Dileme ruske međunarodne strategije

Konstatacija je gorka i indikativna: „Rušenje Sovjetskog Saveza je bilo velika geopolitička katastrofa. Za rusku naciju bila je to velika drama“, izjavio je predsednik Vladimir Putin, tokom svog godišnjeg obraćanja parlamentu, 25. aprila 2005. Na taj način je izrazio zbunjenost Kremlja suočenog sa neizbežnom propašću svoje moći i gubitkom teritorija osvojenih pre tri veka.

Mada smo prisustvovali jednom spektakularnom približavanju Sjedinjenim Državama i Evropskoj uniji, odmah posle 11. septembra, od kraja 2003. godine je nastavljeno gomilanje činilaca zategnutosti, naročito posle „ružičaste revolucije“ u Gruziji i „naranxaste revolucije“ u Ukrajini, ne računajući i razlike u vezi sa pitanjem Irana (1). U Moskvi eksperti, diplomati i politički rukovodioci postavljaju sebi pitanja: treba li Rusija da nastavi svoje strateško partnerstvo sa Sjedinjenim Državama, i: kako da zaustavi opadanje svog uticaja u postsovjetskom prostoru?

Došavši na vlast 1999, Putin je hteo da obnovi položaj Rusije na međunarodnoj sceni. Brojni eksperti su ga tada savetovali da prekine sa politikom bivšeg predsednika vlade Jevgenija Primakova (2). Umesto da se iscrpljuje tragajući za jednim multipolarnim svetom, sinonimom za konfrontaciju sa Vašingtonom, Rusija bi trebalo da se usmeri na svoje vitalne interese, i da se modernizuje integracijom u svetsku ekonomiju. Trebalo je, dakle, ostvariti približavanje sa Sjedinjenim Državama i Evropom, napustiti retoriku velike sile i demilitarizovati svoje odnose sa Zapadom.

Napadi 11. septembra 2001. pružili su g. Putinu priliku da iz osnove revidira inostranu politiku. Strateško partnerstvo otvoreno sa Sjedinjenim Državama i evropskim zemljama zasnivalo se na četiri stuba: zajednička borba protiv islamskog terorizma; podela posla u upravljanju kriznim područjem u centralnoj Aziji; delimična integracija Rusije i Severnoatlanskog saveza (NATO); saradnja u oblasti energetike.

Ova promena je odmah potvrđena podrškom Moskve intervenciji u Avganistanu, otvaranjem američkih vojnih baza u Uzbekistanu i Kirgiziji, stvaranjem Saveta Rusija - NATO i prihvatanjem proširenja ove alijanse na baltičke zemlje, razvojem projekta za saradnju u oblasti nafte i gasa. Do 2004. ova politika je odolela svim iskušenjima, uključujući i Irak.

Svakako, Rusija se svrstala u tabor protivnika ovog rata, zajedno sa Francuskom i Nemačkom, ali se pobrinula da umiri Vašington, puštajući Pariz da predvodi pobunu u Savetu bezbednosti. Posle pada predsednika Sadama Huseina, nastavljajući sa svojim principijelnim protivljenjem okupaciji Iraka, Moskva je glasala za razolucije Ujedinjenih nacija, primila nove iračke rukovodioce i pristala na brisanje duga Bagdadu (osam milijardi dolara).

Iako se zalaže za povlačenje anglo-američkih trupa iz Iraka, predsednik Putin izbegava da vrši bilo kakav pritisak na Vašington. Stvarno, on nastoji da sačuva ruske interese u Iraku, naročito interese kompanije Lukoil koja je za vreme bivšeg režima potpisala ugovor o eksploataciji naftnog polja Zapadna Kurna. Ruska prodaja, 2004. godine, 7,5 odsto Lukoila američkoj kompaniji Konoko Filips, otvorila je vrata njenom povratku u Irak.

Reakcija Moskve na „obojene revolucije“ u Gruziji i Ukrajini, osvetlila je dvosmislenost približavanja između Rusije, Sjedinjenih Država i Evrope. Za Kremlj, ovi događaji nisu rezultat mobilizacije civilnog društva protiv korumpiranih, nesposobnih i zločinačkih režima, već rezultat zavere koju je skovao Vašington da smanji uticaj Rusije u postsovjetskom prostoru i da opljačka njena bogatstva.

„Prozapadni“ zaokret koji je Moskva usvojila 2001. počivao je na saradnji usmerenoj protiv zajedničkog neprijatelja - terorizma koji je Putin, sa govornice Ujedinjenih nacija 15. septembra 2005, nazvao „ideološkim naslednikom nacizma“ - a ne na unapređivanju demokratije u Rusiji i postsovjetskom prostoru. Ovaj zaokret se oslanjao na savez sa najkonzervativnijim snagama na Zapadu, oličenim u Xorxu Bušu, Silviju Berluskoniju i Arijelu Šaronu.

