nerazumna i pomamna žurba da se posao, po svaku cenu, završi na vreme. O tome se već dugo prave šale na moj račun. Ta osobina je znatno umanjivala vrednost svega što sam radio.

Šta je vaša najdragocenija imovina?

- Ono nekoliko boljih stvari koje sam zapisao na traci.

Šta je bila vaša najdramatičnija pogrešna odluka?

- Od mene su tražili da Simovićevu poemu Boj na Kosovu snimim koncertno u studiju. To znači – glumci u smokinzima, na pultovima tekst koji oni jednostavno čitaju. Ali meni đavo ne dade mira. Smatrao sam da je šest stotina godina od boja suviše veliki datum, da se tek tako obeleži. Naterao sam televiziju da taj divni tekst improvizujemo u nešto kao film. Upustio sam se u užasnu avanturu i snimio to za trideset i jedan dan, sa vrlo malo para (a o malo konja i da ne govorimo). Ispalo je to što je ispalo, vrti se za svaki Vidovdan.

Koje su vaše skrivene slabosti?

- Ako su već skrivene, da ih ne otkrivamo.

Kako biste slepom čoveku opisali svoj izgled?

- Ako bi bio ljubazan, opisao bih mu sebe iz mlađih dana. Ovako, nema se tu više šta opisivati.

Razum i Želje

Šta biste najpre uradili kad biste dobili vlast u Srbiji na jedan dan?

- Kad su Grčka i Turska bile u ovako primitivnom političkom metežu, pukovnici su uzeli vlast i doveli te zemlje u red. Ali mi nemamo takvih pukovnika, niti smo Grci ni Turci. Mi smo poseban slučaj. Tu se tek za jedan dan ne može ništa učiniti.

Ko će da vlada Srbijom kroz deset godina?

- Ovde sedamdeset godina nije bilo političkog života. Kralj Aleksandar ga je ukinuo obznanom, zbog hrvatskog i slovenačkog separatizma. On sad počinje sasvim iz početka. Ovo što je sad na sceni su “prvi kučići” koje treba baciti. Doći će neki novi pragmatični ljudi, neopterećeni četnicima i partizanima.

S kojom istorijskom ličnošću se najradije identifikujete?

- Nadahnjuju svi velikani koji su istinski pokretali napred. Rusi su imali Petra Velikog. Andrić kaže da su takvi kod nas odmah sumnjivi i odmah im nađemo mane. A oni to često plate i glavom.

Ko su za vas najumniji duhovi našeg doba?

- Mi više ne živimo u devetnaestom veku, veku Bonaparte, Getea, Betovena, Dostojevskog, našeg Vuka... Opšti razvitak današnjeg sveta, i u širinu i u visinu, otišao je daleko i tu kao da više nema mogućnosti da se neko izdvoji kao duh koji obeležava epohu.

Koji politički projekat bi doneo sreću svetu?

- Recimo, projekat sveta bez oružja. Ali pri sadašnjem stanju stvari, svet u kojem caruje sreća još je daleka utopija.

Za kog slikara biste dali najviše para?

- Teško je izdvojiti jednog, u tolikom mnoštvu. Slike koje mnogo vrede treba da budu opšte dobro, dostupno svima, kao što su velika dela književnosti, muzike, filma...

Život i večnost

Kao dete hteli ste da budete...

- Gutao sam klasike i maštao da budem veliki pisac. Ali, eto, kako se jednom našali Bećković, nisam imao pisaću mašinu.

Koji san hoćete svakako još da ostvarite?

- Zakasnelo pitanje. Prošlo je vreme snova, vreme je svođenja računa šta se od mladalačkih snova ostvarilo. Pa ponešto i jeste...

Kako biste voleli da umrete?

- U snu. Pre svake demencije, molio bih...

Gde želite biti sahranjeni?

- U hercegovačkom selu Kozice kraj Stoca, tamo gde sam se i rodio. Ali to groblje je sad u drugoj državi. Mislim da više i ne postoji.

Ko da održi govor nad vašim grobom?

- Zlatousti Sloba Stojanović. Ali, nažalost, ja sam već njemu držao slovo.

Kojoj rečenici se nadate u tom govoru?

- Vi baš žurite. Mislite da je već vreme za sve ovo?