Društveni pokret u Boliviji, moćan ali podeljen

Ovde u Uanuniju, među haotičnim brdašcima altiplana (1) nalazi se rudnik kalaja. Na drugim mestima ima zlata, bakra, antimona, srebra, cinka. Zatim nafte i prirodnog gasa, sirovina koje, ako se tako može izraziti, dolivaju ulje na vatru... Međutim, ovde u Uanuniju, na 240 metara dubine, u zagušljivoj tami kilometarskih tunela, iz utrobe zemlje se izvlači kalaj: dvadeset četiri sata na dan, ovde radi 850 rudara za mesečnu platu od

1 000 bolivijanosa - oko 125 evra. „Radimo čak i nedeljom, poverio nam je jedan od njih, da zaradimo tri mite”. Mita odgovara jednom danu teškog rada; ako žrtvuje svoj nedeljni ručak, radnik dobije nadoknadu u visini tri dnevnice.

Dakle, ovde nema šta da se izgubi. Ako i kad zatreba, ljudi se sjure u La Paz, sa šipkom dinamita u ruci. „Imali smo mrtvih, ali smo odigrali glavnu ulogu u proterivanju Gonija i Mese”.

Goni: gospodin Gonsalo Sančez de Lesada, ultraliberalni predsednik, proizišao iz Revolucionarnog nacionalističkog pokreta (RNP) koji je oboren u krvavoj narodnoj pobuni - sa 86 mrtvih - 17. oktobra 2003. Mesa: g. Karlos Mesa, njegov potpredsednik i naslednik, koji je bio prinuđen na ostavku, 6. juna 2005, posle tri nedelje socijalnih potresa.

Posle 1985, sve desne ili navodno leve vlade su dogmatski sledile Novu ekonomsku politiku, uspostavljenu dekretom br. 21060: privatizacija rudnika, telekomunikacija, avio-transporta, železnice, električne struje, naftnog sektora i sektora gasa.

Otpuštanje 25 000 rudara tokom privatizacije rudnika kalaja, žestoko je pogodilo Bolivijsku radničku centralu (BRC), u kojoj su oni predstavljali srce, krv i telo. Protivnik vlasti, od revolucije iz aprila 1952, BRC tokom perioda diktature vodi borbu sa vojnim vlastima sve do 1982. Zatvaranje fabrika, a još više ideološki šok izazvan 1989. povodom pada Berlinskog zida, uspeli su da uzdrmaju ovaj marksizmom prožet pokret. Bojno polje se ispraznilo. Bar na prvi pogled. Jer, podvlači sociolog Alvaro Garsija Linera, „društvo je stvorilo tada druge mehanizme predstavljanja i političke akcije: društvene pokrete, povezane po teritorijalnom principu”.

Prvi pokret - organizovane seoske zajednice (sindikati) - kokalerosi, podižu glavu u regionu Čapare. Čine ga proizvođači koke, oni koji su preko ove kulture rešili svoj vitalni problem - preživljavanje! Vašington ne skriva svoju srybu. U svom krstaškom ratu protiv narko-trgovine, Bela kuća ima samo jednu opsesiju: nestanak koke i kokalerosa, poistovećenih sa kokainom, upotrebom agresivne politike, ubrzanim uništavanjem i progonom. U pružanju otpora ovoj politici, pojavio se jedan vođa, borac, Indios po imenu Evo Morales.

Kočamamba se 2000. mobilisala da protera multinacionalnu kompaniju Behtel, velikog dobitnika u privatizaciji pitke vode. Zemlja se pokrenula, zemlja se ustalasala, zemlja je uzdrmala ledeno doba neoliberalizma. Predsednik sindikata kokalerosa, g. Evo Morales otvorio je sebi nacionalni prostor preko stvaranja Pokreta za socijalizam (PZS) koji predstavlja pre konfederaciju društvenih organizacija nego neku partiju. Poslanik Kočamambe od 1997, za malo pobeđen na predsedničkim izborima u junu 2002, on u Kongresu ima 36 poslanika (među kojima je i sam) i senatora (posle opštinskih izbora iz 2004, PZS je postao najjača politička snaga u zemlji).

