Vaše raspoloženje i vaše srce

Većini kardiologa poznat je izraz “nortriy efekat”, nastao 1994. godine iz studije koja je proučavala istorije bolesti žrtava angine pektoris i infarkta srca posle zemljotresa u Atini 1981, zemljotresa u Los Anđelesu 1994. i raketnog napada Iraka na Izrael 1991. godine. Studija poznata i kao Nortriyska revija, pokazala je, na primer, da je u Los Anđelesu, gde zbog bolesti srca, pod uobičajenim okolnostima umire 15,6 bolesnika dnevno, na dan zemljotresa zbog infarkta umro 51 bolesnik! Studija je dokazala blisku vezu između emocija i bolesti kardiovaskularnog sistema, a posle nje došlo je do prave plime naučnih istraživanja koja su otvorila vrata novoj disciplini nazvanoj psihokardiologija. Iz materijala Nortriyske studije, pokazalo se da su svi umrli imali odranije probleme sa srcem, ali i povišeni krvni pritisak kao faktor rizika. Međutim, oni nisu bili zatrpani u ruševinama, niti su se borili za svoj ili nečiji drugi život. Jednostavno, umrli su iznenada. Zašto? U renomiranom The Nenj England Journal of Medicine pojavio se u to vreme komentar sa stanovištem po kojem “emocionalni stres može izazvati srčane poremećaje među ljudima koji su im skloni”. Kad bi se sve ovo pojednostavilo i formulisalo svakodnevnim jezikom glasilo bi: “svi oni umrli su od straha”.

Mnogo godina unazad, kardiolozi su se opirali ideji da srce, izvor života, može biti fatalno poremećeno nekim mentalnim procesom. Sad znamo da nije samo iznenadni šok, poput zemljotresa, sposoban da nekog ubije uništivši mu srce. Gomila podataka pokazuje da hronični emocionalni pritisak kao stres, uzbuđenje, osećaj neprijateljstva i depresija uzimaju daleko veći danak od brutalnog šoka kao što je zemljotres. “Pedeset odsto osoba koje dožive srčani udar nemaju povišen holesterol”, naglašava Eduard Suarez, pridruženi profesor (nešto slično docentu u našoj sredini, prim. pr.) psihijatrije i bihejvioralne medicine (ponašanje i problemi u vezi s njim) na američkom Djuk univerzitetu. Opasnost od psiholoških i socijalnih činilaca skoro je jednaka opasnostima od gojaznosti, pušenja i hipertenzije koji se, inače, smatraju tradicionalnim markerima kardiovaskularnih bolesti. Istraživači sada pokušavaju da utvrde zašto je to tako, a sve veći broj klinika želi učešće u programima koji pronalaze i obrađuju srčane bolesti nastale iz jednog od najmanje verovatnih izvora: sopstvene glave.

Razumevanje ovog problema i potraga za mehanizmima koji su u pozadini, kretali su se od pojedinačnih do epidemioloških slučajeva. S tim u vezi, Debra Rozer, medicinska sestra koja je radila u odeljenju za intenzivnu i kritičnu negu bolesnika u lokalnoj bolnici Med River u Kaliforniji, tvrdila je 1980. godine da pacijentov prilaz problemima koji ga okružuju bitno utiče na ishod njihove srčane bolesti. Ona je bila zaprepašćena ishodom slučaja jednog 50-godišnjaka sa nekomplikovanim srčanim napadom. On je trebalo da napusti bolnicu posle dva ili tri dana, ali je svoj izlazak odlagao do šestog dana, plašeći se i pitajući se kako i šta će uraditi u seksu koji se od njega očekivao kod kuće. “To je bio prvi put da sam shvatila kolika je moć negativnog razmišljanja. On je bio opsednut svojim slučajem. Nama je izgledalo da je njegova zabrinutost bila praćena bolom u grudima i zaista, na testovima se pokazalo da je protok krvi kroz srčani mišić smanjen. Iste godine doživeo je još jedan srčani udar i zbog njega umro.”

