Stadion, “Orah” i žičare

Kada se sadašnji direktor društvene kompanije Internacional CG Milorad Savićević za demokratske promene borio u prvim redovima DHSS-a nije ni slutio da one mogu da mu ugroze poziciju i imid` spasioca u više ne tako uspešnoj naslednici Geneksa. Radoman Božović je 1999. iz propalog Geneksa u dugovima sve što je vredelo, poput hotela i aviona, preneo u ICG, kompaniju koju je bespravno osnovao, a Geneksu je ostavio jednu kulu na ulazu u Beograd i šest radnika, pa ga nezadovoljni skinuli, a na njegovo mesto stigao Savićević, zaposleni su verovali da će im staž iz Geneksa biti prenet u novu kompaniju kao i pravo na akcije. Sada 1887 zaposlenih ima po pet godina staža, bez prava na akcije firme pred privatizacijom, sa četiri stotine miliona dolara duga u bankama. Ali direktor Savićević ne preza zato da šest stotina hiljada dinara obeća da će skinuti sa računa firme za izgradnju fudbalskog stadiona u Obrenovcu. Tako bi Savićević dobio koji poen u partiji, i FK Radničkom bi, možda, bolje krenulo, a ICG bi ostao kratkih rukava tek za pola miliona. Posle se pravdao da je “napravio glupost” i da su mu „poturili ugovor” na neobaveznoj sedeljci sa partijskim prijateljima, dok je objašnjavao potonju tužbu CIP-a koja je stigla u ICG i zahtevala isplatu od “naručioca radova na stadionu” ICG-a. Savićević je za NIN kazao da “već četiri godine vodi rat sa tim koji se nešto bune, ali da on nema šta da krije i da se protiv bande može boriti samo istinom!?”. Potom je preporučio da njegovi zamenici govore umesto njega, jer bi u suprotnom izgledalo kao da se brani. A zamenici kažu da ICG nije uplatio ni dinara CIP-u. Iako direktor Saobraćajnog instituta Milutin Ignjatović kaže za NIN da su sve pare legle na račun CIP-a i da iako nije želeo da ide na sud, nije imao drugog izbora.

Vladan Batić, lider DHSS-a, tih se dana branio da nema baš nikakvog učešća u vezi između stadiona u njegovom rodnom mestu i finansijera – njegovog partijskog kolege. Verovatno kao što nema učešća ni neposrednom događaju podizanja velelepnog spomenika Caru Dušanu u Palati pravde, za vreme Batićevog ministrovanja, a na račun ICG, koji se uzgred, nikada nije bavio sličnim zdanjima. Suvišno je reći ko je spomenik svečano i ponosno predstavio javnosti.

Šef pravnog odseka u ICG Sanja D`ingalašević pozvala se u razgovoru za NIN na sudsko rešenje o nevaženju obaveze ICG-a da plati radove na stadionu, jer je ugovor, navodno, prethodno raskinut. To rešenje je očigledno bila samo uteha zaposlenima u ICG-u besnim od samovolje direktora, a troškove je prema nezvaničnom izvoru NIN-a iz nekadašnjeg vrha firme sponzorisao Savićevićev kućni prijatelj i prvi čovek Aviogeneksa Vjekoslav Mihajlović. Sudsko rešenje, opet, potpisala je sudija Trgovinskog suda u Beogradu Mirjana Petković-Tešić protiv koje se danas vodi policijska istraga zbog još jedne ICG afere. Kako je firma King Stib, naime, dobila spor protiv ICG-a i na ime zarade koju bi imala u kockarnici Interkontinentala (ICG-ovog hotela) da ova nije prestala da radi za vreme bombardovanja uzela od nekadašnjeg Geneksa četiri miliona dolara i tražila još toliko na svakih šest meseci, Savićević je zamislio da dokaže na sudu da King Stib uopšte ne postoji kako ne bi morao da plati odštetu. Pošto u tome nije uspeo kod sudije na prvostepenom sudu, Mirjana Petković-Tešić je samo za odluku da se postupak ponovi tražila od Savićevića 25 hiljada evra i svadbeno putovanje na Maltu za njenu ćerku i zeta, u januaru 2004. Odluka je doneta, a plaćanje je prema rečima svedoka koji je i sam u jednom trenutku imao novac u rukama izgledalo ovako: advokatu Mišelu Lionu iz Brisela, koji je prikupljao dokumente o nepostojanju King Stiba, uplaćuje s računa firme 30 hiljada evra. Lion zadržava pet za uslugu i 25 hiljada šalje na račun jednog ovdašnjeg advokata koji novac donosi na ruke u ICG, a posrednik ih odnosi sudiji. Branka Horn, direktor službe knjigovodstva koja se, navodno, pobrinula da “pranje” protekne regularno u fakturama, kaže za NIN da novac nije nikada videla i da ne zna o čemu se radi, te da je to isto rekla i policiji. Ona takođe ne zna, kao ni zamenik direktora ICG Miodrag Todorović, ništa ni o firmi “Orah” koja je sa ICG-om osnovala kompaniju ICTT koja se bavi “prodorom informacionih tehnologija”, a u kojoj “Orah” učestvuje sa trideset odsto. Zaposleni tvrde da “Orah” zapravo parazitira na ICG-u, i to s pravom, jer ova firma sa sedištem u Švajcarskoj koristi prostorije Geneksa bez plaćanja kirije, pravi ogromne telefonske račune i još posluje preko, a na štetu ICG-a. Primer da potvrdi tezu je uvođenje operativnog sistema Linud` umesto Microsoft Windonjs-a u celu kompaniju ICG, s obrazloženjem da je Linud` besplatan. Naprasno se ispostavlja da kompjuteri u ICG-u nisu u stanju da podrže Linud`, te se moraju kupiti novi, pogađate preko zajedničke firme ICTT-a u kojoj je uzgred radno angažovan ne mali broj osoba sa platnog spiska ICG-a.

