Strasti svoje vrste

Milena Marković, dramski pisac

Mlada, lepa i medijski gotovo potpuno skrivena Milena Marković prvi je dobitnik nove nagrade za dramsko stvaralaštvo “Borislav Mihajlović Mihiz”. Uručena joj je u Mihizovom rodnom mestu Irigu. Na pitanje – s kakvim osećajem je doživela taj trenutak, Milena Marković jednostavno uzvraća: “Uvek je dobro kad se dobije neka nagrada. Jer, svi se mi hranimo aplauzom i time da smo primećeni. Sad je vreme tržišta i estrade, ne umetnosti, tako da je uspostavljanje takvih nagrada bitno.”

Treba, verujem, najpre pitati: da li ste upoznali Mihiza i šta on vama znači kao jedna, ipak, posebna kulturna pojava u ovoj sredini?

- I da sam živela u Mihizovo vreme, ne verujem da bih bila na stazi slonova. Šalim se. Qudi kažu da je taj čovek bio uvek u centru pažnje i da je zračio neverovatnom inteligencijom i harizmom. Kao i da je vladao bifeom Ateljea 212. A to je prilično teško. Znači mi dosta ime Mihizovo. I dobro je da postoji nagrada s njegovim imenom. Prizivaju se neka vremena gde su stvari u jednom određenom smislu bile bolje. Postojala je velika zemlja sa ozbiljnom kulturnom scenom i umetnici su bili ravnopravni sa svojim evropskim kolegama. Sad smo egzotična vrsta koja ima svoje mesto a ono je u podrumu. Tu i tamo izvedu nekog napolje, nahrane ga i slikaju, pa vrate nazad u podrum.

Da dovedemo priču do vas. Rođeni ste u Zemunu pre tridesetak godina i završili škole u Beogradu, Fakultet dramskih umetnosti. Šta vas je vodilo i usmerilo baš u tom pravcu?

Ili, kakvo je bilo vaše odrastanje?

- Rodila sam se u Zemunskoj bolnici zato što je mama htela da starijoj deci da doručak pa je morala da ode do najbližeg porodilišta. Inače sam sa Novog Beograda. Mene je oduvek zanimalo pisanje. Verovatno su me usmerili roditelji i brat i sestra, ne znam kako drugačije da vam odgovorim. Mama mi je recitovala poeziju na ruskom, tata je slušao Visockog, brat i sestra su dosta stariji i ja sam čitala sve što i oni, a onda je i ulica bila izvor moje poezije, srca i muke.

S kim ste studirali, koliko ste se naučili poslu tokom studija? Znači, o univerzitetskim danima je reč...

- Izuzetno sam volela pokojnog Žiku Pavlovića, mog mentora, on je predavao na četvrtoj godini predmete filmski i TV scenario. Jako sam se s njim preganjala. To je bilo veliko uživanje. Kad sam radila diplomski rad, nisam prihvatila neke njegove sugestije, danas mislim da je bio potpuno u pravu. Onda je on izašao s mog ispita uz reči da je izneo povodom mog rada sve što misli. Verovala sam da je ljut. Međutim, dok je izlazio, namignuo mi je. Smejala sam se posle čitav ispit, ovi drugi su se našli potpuno u čudu. Ne sećam se više ni ocene, ocene nisu bitna stavka kad je reč o umetničkoj akademiji, bilo kojoj. Pavlović je bio izvrstan profesor. I drugi neki su bili izuzetno zanimljivi, ali prvenstvo dajem njemu. Pošto je bacio kašiku, što bi on rekao. Što se tiče posla, trudim se da ovo što radim ne bude posao. Mada, volim kad zaradim, nije da ne volim. Izvrćem svoju sopstvenu kožu na bubanj pa sviram. Ima i kad se bavim stvarima koje nazivam poslom, ali sada nije reč o tome.