Prošle godine, gospođa Mozer koja je sada profesor negovanja bolesnika na Univerzitetu Kentaki u Leksingtonu, pokušala je da kvantifikuje podatke slične onim koje je prvi put videla 1980. Na skupu Američkog udruženja za srce, prošle jeseni, ona je prikazala rezultate istraživanja na 536 pacijenata sa srčanim udarima. Gospođa Mozer je svojim ispitanicima merila stepen uzbuđenja, koristivši psihološki test i pitanja sa mogućnošću više različitih odgovora, a pratila je dalji razvoj događaja u smislu pojave ponovnog srčanog udara za vreme bolničkog lečenja. Oni bolesnici koji su imali najviše bolova, odnosno koji su bili najuzbuđeniji, pretrpeli bi srčane komplikacije četiri puta češće od onih koji su bili smireniji. Lekcija je bila jasna: “Anksioznost i depresija najvažniji su faktor rizika”, kaže ona.

I zaista, doktori su ustanovili da psihološki faktori predstavljaju veći rizik nego što su ranije mislili. Depresija, na primer, udvostručava opasnost od srčanog napada u, inače, zdravih osoba, ističe doktor Majkl Freno, profesor kardiovaskularne medicine u Birmingemu u Engleskoj.

Osećaj velikog neprijateljstva, meren standardnim testovima, povećava izglede za umiranje zbog srčanih bolesti za 29 odsto, a za više od 50 odsto kad su u pitanju ljudi od 60 i nešto manje godina, shodno velikom istraživanju na Djuk univerzitetu.

I traume iz detinjstva pokazuju uticaj na srčane bolesti u kasnijem životu. U nedavnom pregledu više od 17 000 odraslih pacijenta, u San Dijegu, doktorka Mahija Dong, iz Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, utvrdila je da je rizik od srčanog ataka rastao od 30 do 70 odsto, ukoliko su ispitanici kao deca doživljavali fizičko, seksualno ili emocionalno zlostavljanje ili su članovi njihovih porodica bili narkomani ili alkoholičari.

Ukoliko stres u detinjstvu može dovesti do oboljenja srca, šta onda reći od tekućim “stresorima” kao što je duže radno vreme, opasnost od otpuštanja s posla i prazni penzioni fondovi? Jedna studija u elitnom časopisu Lancet bavila se srčanim bolesnicima, više od 11 000 njih iz 52 zemlje, i pronašla da su godinu dana pre srčanog napada svi pacijenti bili izloženi mnogo ozbiljnijem stresu – zbog posla, porodice, finansijskih neprilika, depresije i drugih razloga – nego zdrave osobe iz kontrolne grupe.

Zbog čega su “stresori” tako moćni? Na najočiglednijem nivou, emocionalni stres utiče na ponašanje. Depresivni ili, pak, razdražljivi ljudi, retko kad će se držati preporučene dijete i preporučenih fizičkih aktivnosti, a, uz to, obično puše. Jedna studija je pokazala da osobe sa osećanjem neprijateljstva prema okolini unose 600 kalorija više od prosečno raspoloženih lica. No, ponašanje je samo početak priče. Negativne emocije mogu imati, takođe, direktne efekte provocirajući mehanizam poznat kao “fight – or flight”, što bi se reklo “bori se ili beži”. Telo luči, u tu svrhu, tzv. stresne hormone, kao što su kortizol i adrenalin. Kao posledica, krvni pritisak i nivo šećera u krvi rastu, a u krvi se povećava koncentracija hemikalija koje ubrzavaju zgrušavanje krvi, što je značajno za smanjenje krvarenja rana i sprečavanje iskrvavljenja tokom borbe. To su kratkoročni mehanizmi preživljavanja. Međutim, hronično povišeni krvni pritisak i šećer u krvi oštećuju arterije.

Tekuća istraživanja usmerena su prema zapaljenju. Neprijateljski orijentisane i depresivne osobe interpretiraju datu situaciju kao stresnu, iako ona to ne mora biti, čime se provocira lučenje stresnih hormona. Imunski sistem se oglašava tako što ne dozvoljava prekid zapaljenjske reakcije koja je pod normalnim okolnostima vrlo kratkotrajna. Blago i produženo zapaljenje je odličan teren za izazivanje srčane bolesti, počev od formiranja naslaga i taloga u arterijama, pa do srčanog udara – infarkta. Adrenalin, takođe, uništava krvne sudove, naročito kad deluje dugotrajno. Doktor Ilkan Vitstajn sa “Yon Hopkinsa” (univerzitet), nedavno je identifikovao stanje nazvano stresnom kardiomiopatijom, ili “sindromom slomljenog srca”, koje podseća na srčani napad. Svi Vitstajnovi pacijenti prethodno su doživeli velike šokove – smrt roditelja ili dece, saobraćajni udes, oružanu pljačku ili, čak, i neko prijatno iznenađenje – tokom kojih im je sposobnost srca za pumpanje krvi bila iznenada oslabila. Nivo njihovog adrenalina u krvi bio bi 30 puta veći nego normalno – čak znatno veći od nivoa u pacijenata koji su doživeli infarkt. Izlučeni hormon prekida put kojim ćelije srčanog mišića dobijaju kalcijum koji je neophodan za pravilne kontrakcije srčanog mišića.

