Životi i smrti pesnika

Nismo baš često u prilici da čitamo romansirane biografije značajnih domaćih i svetskih pisaca. U slučaju fikcionalnih životopisa Vladislava Petkovića Disa i Silvije Plat ovo “oživljavanje” nekada veoma popularnog žanra čitalački je još intrigantnije zbog činjenice da su u pitanju dva moderna “ukleta” pesnika koja su svoje kratke životne i pesničke pustolovine okončala tragično i na izvestan način simbolično (utapanje u Jonskom moru, “kuhinjsko” samoubistvo), nastavljajući da traju u književnom pamćenju jednim delom zahvaljujući i tom fatalnom sticaju okolnosti.

Ni Kejt Mozis ni Aleksandar Jugović nisu propustili da svoje knjige tematski naslone upravo na ovo sadejstvo pesničke smrti i kulturološke fame koja je prati. I mada oba ostvarenja pokazuju priličnu meru skrupuloznosti prema činjeničnom okviru prikazanih života, ne izmišljajući važne događaje, nego ih samo domišljajući i dopisujući takoreći iznutra, u onom prostoru koji je u zvaničnim biografijama prazan ili pak šturo popunjen, njihovi pristupi ipak su u mnogo čemu različiti. Dok DISharmonija pokušava da u bitnim momentima rekonstruiše celinu života autora slavnih pesama “Tamnica” i “Možda spava” i tako postane “knjiga koja je najpribližnija istini”, Zima Silvije Plat, s druge strane, kako to sugeriše već i sam naslov, narativno prati samo nekoliko poslednjih meseci autorke kultnog Arijela i Staklenog zvona, ne prikazujući ni trenutak samoubistva ni ono što mu je neposredno prethodilo. Najuočljivije posledice ovakvih opredeljenja pokazuju se u ritmu i dramatici pripovedanja, koji su u romanu Kejt Mozis osetni zahvaljujući veštini prećutnog korišćenja podrazumevanog čitalačkog znanja o činjenicama i imaginativnom usredsređivanju na ono što je tek moguće naslućivati, dok je Jugovićeva knjiga, čini se, napisana iz upravo obratne perspektive, kao neka vrsta pripovedno ilustrativnog „panoramskog” vodiča kroz Disov socijalni i duševni životopis.

Sačinjena s dobrom merom faktografske i kulturološke obaveštenosti, kao i s lepim pesničkim prosevima koji pripovednu tenziju nadomešćuju izrazito simboličnim slikama, DISharmonija je, stoga, štivo koje se žanrovski koleba između romansirane biografije i poetskog romana o autoru Utopljenih duša koji bi trebalo da sačinjavaju odabrani “delovi mozaika njegovog života”. To kolebanje vidljivo je čak i u načinu pisanja, formalno-tehnički podeljenog između autorski sveznajućeg, neretko starinski retoričnog, odnosno personalno obojenog pripovedanja iz pesnikove unutrašnje, duboko intimne i lične perspektive. Zima Silvije Plat data je pak – izuzev kontrapunktskog poglavlja posvećenog pesnikinjinom mužu Tedu Hjuzu – praktično “u jednom komadu”, kao autorski dosledno filtrirano pripovedanje koje je striktno vezano za vizuru glavne junakinje i stoga ne podleže iskušenju komentarisanja, naknadnog objašnjavanja ili pak “celovitog” upućivanja čitaoca u prethodne i naknadne okolnosti odabrane biografije.

Ovakvim zahvatom Kejt Mozis premašila je zapravo žanrovske granice romansirane biografije i uobličila meditativno-psihološki roman s biografskom osnovom koji, baveći se minuciozno intimom i svakodnevicom glavne junakinje, ostvaruje po svoj prilici željeni učinak. Zima Silvije Plat svojom stilskom brižljivošću i čulno-opažajnom reljefnošću uspeva, zanimljivo, da čitaocu dočara i ukupnu egzistencijalnu dramu Silvije Plat, nagoveštavajući, možda, u tom dočaravanju raspetosti između grčevite potrebe da se bude lojalna supruga, domaćica i majka, ali i autentična pesnikinja, i jedan od onih dubljih razloga zbog kojih je ova krhka žena postala jedna od feminističkih ikona XX veka. Na spisateljski korektan način obuhvatajući životopis Vladislav Petkovića, DISharmonija, s druge strane, čini se, ne pravi odlučujući iskorak izvan okvira polovično romansirane biografije, ostavljajući pripovedno uobličenje egzistencijalne drame tek u tematizovanim naznakama unutrašnje napetosti između pesnikove nezatomljive melanholije, koja je od njega činila “biljku koja se samo povija pred vetrovima”, i na momente konfliktne doslednosti koja ga je odvajala od okruženja i približavala autentičnom tragizmu izuzetne ličnosti. I kao što roman Kejt Mozis računa s čitaočevom obaveštenošću i kulturnom emancipovanošću, izvesna edukativna preglednost, kojom odiše Jugovićeva knjiga, posledica je, reklo bi se, razumljive ali u ovakvom obliku beletristički ipak ograničavajuće potrebe da se ista ohrabri i unapredi ovde i sada.