Paralelno, mnoštvo organizacija vodi bitku. Moćna Jedinstvena sindikalna konfederacija seljaka Bolivije (JSKSB), koja služi kao društvena osnova izuzetno radikalnog domorodačkog pokreta Pačakutija (DPP). Zatim, Pokret bezemljaša Bolivije (PBB), ono što je ostalo od BRC-a; njegove filijale, regionalne radničke centrale (RRC), komiteti kvartova, posebno komiteti El Alta, jednog impresivnog grada-spavaonice, od 800 000 bivših seljaka ili rudara, uglavnom urođenika, koji se nalazi na petnaest minuta iznad La Paza, na žutoj prašini altiplana.

Okupljeni u Federaciju komiteta susedstva (FEKOS), oni su započeli borbu sa transnacionalnom kompanijom Agvas de Iljamani (u kojoj ima udela francuska kompanija Suez - Lyonnaise des eaux). Od borbe za vodu do borbe za gas, postojao je samo jedan korak…

Proizvođač nafte Bolivija je, po količini gasa koji poseduje, na drugom mestu u Latinskoj Americi, odmah posle Venecuele. Ustav garantuje neotuđivost državne svojine nad prirodnim bogatstvima koja se nalaze „pod zemljom”. Zapanjujući veštom prevarom, 30. aprila 1996, zakon br. 1689 dodelio je privatnim kompanijama vlasništvo nad naftom, čim se ona pojavi iznad „neotuđive utrobe zemlje”… na površini rudarskih jama. Istraživanje, eksploatacija, transport, rafiniranje, raspodela i komercijalizacija time su dospele u kanye multinacionalnih kompanija. Smatrana kao „nova”, nalazišta nafte i gasa otkrivena posle donošenja zakona od 1996, isto kao i nalazišta koja nisu eksploatisana do te godine, oporezovana su samo sa 18 odsto, dok je porez za „stara” (često prekrštavana, na kraju velike prevare, u „nova”) bio 50 odsto.

Praveći se da ne primećuje ogorčenost naroda, predsednik Sančez de Losada je započeo jedan gigantski projekat za izvoz tečnog gasa u Kaliforniju. Odlična operacija za Konzorcijum Pacifik LNG, ali istinsko pustošenje za zemlju. Štaviše, planirani gasovod je trebalo da prolazi preko Čilea, „arhi-neprijatelja” od užasnog rata iz 1879. Stanovništvo se pobunilo. Goni je naredio da se puca na gomilu. Suočen sa borbenošću naroda, morao je između sebe i Bolivije da postavi nekakvu granicu. Na njegovo mesto došao je potpredsednik g. Karlos Mesa.

Povraćaj prirodnih bogatstava, „nacionalizacija” naftnih resursa i sazivanje ustavotvorne skupštine, predstavljali su zahteve svih delova nacionalnih snaga. Pod njihovim pritiskom, u okolnostima podržavanim od strane g. Evo Moralesa, šef države je 18. jula 2004. organizovao referendum o naftnim resursima. Stanovništvo je uzelo učešća u njemu i jedna ogromna većina (70 odsto) izjasnila se za „povraćaj” svoje imovine.

Uz veliko protivljenje predsednika Mese, koji ga je ocenio kao „protivzakonit” i „konfiskacioni” prema multinacionalnim kompanijama, 21. oktobra u Kongresu je donet novi zakon, kojim se povećala intervencija države u sferi naftnih poslova i određivao jedan direktni porez od 32 odsto na proizvodnju nafte (koji, kad se doda na 18 odsto postojećeg, skupu naplatu poreza povećava na 50 odsto), značajan napredak za neke, među njima i za PZS. Izdaja za radikale iz RRC i fekos iz El Alta, BRC i DPP koji su se zalagali za jednu čistu i trajnu nacionalizaciju, što je značilo proterivanje multinacionalnih kompanija, bez ikakve nadoknade .