O brojnim pitanjima ruski i američki predsednik imaju istu viziju sveta: prioritet suvereniteta, centralna uloga odnosa snaga, retorika sile, neprijateljski stav prema humanitarnom mešanju i međunarodnoj pravdi. Čak i ideja preventivnog rata nimalo ne šokira Moskvu: ministar odbrane Sergej Ivanov ga otvoreno zagovara ako „to zahtevaju interesi Rusije ili obaveze prema njenim saveznicima“ (3). Ali Kremlj od Zapada zahteva dve protivusluge: ćutanje o ratu u Čečeniji, koji se predstavlja kao doprinos borbi protiv globalnog terorizma, i o unutrašnjem razvitku ruske unutrašnje politike; zatim, i uvažvanje interesa Rusije u postsovjetskom prostoru.

Međutim, tokom godine povećale su se kritike Vašingtona i u manjoj meri Brisela, kako rata u Čečeniji, tako i napada na slobodu i pluralizam u Rusiji. Razljućen komentarima nekih zapadnih rukovodilaca o intervenciji ruskih snaga prilikom oslobađanja talaca u Beslanu, u septembru 2004, i „naranxastom revolucijom“ u Ukrajini, g. Putin je za vreme posete Indiji i Turskoj okrivio Zapad da „noseći kolonijalni šlem“ u međunarodnim odnosima sprovodi diktaturu, „prikrivajući je lepom pseudodemokratskom frazeologijom“.(4). Nagomilavanje faktora zetegnutosti sa zapadnim zemljama i neuspesi ruske diplomatije u Gruziji i Ukrajini, podstakli su u Moskvi raspravu, doduše ograničenu, o inostranoj politici predsednika Putina (5). Da li je na vidiku nova promena kursa?

Približavanje Kini, sprovedeno tokom 2005, pothranjuje ova pitanja. Pošto su 2004. rešile svoj poslednji pogranični spor o ostrvima u oblasti Habarovska, Moskva i Peking su učvrstili svoje odnose u okviru Šangajske organizacije za saradnju, što je 2005. čak dovelo, prvi put, do velikih zajedničkih manevara na Pacifiku.

Da li je ovo prva etapa u stvaranju saveza usmerenog protiv Vašingtona? Više prepreka stoji na tom putu (7). Odnosi dve zemlje su obeleženi međusobnim nepoverenjem jer se svaka od njih boji da ne bude instrumentalizovana u odnosima one druge sa Sjedinjenim Državama. Kina je na putu brzog uspona, kako na ekonomskom tako i na vojnom planu, dok Rusija pokušava da zaustavi svoje slabljenje i opet postane regionalna sila. Jedna uža saradnja mogla bi, u slučaju sukoba Vašingtona i Pekinga, Rusiju da stavi između američkog čekića i kineskog nakovnja, u položaj koji, prema ruskim ekspertima, Rusija treba da izbegne po svaku cenu. Cilj saradnje sa Kinom trebalo bi da bude razvoj ruskog Dalekog istoka i Sibira, koji su opasno ugroženi demografskim slabljenjem, mada se tamo nalaze glavna bogatstva Rusije, nafta pre svega.

Kad se odnosi sa Vašingtonom pogoršaju, Moskva pokazuje sklonost da se okrene Evropi i obrnuto. Sa krizom u Ukrajini, ona je morala da se suoči sa istovremenim zahlađenjem odnosa i sa Sjedinjenim Državama i sa Evropskom unijom. Zbog svoje opsesije NATO-om Rusija se slabo pripremila za proširenje Unije. Posledice toga mogu biti mnogo značajnije u oblastima trgovinske razmene, cirkulacije ljudi i odnosa sa postsovjetskim državama.

Prethodni pregovori o proširenju između Moskve i Brisela često su bili napeti. Evropska politika dobrosusedstva sa državama koje se graniče sa Unijom (Belorusija, Ukrajina, Moldavija, Rusija i kavkavske države) izazvala je uznemirenost u Moskvi koja je u tome videla dodatni pokušaj smanjivanja svog uticaja u postsovjetskom prostoru (9). Pitanje „zajedničkih vrednosti“ je isto tako izvor brojnih sukoba između Rusije, Unije i drugih evropskih institucija, naročito povodom situacije u Čečeniji i poštovanja demokratskih principa.

Za uzvrat, Rusija održava odlične odnose sa određenim državama članicama, posebno sa Nemačkom (10), Italijom i u manjoj meri sa Francuskom, što je u okviru Unije stvorilo velike razlike između pristalica saradnje sa Moskvom i onih koji zagovaraju jedan čvršći stav, pre svega Poljska i baltičke države. Utoliko pre što su se odnosi ovih poslednjih sa Rusijom pogoršali kako zbog još uvek prisutne prošlosti, tako i zbog njihovih srdačnih odnosa sa Vašingtonom (11).