Iako Savićević tvrdi da firma “Orah” nije privatna, već zadružnog tipa, a pogotovo ne njegova, on nema objašnjenja za to što se njegovo ime čita prvo među članovima borda ove firme, a ime njegovog sina, Vuka Savićevića (koji čak i ne krije da je firma „njegova”) drugo posle predsednika „Oraha”.

Na stranu sukob interesa, i bez “Oraha” pred samu privatizaciju (započela je 4. maja prošle godine, a Agencija za privatizaciju raspisala je konkurs za finansijskog savetnika za restrukturiranje firme) ICG ne može da se pohvali štedljivošću i racionalnom računicom. Najpre zato što plate u visini socijalnog mira, a ispod proseka, primaju radnici kojima se traži prihvatanje privremenog odsustva na 12 meseci. Tu ideju potpisao je zamenik direktora Miodrag Todorović koji za NIN tvrdi da kompanija „dobro posluje” dok zahtev za privremenim odsustvom obrazlaže smanjenjem obima i velikim troškovima poslovanja samo nekoliko meseci ranije.

Istovremeno, bez ikakve veze sa ICG-om, a u prijateljskoj i bivšoj stranačkoj sa njenim predsednikom, Milan Komnenović prima 30 hiljada dinara mesečno godinu i po dana na ime svog jadnog pesničkog života u kome “nema od čega da živi”. A prijatelja je mnogo, ali su drugi skromniji, pa se zadovoljavaju voznim parkom kompanije dok su na odmoru ili dugim besplatnim noćima u Interkontinentalu, te korišćenjem luksuznih Geneksovih apartmana neograničeno. Jer kao član Krunskog saveta, na primer, (ili kao član Upravnog odbora Zastave) Savićeviću bi valjda bilo ispod časti da kraljevsku porodicu i dvadeset njihovih prijatelja ne ugosti na Kopaoniku u hotelima od kojih ICG uglavnom opstaje, kako i dolikuje, za d`abe. Kada se oni koji danas umesto trideset imaju pet godina staža u ICG-u žale na rasipništvo i samovolju, ili još gore javno priznaju nelogičnost postupaka rukovodstva uglavnom im sledi brz otkaz, poput bivšeg zamenika direktora Jove Vranjkovića. Ili neosnovana pretnja otkazom iz koje se retki, poput predsednice jednog od šest sindikata u ICG-u Slavice Simonović, izvuku jakim sindikalnim pritiskom. Budu li i dalje uporni, slede im telefonske pretnje... ali, dobro, možda su pretnjama sasvim slučajno, neorganizovano, izloženi samo bivši i sadašnji radnici s dugim jezikom. Nekoliko privremenih mera vraćanja na posao ostalo je u fioci direktora do daljnjeg. A u prostorijama ove firme najprimetnije je šaputanje na sve strane, a najčešća reč – demanti.

I da bi nekadašnji Geneks upotpunio sliku Srbije u malom nedostaje po koji namešten tender, ali Geneks ni u tome ne oskudeva. Naprotiv. Posle ulepšavanja jedne od Savićevićevih kuća, firma ASING nekim čudom dobija iz godine u godinu tender koji ICG raspisuje za rekonstrukciju odmarališta u Bečićima, a i šire. Sanja D`ingalašević kaže za NIN da tenderi i nisu obaveza društvene firme, već domaćinski gest, a da ASING ima najpovoljnije ponude. Te „povoljne” ponude se kasnije uredno popune neuobičajeno velikim dodatnim i naknadnim troškovima, tvrdi za NIN izvor iz nekadašnjeg vrha firme.