Ovu ogromnu bujicu sposobnu da se ujedini u času krize, ipak karakteriše jedna vrlo velika fragmentacija. „Klasne, verske, ideološke i teritorijalne podele” precizno utvrđuje g. Garsija Linera, koga mnogi smatraju „ideologom ovog društvenog pokreta”. On odgovara osmehom: „To je, ipak, preterano…”, ali će se deo njegovog značaja videti malo kasnije. „U određenim trenucima, nastavlja on, ovaj pokret obrazuje teritorijalne, lokalne zajednice, oko svakodnevnih problema - vode, struje, energije. U periodu tenzija, one se pretveraju u silu i kolektivne akcije koje se na vrhuncu konfrontacije povezuju u jedan masovni pokret. Čim se postigne zajednički cilj, one se opet dele između sebe.”

Tokom izbora 2002. g. Evo Morales je bio podvrgnut žestokim kritikama desnice i Vašingtona: „narko-kokalero”, „instrument Čaveza i Kastra” „prijatelj snaga kolumbijske revolucionarne armije. Preokret ove situacije je trenutno povezan sa „ektremistima” narodnog pokreta, koji svu krivicu svaljuje na njega. „Evo je izdajnik”, grmi g. Haime Solares, funkcioner BRC-a: „Obavezao se na borbu za nacionalizaciju, a sada, sarađujući sa vladom, on to ne čini.” Kruže pamfleti koji podsećaju na „ulogu Evo Moralesa, u strategiji i planovima CIA i Stejt dipartmenta za razbijanje socijalnih protesta”.

Ipak, šef PZS-a ne dozvoljava da ga izbace iz sedla: „Nije postojao paket sa Mesom, niti neki savez. Ako se donesu rđave mere, mi ćemo ih odbiti. Ako su one dobre, kao što je slučaj sa raspisivanjem referenduma, mi ih podržavamo.”

I stvarno, PZS je opet krenuo u ofanzivu čim se učinilo da g. Mesa, predviđajući slabljenje protesta, usporava reforme. I eto ponovo Bolivije obuhvaćene nemirima, koje ništa ne može da ublaži. Radikalni, umereni, seljaci, građani, svi su krenuli u borbu, utoliko revnosnije ukoliko je počela da se organizuje bela elita, iz bogatih istočnih provincija - Santa Kruz i Tariha. Wihovi građanski komiteti su tražili autonomiju i zahtevali da svaka pokrajina slobodno raspolaže svojim finansijskim sredstvima i prirodnim bogatstvima. To znači, gasom i naftom, čija se najvažnija nalazišta nalaze upravo pod njihovim nogama, a koje bi oni hteli da prodaju pod ranijim uslovima, ne nanoseći štetu multinacionalnim kompanijama, svojim vernim saveznicima.

El Alto je sišao u La Paz, teritoriju belih, vladajuće klase državnih vlasti. Govorilo se o uspostavljanju Narodne revolucionarne skupštine, začetku „države radnika i seljaka”, pod rukovodstvom BRC-a. „Sovjet” određen da „preplavi” pomirljivog Evo Moralesa. Za umerene to je bila „provokacija ekstremne levice” koja radi za interese ekstremne desnice. Jer ako BRC odbije posredovanje Crkve, onda njegov šef g. Solares, zaboravljajući godine diktature, poziva… na intervenciju vojske! Dok su se širile glasine o državnom udaru, g. Morales je osudio pretenzije „komba-naroda” (autonomista Santa Kruza), pri tom podržao jedan ustavni izlaz iz situacije.

