O jednostavnom

Zahvaljujući Iliji Mariću koji je kao urednik napravio izbor iz Gadamerovih sabranih dela, pod ovim naslovom je nastala veoma značajna knjiga koja omogućuje uvid u rad osnivača hermeneutike poslednjih decenija prošlog veka i to u periodu koji se smatra prelomnim za kretanja u savremenoj filozofiji Zapada. Kada to ističem, imam u vidu dve stvari. Najpre to da se pojam filozofije i inače vezuje isključivo za kulturnu tradiciju Zapada i zatim da se ovaj prelom iz sredine prošlog stoleća odnosi na tzv. “obrat ka jeziku” u savremenoj filozofiji. Onaj ko želi da filozofski promisli ovaj toliko komentarisan “obrat ka jeziku” u savremenom mišljenju, u Gadameru ima nezaobilaznog sagovornika. Pre svega zato što je sama hermeneutika kao filozofski stil, ili strategija, i nastala, ili bila moguća tek posle dijaloga sa Huserlom i Hajdegerom. To se jasno vidi u ovim ogledima i to nije njihov osnovni filozofski rezultat. Uzgredni sabesednik u ovom epohalnom sporu je, svakako, Sartr i njegov egzistencijalizam. Zato se može reći da je koncept ovog izbora veoma promišljen. Pored toga, objavljivanje ove knjige kod nas može biti podsticaj za novo čitanje izvornih fenomenoloških tekstova. Jer, posle Milana Damjanovića kod nas nije bilo ozbiljnijih fenomenoloških studija. To je svakako problem, pošto se kretanja u savremenoj filozofiji ne mogu razumeti bez studija fenomenologije. Verujem da je upravo fenomenologija alfa i omega ovog kretanja, čak i kada se od glavne struje traži otklon u analitičkoj filozofiji. To pokazuje i Gadamer u uvodnoj studiji prema kojoj je i ovaj izbor naslovljen kao “fenomenološki pokret”, pošto se ova studija zaključuje analizom Vingenštajnovih radova. Prateći razvoj fenomenologije od početka dvadesetog veka gotovo do naših dana Gadamer, u stvari, prati ingeniozno Huserlovo nastojanje na problemu utemeljenja filozofije. Huserlovim rečima, ovaj životni cilj se kristališe u pitanju koje je postalo metafora ovog pokreta: “Kako postati častan filozof?” U svakom slučaju, Huserlovo nastojanje obeležilo je poslednju etapu novovekovnog idealizma od Kanta do Huserla, ili samo filozofije kao – kako je to rekao Bađu – “Platonovog gesta” od samog Platona do Huserla, kao intelektualnog agensa samokonstitucije ove duhovne discipline, koja je počela kao “kraljica nauka”. Tako je Huserl ovde prikazan s pravom kao duhovni naslednik one tradicije koja je u filozofiji, pre svega, sledila ovaj ideal čiste ili transcendentalne nauke, odnosno, izvorne samokonstitucije našeg znanja uopšte. Sledeći ovaj izvorni trag Gadamer će, nasuprot preovlađujućem mišljenju, tvrditi da je Huserl uspeo da dosanja svoj san o filozofiji kao najvišem, ili čistom znanju. Fenomenološki projekt, prema Gadameru, nije doživeo neuspeh. Huserl je tako uspeo da fenomenologiju zasnuje kao nauku. Zanimljivo je pitanje kako je onda, uopšte, došlo do pomenutog zaokreta prema jeziku u samoj hermeneutici i savremenoj filozofiji uopšte? Gadamerov odgovor na ovo pitanje je najznačajniji rezultat ogleda sabranih u ovoj knjizi. Iz razumljivih razloga ne mogu ovde opširno ulaziti u ovaj problem. U jednoj rečenici, prema Gadameru, hermeneutika, filozofija i metafizika nisu različiti nego jedan projekt. To znači da ni kod Hajdegera, ni u hermeneutici, problem vremena, koje je za čoveka ono konačno, kao i sam jezik, ne dovode u pitanje stav i ideju utemeljenja, ili izvorne samokonstitucije u idealnom aktu. Jer, ako su vreme i jezik konačni fenomeni tada je i ovaj izvorni intelektualni akt “jednostavno” utemeljen u jeziku. Čovek uopšte ne obraća pažnju na ono jednostavno, na svoju konačnost.