Po istom principu je prošle godine za izgradnju žičare komisija koja nije izabrala izvesnu austrijsku firmu rasformirana da bi ova u drugom krugu prošla, pa s njom i ASING kao podizvođač.

A u slavljenje žičara upliću se i ministri Dinkić i Ilić, te kad su mu se prve dve dopale, ministar finansija, tvrde Savićevićevi zamenici, obećao je donaciju od dva miliona evra za još dve žičare. A žičare se grade tako što pretendenti na ovaj posao dobijaju rok od 48 sati da dostave dokumentaciju. Tendera, dakle, ima, ali ga zapravo nema. Indiferentnost ministara na neregularnosti tendera se možda može objasniti tako što savetnik kapitalnog ministarstva, nekadašnji šef Savićevićevog kabineta, Zoran Korać zauzvrat ostaje u članstvu Upravnog odbora ICG-a uprkos pritiscima sindikata da se smeni zbog nedoličnog ponašanja.

Možda zbog toga i druga ministarstva i premijer lično ostaju nemi na bezbroj pisama sindikalaca i pojedinaca iz nekada najveće spoljnotrgovinske društvene firme, koja je prošle godine za prvih jedanaest meseci imala gubitak po osnovu tekućeg poslovanja od šest miliona i šest stotina pedeset hiljada evra. Ruku na srce, ove je godine, kako kaže gospođa Horn, ostvarena dobit od 35 miliona dinara za prvih osam meseci. Dug prema bankama je, međutim, 200 miliona evra.

Kada je raspisan oglas za finansijskog savetnika za privatizaciju Agencija je dala informacije iz 2003. godine.

I to, „Geneks” je preduzeće sa samo 6 zaposlenih i jednim glavnim poslovnim i kancelarijskim objektom, “Geneks Kula”. Bilans stanja prikazuje ukupnu aktivu od 176 miliona i pasivu od 210 miliona evra, što pokazuje da preduzeće ima negativnu vrednost kapitala. Poslovni prihodi i rashodi su neznatni, s obzirom da prihodi uglavnom potiču od zakupa i nekih manjih trgovinskih aktivnosti...

DP International CG, Beograd (ICG) uglavnom se bavi hotelskim poslovanjem, uvozom i izvozom, izdavanjem poslovnog i stambenog prostora i poseduje 4 aviona. Bilans stanja zaključno sa decembrom 2003. godine prikazuje ukupnu aktivu od 292 miliona i pasivu od 26 miliona evra, što pokazuje da preduzeće ima pozitivnu vrednost kapitala. Ukupni poslovni prihodi iznose oko 31 milion – sa negativnim poslovnim ishodom od oko 9 miliona evra u 2003. godini...”.

Osim plata, staža, nedostupnosti trenutnih rezultata poslovanja, samovolje u odlučivanju i troškovima privatnih putovanja na njihov račun, radnici Savićeviću zameraju i neprofitabilne odluke pri izboru investicija, jer rekonstrukcije i tendere, kako kažu, raspisuje na svoju ruku, kako kojoj firmi sa strane zatreba namešten posao. I deluje nelogično toliko ulaganje u ionako razvijen zimski turizam na Kopaoniku ili hotel u Bečićima koji ne donosi dobit.

“Plate isplaćuje uzimajući kredite, ali se radnici bune, jer su po kolektivnom ugovoru imali veće. Oštetio ih je za sedam miliona evra, ali je uspevao da održi socijalni mir,” kaže izvor NIN-a.

Iako rukovodstvo kompanije tvrdi da se „nada” trenutku u kome će radnici iz privatizacije Geneksa i ICG-a izvući najveću korist, zaposleni veruju da se s privatizacijom odugovlači iz razloga koji pre idu u korist finansijskim moćnicima koji su na ICG bacili oko, sve u dogovoru sa Savićevićem, nego radnicima čiji je staž ionako ostao u mnogo manje vrednom Geneksu. A samovolju koju prvi čovek ove kompanije demonstrira možda najbolje ilustruje znanje njegovih najbližih saradnika koji na najlogičnija pitanja poput čija je firma „Orah”, ili zašto ste potpisivali uopšte finansiranje radova na obrenovačkom stadionu, sležu ramenima.