Uprkos mnoštvu organizacija, oportunističkih frakcija koje su sklapale paktove, sporazume, sukobljavale se jedne sa drugima, vodile borbu na život i smrt, izdavale se međusobno… opozicija je ipak uspela da u maju i junu parališe zemlju, i da 6. juna g. Mesu prisili na ostavku.

Po ustavu, na njegovo mesto je trebalo da dođe g. Ormando Vaka Dijez, predsednik Senata i vođa PRL (Pokret revolucionarne levice) (2), iz Santa Kruza. Da bi sačuvale vlast, ostale tradicionalne partije - Nova republikanska snaga (NRS), Nacionalna demokratska alijansa (NDA), Revolucionarni nacionalistički pokret (RNP partija g. Sančeza de Losade) - podržale su ga. Nemiri su dostigli svoj paroksizam. Niko nije želeo ovog zemljoposednika, vernog slugu naftnog lobija. Pobuna se nastavila onda kad je pomenuto ime g. Marija Kosija (RNP), predsednika Doma poslanika (chabre des deputes), bivšeg Gonijevog saveznika. Kongres, uplašen od mogućnosti građanskog rata, najzad je 10. juna za predsednika postavio g. Eduarda Rodrigeza, predsednika Vrhovnog suda (koji je jedini ovlašćen da raspiše nove izbore). On je, takođe, određen da zemlju izvede iz haosa, i pošto je Kongres izglasao reformu ustava (član 93), on je za 4. decembar 2005. raspisao opšte izbore.

Veliki korak za PZS: g. Morales se nalazi u odličnoj poziciji s obzirom na predstojeće predsedničke izbore. „Ovo su istorijski izbori”, tvrdi, izražavajući opšte mišljenje, g. Ales Kontreras, upravnik Narodne škole - 1. maj iz Kačamambe. „Dvadeset godina posle ponovnog uspostavljanja demokratije, ovo je prvi put da se jedan socijalni, narodni i domorodački pokret nalazi na korak od preuzimanja vlasti.” Isto tako, to je prvi put da je jedan Indios u prilici da se uzdigne do vrhova vlasti u Boliviji, ali i na čitavom kontinentu.

Međutim, posle zajedničkog trijumfa, u okviru pokreta došlo je do cepanja na dva bloka. I jedan i drugi imaju pre svega domorodačku bazu i oba imaju urbanu i ruralnu komponentu. Radikali, okupljeni oko BRC-a, DPP-a, Fekosa iz El Alta mobilisani su u ajamara-zoni (na altiplanu) na temelju snažne etničke svesti. Pokret PZS-a se takođe oslanja na jednu agrarnu bazu (seljaci iz Čapare, Jungasa, Sukra, Potosija, D’Orura, Santa Kruza; bezemljaši i domorodačke konfederacije sa istoka zemlje), može da računa na urbanu klasu radnika; uspostavio je odnose sa korporacijama, ne dovodeći u pitanje inkorporiranje i revalorizaciju etničkog identiteta, integrisao je i meleze, na temelju pristupa koji možemo nazvati „nacionalnim”.

U sedištu BRC-a g. Solares se svaki put raspali kad pomene „radničko-seljačku revoluciju, tj. osvajanje vlasti uz pomoć Narodnog ustanka.”. Ovaj čovek ne prihvata nikakav kompromis i da bi, van svake sumnje, zataškao neke detalje iz svoje prošlosti (3), on je obnovio jedan način govora, sa jakim simboličnim nabojem. „Mi, radnici, mislimo da se približava građanski rat i revolucija.” I mada (BRC) nisu preterano brojni, kako to zapaža jedan izvrstan posmatrač bolivijskog društva, „prikrivaju svoju nedovoljnu sposobnost mobilisanja - oni vode Indiose i seljake - iza jedne ultraradikalne retorike, funkcionišući kao nečista savest levičara. Solares zna da su njegovi govori nerealni, ali ga to mnogo ne brine; koristeći slobodu da kaže bilo šta, on svaki put napada na umereniji PZS”.