Ako negativne i stresne emocije doprinose nastajanju srčanih bolesti, mogu li suprotne, tj. pozitivne emocije biti put ka lečenju i prevenciji bolesti? Jedan od psihologa sa Univerziteta Juta, Timoti Smit, ustanovio je da studenti koji dobijaju stresni zadatak, dobijaju manji porast krvnog pritiska i pulsa nego obično, ali samo kad prethodno nekoliko minuta razmišljaju o dragim, bliskim i prijateljskim osobama. Više studija je pokazalo da optimizam pomaže usporavanju napredovanja ateroskleroze. Za sada, u psihokardiologiji stanje stvari je takvo da se insistira na konzumiranju ultraposne hrane, fizičkoj aktivnosti i redukciji stresa jogom, meditacijom i učestvovanjem u grupama za uzajamnu psihološku podršku.

Ironično je da su bezbolne, bezopasne i jeftine psihološke intervencije, u stvari, poslednje utočište za srčane bolesnike koji su iscrpli sve mogućnosti lečenja pilulama, angioplastikom (proširenje arterija pomoću balončića koji se na vrhu katetera ubacuje u suženi krvni sud, a potom se postepeno proširuje povećanjem pritiska i tako širi suženje (prim. pr.) stentom (cilindrična mrežica koja se ubacuje na mesto suženja, da bi sprečila njeno dalje napredovanje) i bajpasom (premošćavanje suženja arterije). Doktor Harvi Zaren koji vodi program inspirisan idejama, takođe doktora, Dina Orniša, u Medicinskom centru Nortšor u Linu u Americi, misli da bi psihokardiologija mogla biti, jednog dana, model za lečenje kardioloških bolesnika. Takav model lečenja podrazumevao bi kolaboraciju kardiologa sa nutricionistom, psihologom, pacijentom i njegovom porodicom, koje bi, sve zajedno, povezivalo shvatanje da srce ne kuca samo, u izolaciji, niti svest bludi sama za sebe.

