Ti da ćutiš, cvikeraš!

Kada je posle nekoliko tinejyerskih ubistava shvatio da osnovci koriste pištolje i noževe, koje godinama već nose u školu i da im život baš i nije mio, ministar prosvete u saradnji s MUP-om uveo je instituciju školskog policajca, ali posao time nije završio. Unutar škole, izvan domašaja policajca, male bande nastavljaju da haraju i lome učionice i samopouzdanje manje popularnih, ulivajući strah u kosti romskoj, gojaznoj, sićušnoj i povučenoj deci. A kako i ne bi kada već do četrnaeste godine samo na filmovima prosečno dete u Srbiji vidi stotine hiljada scena nasilja, a američki model po kojem se devojke dele na cheerleaders i štreberke u skoro svakom holivudskom filmu. U dvorištima srpskih škola je takođe jasna slika – u bučnim grupama s jednim liderom stoje „in”, i usamljena po ćoškovima „aut” deca.

Problem ne bi bio strašan da makar za dvadeset godina čovek može da zaboravi da su ga u prvom razredu osnovne škole zvali Dambo, iako odavno već nema klempave uši. I ma koliko životnih podviga napravio i ma šta bio u životu, tu reč nerado čuje i teško izgovara.

Ali ako uši ne prestanu da rastu i dete ne uspe da izađe iz ćoška dvorišta u kome je godinama provodilo školske odmore strahujući da se suprotstavi popularnoj grupi, sledi mu teška depresija koja neretko, tvrde psiholozi, završava samoubistvom.

Posle nekoliko tinejyerskih samoubistava, norveške vlasti krenule su pre dve godine u opsežno istraživanje po školama da bi čak pedeset hiljada dece u veoma kratkom roku priznalo da je izloženo nekoj vrsti socijalnog nasilja, izolacije i maltretiranja od strane vršnjaka. Kada su isto učinile i druge evropske zemlje, registrovan je fenomen takozvanog bullyng-a, kojim se priznaje da deca mogu biti jednako okrutna prema drugoj deci koliko i odrasli prema njima, pa i više, jer su manje podložni socijalnim normama i neopterećeni društvenim sankcijama.

„Postoji proaktivno i reaktivno vršnjačko nasilje”, kaže Milica Pejović, dečji psihijatar iz Instituta za mentalno zdravlje. „Prvo je fizička agresija sa povređivanjem drugoga ili oštećivanjem imovine i njoj su skloniji dečaci, a drugo se odnosi na emocionalno i psihičko vređanje, maltretiranje, tračarenje i njemu su sklonije devojčice. Nasilnici spadaju u kategoriju dece sa problemima u ponašanju. Oni su glavne face u školi, ali su po svojoj prirodi i sami u problemu, jer kada postepeno dođu u izolaciju, njihova želja da se vrate na mesto lidera manifestuje se još većim nasiljem. Žrtva može da ima kratkotrajne posledice i to kada je fizički povređena, ali i dugotrajne, kada se zbog kilaže, naočara ili nečeg drugog do te mera sekira da pada u depresiju iz koje ne može da se izvuče ni godinama kasnije.”

Ispostavilo se da ta “glavna faca” u školi ima pet puta veće šanse da do svoje 24. godine počini krivično delo, napusti školovanje i postane narkoman. Glavni uzrok nasilnog ponašanja kod dece je bračna nesloga roditelja ili nedostatak jednog roditelja, a istraživanja u svetu pokazala su da su najnasilnija deca ona koju su rađale tinejyerke. U Japanu se, pak, pokazalo da se tuče u školama povećavaju i sa težim domaćim zadacima.

„Kod nas to nije slučaj”, kaže dr Pejović. „Svi stojimo loše socijalno-ekonomski i mogući rizik se pokazuje tamo gde ima nasilja u porodici i alkoholizma, ali je glavni uzrok u promociji lošeg ponašanja koje kod nas dominira svuda. Petnaestogodišnja tranzicija, stalni problemi u kojima su roditelji, dovoljni su da kod dece, koja stalno uče modele ponašanja, izazovu anksioznost i napetost. Wima se već u prvim godinama života nameće potpuno poremećen sistem vrednosti. Kod najtežih slučajeva takve dece sa kojima radim, teško im je pronaći slabu tačku jer im ništa ljudsko više nije sveto i potpuno su indiferentni na nasilje.”