Isti stav ima i g. Roberto de la Kruz, šef RRC-a iz El Alta. On lansira mnoge ideje, sve radikalnije jednu od druge: obrazovanje jedne narodne skupštine, formiranje udarnih grupa za borbu protiv kambasa, stvaranje jedne nacional-oslobodilačke vojske. To je čovek, u ideološkom pogledu vrlo konfuzan, ali odlučan u trenucima krize i sposoban da raspali svoje pristalice. Sasvim kao g. Abel Mamani, vođa fekosa iz El Alta: „On ume da shvati da treba pružati otpor. Pružajući otpor, on igra na sigurno. Ali, u političkom smislu, on je vrlo rasejan.”

Lider DPP-a i indioskih seljaka iz JSKSB, g. Kispe je u 90-im godinama vodio gerilsku armiju Tupak Katari (GATK) a inda je uhapšen i osuđen na pet godina robije. Čovek koga zovu Malku (kondor na ajamara jeziku) zagovara povratak u Kalasujo (4): „Mi kao potomci Vajna Kapaka, suverene vlade Inka, hoćemo da stvorimo sopstvenu konfederalnu državu na čelu sa jedinim domorodačkim predsednikom, sopstvenom vojskom i sopstvenom ekonomijom.” Shvatajući situaciju kao jedan „rasni rat”, on, bez razlike, žigoše sve k’arase (neindiose), kako leve tako i desne i na sledeći način komentariše poslednje događaje. „Narod je pobedio. Naterali smo u škripac Mesu i PZS, koji je paktirao sa njim.”

Postoje ideološke, političke razlike, ali takođe, i naročito, sukobi među vođstvom i Kaudiljosima T. Kispe (Quispe) koji kao stariji teško podnosi da vidi mlađeg Evo Moralesa, isto kao i on kobrica (cobrizo) (5) da ga zamenjuje kod domorodaca (JSKSB kojim on rukovodi u stvari se podelio na dvoje) i u čitavoj opoziciji. Isti otpori postoje i kod drugorazrednih rukovodilaca. Mamani (fekos iz El Alta), na primer, ne osporava vođstvo g. Moralesa, ali ne želi da mu bude potčinjen.

Svedoci napredovanja PZS-a, jedinog političko-društvenog pokreta koji je uspeo da izađe iz lokalnih okvira, rukovodioci BRC-a, DPP-a, fekosa, maštaju, svaki za sebe, da stvore jedan novi politički instrument, iako za to nemaju sredstva. Odatle velika frustracija koja se zapaža kod njih.

Neke nadrealističke epizode govore o ličnim ambicijama i ideološkoj konfuziji. Tako je g. Solares (BRC) prvo okrivio g. Moralesa: „Evo nikad nije zastupao radnike ili proletarijat; on zastupa samo koku, teritorije, domorodački identitet”, a zatim je izjavio: „Mi ćemo stvoriti veliki revolucionarni savez sa Felipom Kispom.” Najnepomirljiviji od svih zastupnika domorodaca na kontinentu! Po svoj prilici, kandidatura g. Solaresa za potpredsednika, da bi pratio DPP i maklua, neće uspeti. Sa svoje strane, preteći da će 2006. pokrenuti nove nemire, ako ne dobije zadovoljenje, g. Mamani je obavestio da je doneo odluku da podrži PZS ili Grupu šestorice (G-6), koaliciju gradonačelnika La Paza, Kočamambe, Potošja, Sukrea, Orure i Kobiha, koji pretenduju da budu predstavnici „moderne levice”, dok ih sve razdvaja, od prakse do ideologije, izrazito neoliberalne kod nekih od njih. (6)