Vaša prva drama “Paviljoni”, u režiji Alise Stojanović, postigla je, moglo bi se reći, odmah uspeh i kod kritike i kod publike. Da li mislite da ste se pojavili s pravom temom u pravom trenutku? Jer, “Paviljoni” su, da citiram Slobodana Šnajdera, “katalog postupaka samouništenja”...

- O pravom trenutku i o pravoj temi nemam nameru da razmišljam, to bih činila kada bih se bavila pisanjem pamfleta ili marketingom. Što ne znači da neću i to raditi ako budem morala. Do “Paviljona” sam pisala radove koji su uglavnom imali morfologiju bajki, bajke su bile i ostale moja velika ljubav. Tekst “Paviljona” bio je moj izliv ljubavi prema sirotim ljudima na margini velikog sveta, velikog grada, na margini života. I ja sam potekla odatle, to volim. Volim da se setim mog komšije koji stavi dasku između simsa i ograde od terase pa se sunča na desetom spratu. Volim što deca stave zvučnike na prozore i kad prave svadbu zaustave lift pa tu iznesu posluženje. I kad odem u drugi grad, volim taj i takav život. Više volim Brikston od Kings rouda. Više volim Bruklin od Menhetna. To je moje.

U originalu, drama ima znatno duži naziv: “Paviljoni, ili kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru”. To je vaš diplomski rad?

- Jeste, moj diplomski rad i moj prvi profesionalni rad. Tu je dramu nosio Gorčin Stojanović i nudio raznim pozorištima, onda sam dobila specijalnu nagradu u Beču i tad se stvar otvorila. Što se tiče pravog vremena, ona je trebalo da bude izvedena negde devedeset sedme, osme, ali tako je kako je. “Paviljoni” imaju lep život, predstava se igra ovde u Beogradu, glumci vole tu predstavu, prevedena je i izdata u raznim antologijama srpske drame u Austriji, Češkoj ...

“Paviljoni” su doživeli izvođenja i u Beču, Skoplju, Qubljani. Da li je očaj kao suštinska emocija tog teksta, ono što ga je preporučivalo dalje i dalje? U stvari, kako se dogodilo da to bude vaš prvi tekst?

- Očaj nije emocija nego stanje, ali u toj drami ima i radosti. U tim mojim košnicama. Pa ko šta nađe – za to se hvata. Ti su ljudi zatvoreni u svoje kaveze i mitove i zaključani siromaštvom, neznanjem, svojim strastima, svojim predrasudama. Ja njih sve posmatram bez cinizma i nikad sa strane, nego iznutra, oni su svi ja. I ja ih volim. Kad sam to pisala, bila sam u ranim dvadesetim, imala sam potrebu da govorim o tome. “Šine”, moja druga drama koju je ovde režirao Slobodan Unkovski, isto imaju svoj lepi život mimo mene. Igraće sada u novembru u Nemačkoj, u Ahenu, sledeće jeseni u Čikagu, igrale su već u Poljskoj. Izašle su, osim toga, u časopisu “Theater heute”.

Zabeleženo je već da su “Šine” drama o odrastanju u “kućici cveća” usred “ratnog vihora”. S kakvim ste ličnim, pa i najličnijim iskustvima, pisali jednu takvu dramu?

- Iskustva pisaca su vam stvar koja banalizuje pisca kao takvog jer su krajnje relativna i ljudi mnogo lažu. Kad prepričavate događaj, on nije baš takav, ali kad pišete tu vam se umeša mnogo iracionalnog i, ako hoćete, suštinskog. To je možda neko prepoznao kao kućicu cveća i vihor rata. Ali, vihor je reč koju ne volim, više volim kad se kaže vetar. Vetar čisti vazduh, a ti su dobri vetrovi daleko od nas. Pre bih rekla da su moji junaci u živom pesku pa se hvataju ručicama za život i neki put pogledaju u zvezde: kad ih vide, umru.

Junaci “Šina” su bezimeni: Debil, Gadni, Masni, ali i Veseli. Otkud takav izbor, to rešenje?