Iako je svima bilo jasno da se u hispano i crnačkim krajevima gradova SAD pred maloletnim kriminalcima tresu čak i odrasli, američku javnost uzburkala je tek nedavna vest o šestogodišnjem belom dečaku koji je pištoljem ubio vršnjakinju. Da se isto ne bi ponovilo u Srbiji, ovdašnja kancelarija UNICEF-a pokrenula je pilot projekat „Škola bez nasilja” u četiri osnovne škole – „Jovan Jovanović Zmaj” u Sremskoj Mitrovici i „Miroslav Antić”, „Siniša Nikolajević” i „14. oktobar” u Beogradu.

UNICEF je u akciju uključio i ministra prosvete i sporta, ministra zdravlja i ministra za socijalnu politiku, da bi posle prvog polugodišta sprečavanje svake vrste nasilja u školama postalo državna strategija. Organizovane su edukativne grupe za sve u školi – od domara do direktora – kako bi se naučilo prepoznavanje potencijalnih nasilnika i žrtava, ali i to kako iz svakodnevne komunikacije s učenikom izbaciti uobičajene profesorske fraze koje zastrašuju i sramote, poput „sedi, nemaš pojma” ili „ti da ćutiš“.

En-Liz Svenson, direktor UNICEF-a za Srbiju i Crnu Goru kaže za NIN da je reč o veoma participativnom projektu koji uključuje sve u školi, porodici, lokalnoj zajednici i društvu uopšte.

„Osnovali smo istraživački tim sa stručnjacima, predstavnicima institucija i mladih, koji će razviti precizne metode u Srbiji. One neće biti samo kopirane iz iskustava drugih zemalja. Ali je dobro što će iskustva drugih omogućiti da se projekat u Srbiji brže realizuje, već i zato što postoji razumevanje institucija. Iako takva vrsta nasilja često postoji i među kolegama na poslu, odrasli je ne vide kao ozbiljan problem. Deca uče od svog okruženja i zato je važno da se u ovaj projekat uključe svi i da svi vide interes u tome da koliko god je moguće umanje nasilno ponašanje u životima dece. Sa aspekta straha i sramote zbog ugroženosti, koje deca žrtve osećaju, važno je i da će oni moći za pomoć da se obrate vršnjacima koje smo uključili u istraživački tim”, kaže En-Liz Svenson.

Na oproštajnoj utakmici promotera ove akcije, košarkaša Aleksandra Đorđevića, ambasadora UNICEF-a za SCG, prikupljeno je 198 hiljada dolara, a nadalje projekat će finansirati građani dobrovoljnim prilozima. Metod nenasilnog ponašanja u školama uvrstiće se u protokol koji je vlada već usvojila i koji se odnosi na zlostavljanje i zanemarivanje dece uopšte, a koji i formalno zahteva neprekidno budne oči baš svih učesnika u životu jednog deteta. „Škola je jedino mesto na koje može ozbiljno da se utiče”, kaže Dijana Plut iz Instituta za psihologiju.

„Nasilje se povećalo na čitavoj planeti, ali zabrinjava zapravo to što se i naš prag tolerancije na njega povećao. Zato što odrasli ne reaguju, deca se uživljavaju u svoje uloge žrtve ili nasilnika, a i jedni i drugi zato imaju neminovnih problema sa socijalnim prilagođavanjem u budućnosti – nasilnici to i ostaju, a žrtve nastavljaju da misle da s njima nešto nije u redu, tonu u usamljenost do samoubistva. Ni svedoci verbalnog i fizičkog nasilja i izolacije, međutim, ne prolaze bez trauma. Adolescentna kultura je danas žestoka. U njoj uživaju svi tinejyeri, a nisu svi skloni nasilju.”

Naučnici tvrde da se model ponašanja, pa čak i politička orijentacija stiču do sedme godine života i, ako su u pravu, sve osim vojske i ekstremnih militarista trebalo bi da brine što industrija igračaka više i ne razmišlja da će uspeti da proda lutku koja nije naoružana do zuba ili ne poseduje nadljudske borilačke veštine X-mena.