19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Jedan mladić dobija premiju državne igre na sreću u iznosu od četiri miliona evra, gubi zatim dobitni listić a, prilikom pada, i pamćenje. Listić pronalaze dva ortaka – kafeyije, njima ga pak preotimaju druga dvojica – ortaci u kriminalnim delatnostima; tu se upetljavaju: policija, više kriminalne instance, novinari i revitalizovano sećanje pravog vlasnika srećke. Iz ovih nekoliko reči, koje predstavljaju zaplet filma “U poteri za sreć(k)om”, jasno je da je posredi komedija, i to urnebesna. Žanetićev i Milinkovićev film, međutim, ne izaziva smeh.
Komedija koja ne izaziva smeh, negacija je same sebe, i utoliko nije ništa.
Pitanje na koje ovde treba da odgovorimo glasi: zašto ovakav zaplet koji bi u rukama jedne Soje Jovanović postao vodvilj, nije smešan u filmu “U poteri za sreć(k)om”? Odgovor je jednostavan: nema komičnih karaktera.
Qudi u ovom filmu nemaju mane, već su otelovljenja mentalnih ili moralnih nakaznosti. I kao što nije smešno ako je neko retardiran (na šta ukazuje ponašanje glavnog junaka Srećka), tako nije smešno i kad neko čini nešto jer je naprosto zlikovac (kao što to čine predočeni kriminalci). Bezdušni karakteri niti imaju mane, niti su smešni.
Komedija ne prikazuje ekstremne karaktere, već ekstremne mane savesnog karaktera.