- To su apstraktni nadimci koji treba odmah da navedu na nešto a onda ja iznenadim. Nadimci koji upute na opšta mesta a opšta mesta su najzgodnija za manipulaciju. Postoji manipulacija kojom se služim da bih tu jednu neuhvatljivu temu približila i da bi se ljudi ježili zbog zla koje uvek čeka u svakom od nas. Mislim da su u svakom čoveku i zlo i dobro i pokušala sam da prikažem te mehanizme. Zato apstraktni nadimci i zato određeni tipovi, a ne likovi, da bi u svakom prizvali primarne prizore iz detinjstva, strahove i onaj najveći strah da sve loše što se nekom desi, moglo je da se ne desi samo da... To je njegovo veličanstvo slučaj a on uplaši svakog. Postoje zaštićeni ljudi koji to ne dožive, onda gledaju sve to kao na neke tamo koji ih se ne tiču. Jedna žena u Francuskoj, posle javnog čitanja “Šina”, rekla mi je nešto kao: jao, pa to su tako grozni događaji, kako se ti mladi ljudi ponašaju, šta je njima u glavama, otkud vama to ... Ja sam joj rekla: gospođo, kada bi sad ovde došlo do velikog požara, u ovom starom pozorištu, gde postoji samo jedan izlaz napolje, videli biste vi kakvi su ljudi i kakvi mogu da budu...

Mlad pisac, mlada žena, a s toliko sumornih i crnih misli. Zbog toga što ničeg lepog oko vas, nas, nema?

- To “mlad pisac”, to je nebitno. Postoje umetnici, pisci i pesnici koji su završili opus i život pre tridesete. Kits, Rembo, Bodler, Lotreamon... Isus u trideset trećoj, Fazbinder ga prati u trideset sedmoj. Mladost je kategorija neupotrebljiva. A, da li ima ili nema nečeg lepog oko nas, to ne mogu da kažem zato što o tome menjam mišljenje pet puta dnevno, kao i svaki živ čovek.

Imate već i velikog sina. Osim ogromne obaveze, šta je još sve za vas Ognjen?

- Po novinama sad imate veoma veliki broj nekih ljudi koji su pretplaćeni na stalno slikanje po fantomskim jet set rubrikama sa sve ženama i decom, tako da ne bih da uđem u taj voz. Za pola tih ljudi ne znam ni ko su ni šta su i zbog čega turaju tu svoju decu u novine. Dozvolite mi, zato, o Ognjenu ni reč.

Pišete i poeziju, Flavio Rigonat objavioje vaše zbirke pesama “Pas koji je pojeo sunce” i “Istina ima teranje”. Gostovali ste u zemljama Skandinavije čitajući sopstvene stihove.

Kako je to izgledalo, kakve su bile reakcije, ko vas je slušao?

- U zemljama Skandinavije postoji kult čitanja poezije. Slušali su me razni ljudi, zavisi gde sam čitala. U njihovom Kraljevskom pozorištu u Stokholmu bio je, recimo, festival na kojem su čitali pesnici iz čitavog sveta. Meni je to bilo prilično novo, dođu ljudi u pozorište, plate kartu i sede pet-šest sati, postoji i pauza, i tapšu svima, slušaju pomno, ima tu pesnika koji su izvrsni interpretatori, ima i onih koji najobičnije čitaju. Tamo svi sve slušaju. Jednostavno, imaju tu kulturu. Isto to postoji u i Velikoj Britaniji, divna stvar.

Nešto kao kuriozitet: u sirotinjskom Boru ste režirali Brehtovu “Operu za tri groša” u kojoj igraju livci, rudari, domaćice. O tome je Oleg Novković snimio dokumentarni film “Rudarska opera”. Šta je ideja tih poduhvata?