Time

Preveo i priredio Momčilo B. Đorđević

Proverite sebe Tokom 1960-ih i 70-ih, psiholozi su smislili kratki alfabetski sistem ne bi li opisali različite tendencije ličnosti. Tip D, za razliku od ostalih, pokazuje četiri puta veću sklonost ka srčanom napadu i smrti Više godina unazad, kad je psiholog Johan Denole radio sa srčanim bolesnicima u Univerzitetskoj bolnici u Antverpenu, primetio je jedan paradoks. Neki preživeli “infarktaši” bili bi bodri i optimistični, čak i kad su prethodno patili od teških srčanih oštećenja. Oni bi brzo stupali u rehabilitacioni program i ostajali bi mu privrženi. Drugi bi, pak, postajali obeshrabreni. Pokušavali bi da se odupru programu rehabilitacije, čak posle blagih srčanih napada, i trošili bi najviše energije žaleći se na svašta. Denole, koji je sada profesor medicinske psihologije na Tilburškom univerzitetu u Holandiji, počeo je da sumnja na nešto fundamentalno što razlikuje ove dve grupe pacijenata. Tako, dao se na pronalaženja načina merenja razlike. Sredstvo koje je izumeo i razvio – prost personalni test sa 14 pitanja, danas je poznat kao DS14 i trenutno pomera stare granice znanja u kardiologiji. Test koji čitalac ima u ovom članku, definiše ukupno značenje stresa u smislu dva emocionalna stanja: “negativna afektivnost (briga, razdražljivost, bespomoćnost) i “društvena inhibicija” (sopstvena onemogućenost ispoljavanja, zatvorenost i nedostatak sigurnosti). Test nekome može izgledati više kao salonski nego medicinski instrument za procenjivanje. No, u novijim istraživanjima pokazao se kao moćni predskazivač zdravstvenog stanja. Veliki broj bodova pokazuje ozbiljnu vezu sa hipertenzijom i koronarnom srčanom bolešću. Osobe koje već imaju srčane probleme, i visok broj bodova u testu, tzv. ličnosti D-tipa, slabo reaguju na terapiju i imaju loš kvalitet života. Za njih je tipična sklonost preranom umiranju. Denoleov DS14 nije prvi pokušaj povezivanja psiholoških osobina ličnosti sa medicinskim problemima. Tokom 1960-tih i 70-tih, psiholozi su smislili kratki alfabetski sistem ne bi li opisali različite tendencije ličnosti. Tipu A pripadaju perfekcionisti i “štreberi” koji rade i vikendom, ali su najčešći kandidati za srčane bolesti. Relaksirane osobe bez sklonosti ka takmičenju, pripadnici grupe B, smatrani su modelima dobrog zdravlja. Tipovi C, izuzetno prijatni ljudi koji izbegavaju konflikte potiskujući svoja osećanja, smatrani su sklonim raku. Model ABC raspao se od 1980. naovamo, jer su velike studije opovrgle vezu srčanih bolesti i grupe A. No trud nije bio uzaludan, naprotiv. Naknadna istraživanja pomogla su identifikovanju emocija koje su stvarno štetne, poput anksioznosti (napetost, strah, panika), neprijateljstva i bespomoćnosti, tako da se rodila D skala koja je dala naučnim radnicima lak i jednostavan način za njihovo merenje ođedanput i zajedno. Kakav će imati efekat na vaše zdravlje, recimo, visok zbir na testu? Pogledajmo šta se dogodilo kad su rezultati testova primenjeni na prvoj Denoleovoj grupi od 300 bolesnika. U toku 10 godina, umrlo je 27 pripadnika tipa D, u najvećoj meri zbog bolesti srca i moždanog udara, tj. “šloga”, upoređeno sa 7 odsto ostalih. U najnovijoj studiji holandski istraživači su dali upitnik D jednoj kohorti od 875 pacijenata, koji su tek dobili stent radi održavanja protoka krvi kroz suženu koronarnu arteriju srca. Iz studije je proizašlo da tip D, za razliku od ostalih, pokazuje četiri puta veću sklonost ka srčanom napadu i smrti, u roku prvih šest meseci od stavljanja stenta u arteriju. Test DS14, zaista sve više liči na salonsku zabavu koju vredi igrati. Ali nemojte paničiti ukoliko se dogodi da vas rezultat testa kvalifikuje za tip D. Ako neko pripada D tipu, ne znači da je mentalno oboleo. Test je, jednostavno, skup ljudskih osobina, a pored ostalog, kako ističe njegov autor Denole, postoje mnoge osobe ovog tipa koje žive normalnim i zdravim životom. Dobar brak može biti antidot društvenoj skučenosti i ometenosti, pogotovu kad jedan partner probleme u društvu rešava sa lakoćom i kompenzuje nesposobnost onog drugog. Uostalom, i najskloniji stresu mogu naučiti uz pomoć psihoterapije kako da izađu na kraj sa mislima o bespomoćnosti, s panikom, i svim ostalim što im se mota u glavi. Ima mnogo pripadnika tipa D kojima je problem da potraže pomoć. Po definiciji, oni nisu sposobni za komunikaciju i plaše se otvaranja pred drugima. Ipak, tu su lekari, porodica i prijatelji koji mogu pomoći u prelaženju preko tih prepreka. Test sam po sebi pomaže svima koji su D tipovi da vide i prihvate svoje strahove i frustracije, pošto testiranje mogu obaviti sami samciti, bez straha od neprijatne interakcije u ordinaciji. Čak, kad ne možete da potpuno pobedite napetost i bespomoćnost, možete preduzeti praktične korake da ih učinite manje toksičnim za vaše zdravlje. Svakodnevne fizičke vežbe i aktivnosti, kao i dijeta, svakome smanjuju opasnost od srčanog udara. Promena životnog stila koja vam štiti srce popraviće i vaše emocionalno stanje. Za sada je suviše rano reći da li će tip D imati više snage od tipova A, B i C za ostajanje na psihološkoj i kliničkoj sceni. Ostaje da se proveri ceo koncept u kulturama koje nisu ni američka ni evropska. Ipak nije loše testirati samog sebe, bez straha od rezultata, jer kakav god rezultat bio, on daje prednost i svakome omogućava da uradi nešto na prevenciji. Šta god i koliko god uradio, bolje je nego ništa.