Čak i drugorazredne organizacije povećavaju svoje zahteve. „Ovi postupci nisu povezani sa suštinskim problemima”, zapaža g. Kontreras (Contreras), „već sa udelom u vlasti, koji se može dobiti u Kongresu, sa ili protiv PZS-a”. To svaku alijansu osuđuje na neuspeh, ili bar na slabljenje, što je navelo g. Moralesa da se požali: „Mi u Latinskoj Americi smo dobri u rušenju predsednika. Trebalo bi da se pokažemo sposobni i da ih zamenimo.” A zatim je precizirao: „Poželjno je da svi učestvuju. Ali, situaciju treba dubinski analizirati. Ja ne zastupam maksimalističko gledište, koje se zalaže za oružanu borbu, ustanak, državni udar. Verujem u promenu ekonomskog i društvenog sistema, zasnovanu na narodnoj svesti i demokratiji.”

Da li je ovo kriza sa predrevolucionarnim osobinama, ali istovremeno lišena političkog sredstva? Nije tako sigurno. Jer, baza ne sledi nužno one koji tvrde da je predstavljaju. U El Altu, priča g. Nestor Giljen (Nestor Guillen), rukovodilac organizacije Vilja el Inhenijo (koja čini deo fekosa), prvo su rukovodioci organizovali manifestacije. „Drugovi, treba izaći na ulice. Treba navaliti.” Međutim, stvari su se promenile. U delovima grada su stanovnici ti koji odlučuju. Zahtev je išao od dole ka gore. „Sposobnost da se El Alto mobiliše zavisi ne od fekosa, već od odluke koju niže organizacije (rejoni i blokovi) donesu na svojim skupovima. Bez njih Mamani može pozvati koga god hoće, niko neće poći za njim.” Tako se desilo da su, uprkos pozivu na bojkot, koji im je njihov vođa uputio, stanovnici El Alta masovno učestvovali na referendumu o nafti, dajući tako prećutnu podršku PZS-u koji će, verovatno, podržati i na sledećim izborima.

G. Kispe je isekao granu na kojoj je sedeo, kada je kao poslanik DPP-a (kome je pripadalo šest mesta) 2002. napustio ovo mesto i izjavio: „Više volim da radim na selu i tamo sprovodim političko delovanje, koje je karakteristično za mene.” Kad su ga pitali da li želi da se vrati u parlament, on je odgovorio sa sebi svojstvenom iskrenošću: „Ja nisam rođen da budem poslanik, rođen sam da budem predsednik!” Ova epizoda je ostavila tragove. „Ovaj stav pokazuje da on nema sposobnosti za bavljenje politikom”, rezimirao je g. Giljen. „Don Evo Morales je prihvatio svoj mandat, stalno pokazivao da je protiv sistema i ostao u vlasti da bi vodio borbu.”

U svakom slučaju, PZS je 20. avgusta povukao odlučujući potez, kad je za svog kandidata za potpredsednika izabrao sociologa Alvara Garsija Lineru (Alvaro Garcia Linera). Ovaj čovek je nosio oružje u GATK-u g. Kispa i isto kao i on bio na robiji do 1995. On je u stanju da izjavi: „Pripadao sam jednoj grupi geriljerosa, ne kajem se, isti sam kao i pre petnaest godina, samo se sada služim drugim metodama.” U okviru društvenog pokreta njega posmatraju kao uzor. Zaista, njegova nominacija je vrlo brzo PZS-u privukla šest seljačkih udruženja, sektore rudarskih kooperativa, važne radničke centrale iz određenih regiona (Oruro, Potosi, Kačamamba), prevoznike iz El Altija, pa čak i fekos…(7)

Garsija Linera, koga smatraju jednim od najuticajnijih intelektualaca u Boliviji, napravio je prodor u srednju klasu, univerzitetske i studentske krugove. U svim istraživanjima predviđa se pobeda PZS-a i poraz g. Horhea Kiroge (Jorge Quiroga) prebeglice iz AND, partije prvo diktatora a potom demokratski izabranog predsednika Ugo Bansera (Hugo Banzera) i kandidata ambasade Sjedinjenih Država.