Na sredini ovog svog dugog mandata, g. Putin se, kako izgleda, suočio sa neuspehom svoje strategije. Strategija izabrana posle 11. septembra nije donela očekivane rezultate. Međutim, ne postoji alternativno rešenje, osim izolacije Rusije, i napuštanja instrumenata (kapital, tehnologije, uključivanje u strukture mondijalizacije) koji su neophodni za modernizaciju. Moskva boluje od strukturalnih slabosti (demografsko opadanje, rentijerska ekonomija, izrazita centralizacija vlasti, udružena sa slabljenjem države, odsustvo realne protivteže vlasti) koji su od nje stvorili drugorazredni činilac na međunarodnoj sceni, uprkos njenom nuklearnom naoružanju, stalnom mestu u Savetu bezbednosti i članstvu u G-8, čijim će samitom prvi put predsedavati 2006. godine. Osim ogromne ljudske i finansijske cene, beskrajni rat u Čečeniji je trajno ugrozio sliku Rusije, zaustavio proces njene demokratizacije i podstakao islamski terorizam.

Za kratko vreme Moskva je dobila dva aduta. Prvo, neočekivani dar koji za njenu ekonomiju predstavlja poskupljenje nafte. Imajući u vidu nestabilnost Bliskog istoka, i Evropljani i Amerikanci, u želji da promene izvor svog snabdevanja, povećaće svoj uvoz ruske nafte. Druga strana medalje: Rusija rizikuje da se pretvori u jednu rentijersku državu. Adut su i problemi u odnosima Sjedinjenih Država i Evropljana.

Osim Iraka i Irana i centralna Azija je postala predmet preokupacije Vašingtona. Posle kritike zbog represije u Andixanu (12), uzbečki predsednik Islam Karimov je zatvorio američku bazu, otvorenu 2001, zbog operacija u Avganistanu i približio se Moskvi. To je prvi značajan neuspeh Sjedinjenih Država u ovom regionu. Što se tiče Evropljana, oni su zauzeti proširenjem iz 2004. i traganjem za rešenjem problema neuspeha projekta ustava. Da ne zaboravimo transatlantske i unutarevropske podele, koje su daleko od toga da budu prevaziđene. Rusija je, dakle, dobila određeni predah i manevarski prostor. Da li će umeti da to iskoristi, obnovi svoju strategiju i metod i postane privlačan uzor za svoje susede?

(1) Rusija se suprotstavlja sazivanju Saveta bezbednosti zbog svog učešća u iranskom nuklearnom i civilnom programu. Ona je sklopila ugovor o izgradnji nuklearne centrale u Buhari, u vrednosti od 800 miliona dolara. Pregovori sa Iranom o prebacivanju u Rusiju upotrebljenog goriva za Moskvu predstavljaju garanciju da proizvodnja u ovoj centrali neće biti preusmerena za vojne ciljeve.

(2) CF. „La politiljue etrangere russe. A l’Ouest, du nouveau!“, Le Courrier des pays de l’Est, n 1038, septembar 2003.

(3) Nezavisimaja gazeta, Moskva, 3. oktobar 2003.

(4) 3. i 6. decembar 2004, voir njnjnj. kremlin. ru.

(5) Članci Sergeja Karaganova, eksperta bliskog Kremlju, Rosijskaja gazeta, Moskva, 13. i 22. septembar 2005.

(6) Stvorena 1996. od strane Rusije, Kine, Kazahstana, Kirgizistana i Tayikistana, Šangajska grupa je u junu 2001. postala Organizacija za saradnju iz Šangaja (OSŠ) kojoj je pristupio i Uzbekistan. NJena delatnost se, u prvom redu, odnosi na pitanja regionalne bezbednosti, posebno antiterorističke borbe. U julu 2005. Indija, Pakistan i Iran su postale posmatrači.

(7) Bobo Lo, „Krhka ravnoteža”, les relations sino-ruisse, Ruissi. Cei. Visions, n’ 1, IFRI, Paris, avril 2005.

(8) Isabelle Facon, „La politiljue europeenne de la Russie: ambitions anciennes, nouveaux enjeux“, Qestions internationales, Paris n’ 15 septembar - oktobar 2005.

(9) Dimitri Trenin, „Azatski vektor v strategii Moskvi”, Nezavisimaja gazeta, 27. oktobar 2003.

(10) Nemačka je glani trgovinski partner Rusije (14 odsto uvoza i 7,8 odsto izvoza), glavni inostrani investitor (više od 10 milijardi dolara) i glavni poverilac (Berlinu pripada polovina ruskog spoljašnjeg duga, 20 od 40 milijardi dolara u okviru Pariskog kluba). Putin i Šreder su 8. septembra potpisali sporazum o izgradnji gasovoda u Baltičkom moru koji će 2010. povezati obe zemlje i zadovoljiti polovinu nemačkih potreba za gasom. Ovaj projekat je doveo do žestokih reakcija Poljske i baltičkih država.

(11) Celine Bayou, „Etats Baltes-Russie: un authentiljue dialogue de sourds“, Le Courrier des pays de l’Est, Paris n’ 1048, mars-avril 2005

(12) CF. Vicken Cheterian, „Bain de sang en Ouzbekistan“, Le monde diplomatiljue, oktobar 2005.

Rolan Riker