- Bor nije uvek bio sirotinjski, sad jeste. To vam je već ideja. I pravi je grad za razliku od srpskih gradova koji su nastali od sela a, u stvari, to su varošice, sa malovaroškim mentalitetom koji nikako ne podnosim. Vidite, Bor je odmah nastao kao grad. I njegovo stanovništvo je gradsko. Ima najmanje deset različitih nacionalnih grupacija koje tu žive decenijama, jedni pored drugih. Znači, multi-kulti Bor. Onda, “Opera za tri groša” je drama kojoj je opet vreme došlo. Na žalost, ali i na moju sreću, jer izuzetno volim tu dramu. Radila sam sa naturščicima zato što smo tako odlučili kad smo upoznali ljude. Naši glavni likovi u predstavi i u filmu su izuzetno daroviti mladi ljudi, moje generacije, koji žive veoma teško a nisu se još slomili. Jedan naš prijatelj, koji je u predstavi pravio songove o gradu Boru za film “Rudarska opera”, sada radi dve smene dnevno za privatnika i ne dobija pare. I to mu je. Ali on piše, komponuje, čita, smeje se, sanja o boljem. A bolje je video. I on i svi oni. Imate sad mnogo tih umirućih gradova svuda po Istočnoj Evropi. Gradova gde je propala osnovna delatnost oko koje se samo mesto formiralo, gde je čitava infrastruktura propala, kao ghost tonjns na nekadašnjem Divljem zapadu.

Vi sad konačno ulazite i u filmske vode: po vašem scenariju Oleg Novković režira “Sutra ujutro”. On se, zapravo, posle duže pauze vraća u srpsku kinematografiju, snimanje upravo počinje...

- To što ozbiljan reditelj u najboljim godinima snima igrani film posle duže pauze govori o našoj kinematografiji koja se odvija haotično i bez plana. Toliko o tome, biće valjda bolje. Što se tiče priče, ona je ljubavna i neću da vam otkrivam ništa. Oleg će koristiti dokumentaristički postupak, pratiće naše junake u jednom trenutku života, prelaznom trenutku koji im izmiče a ne mogu ništa da urade. Onako kako su mnogima ovde životi izmakli. Igraju Uliks Fehmiu, Nada Šargin, Nebojša Glogovac, Lazar Ristovski... Lazar Ristovski je i producent, on je najzaslužniji što se taj film snima.

Za razliku od Biljane Srbljanović, vaše koleginice i, mislim, prijateljice, o vama se izuzetno malo zna: da li ste pritajena osoba, da li vam je privatnost bitna?

- Eto, ja ne znam ništa privatno o Biljani i mislim da ne treba ništa privatno ni da se zna o bilo kome. To je ono što nas drži podalje od estrade. Ja sam ozbiljan mitoman, to znači da bih čitala knjigu nadahnutog biografa o nekom piscu ili nekoj zanimljivoj ličnosti. Međutim, privatnost po novinama, to vam je gadna rabota. Da li će o Biljani ili o meni neko nešto ozbiljno da napiše, to će vreme da kaže. Bojim se da će nas crvi dotle pojesti. Ako uopšte išta ostane iza nas.

Šta uopšte znači biti ovde poznat, slavan?

- Ne znam, pravo da vam kažem. Divne glumice koje znam i za koje znam, nisu slavne u tom smislu, a upravo bi trebalo da budu. Koliko znam, bore se za goli život. Promenilo se vreme. Ne samo kod nas, svuda je tako. Nekad je kultna ličnost bio Yejms Din, sada je to Dejvid Bekam. I to je prilično tužno. Kod nas ste imali pre nekoliko decenija slavne glumice i pisce i slikare koji su izgradili kult ličnosti, teško da sad neko iz te garniture može da bude slavan, ne prodaje se to, brisoguz je sada glavna disciplina.

Posle “Mihizove nagrade” i vaš će se “tihi život” izmeniti. Ili, možda, ipak ne? Šta biste vi želeli?

- Da kupim motor za čamac. A onda bolji čamac. I bolji motor.