To je izazvalo paniku u neoliberalnom taboru koji, zbog bezizlaznosti, da bi dobio na vremenu i došao do daha, pokušava da odloži izbore. Zaboravljajući da je njihovo raspisivanje bilo rezultat jednog političkog sporazuma koji je, zbog dubine krize, izašao izvan slova ustava, poslanici iz Santa Kruza su se 4. avgusta obratili Ustavnom sudu. Oni su ukazali na kršenje člana 60 pomenutog ustava, koji mesta u skupštini određuje na osnovu poslednjeg popisa, dakle onog iz 2001. Zbog urgentnosti situacije nije uzet u obzir. Međutim, on dozvoljava utvrđivanje povećanja broja stanovnika na liniji La Paz - Santa Kruz - Kačamamba, što treba da dovede do povećanja broja njihovih predstavnika u parlamentu. Ustavni sud je 22. septembra prihvatio ovaj zahtev, otvarajući tako vrata novoj fazi intenzivne agitacije.

Ma kog datuma da se obavi tajno glasanje, ustavotvorna skupština i nacionalizacija ugljovodonika sažimaju krizu i nadu ove zemlje. U tom pogledu, PZS - koji ne sumnja u svoju pobedu - nema nameru da se baci u neku nepromišljenu akciju. „Jedna nacionalizacija bez nadoknade, koju predlažu radikali, vratila bi nas u 60. godine, što bi našu malu zemlju , koja živi od pomoći međunarodnih organizacija, dovelo u situaciju goru od one u kojoj se našla blokirana Kuba”, zaključio je g. Kontreras (8). G. Garsija Linera ne kaže ništa drugo kad izjavljuje: „To je pitanje odnosa snaga. Ja sam za jedno pragmatično rešenje. Šta ćete učiniti sa Petrobrazom, to jest brazilskom vladom? To je zemlja od 80 miliona stanovnika. Moramo biti razboriti.”

G. Garsija Morales rezimira: „Mnoge transnacionalne kompanije deluju na osnovu nezakonitih i antiustavnih sporazuma, bave se švercom, ne plaćaju porez. Nateraćemo ih da poštuju jednu nacionalizaciju, sprovedenu kroz dijalog i dogovaranje.” Gledano iz šireg ugla, to je tačno ono što je učinila bolivijska revolucija u Venecueli. To je tip razvoja u kome država igra centralnu ulogu, ali koji može da se izvede samo uz inostrane investicije.

Što se tiče ustavotvorne skupštine, suočen sa desnicom koja je ne želi, „ako se pod tim misli na jednu skupštinu koja može da zemlju postavi naglavačke, ugrožavajući prava privatne svojine, posebno pravo na prirodne resurse i zemlju i u kojoj će 60 odsto predstavnika biti domorodačkog porekla”(9), PZS računa da izbori jednu većinsku indiosku skupštinu (koja će odslikati stanje zemlje), potpuno suverenu, bez ikakvih ograničenja ili prethodnih restrikcija. Opet, isto kao u Venecueli! U svakom slučaju, Sjedinjene Države greše kad u rukovodstvu PZS-a vide svog glavnog neprijatelja. „Ni za koga nije tajna da se Evo Morales oslanja na Karakas i Havanu, u kojima vidi svoje najbliže saveznike”, izjavio je g. Rodžer Norijega (Roger Noriega), podsekretar američke države za Latinsku Ameriku. Na to je pomenuti odgovorio 31. jula, prilikom proglašenja kandidature za predsednika republike. „Čavez i Kastro ne pripadaju nikakvoj osovini zla. Oni su komandanti oslobodilačkih snaga na kontinentu.” Na taj način pokazao je granice svoje „umerenosti”.

(1) Visoka andska visoravan na zapadu Bolivije i jugoistoku Perua.

(2) Stvoren 70-ih godina radi borbe protiv militarizma, PRL se transformisao u jednu potpuno neoliberalnu partiju, ali nije promenio svoje ime: u zemlji siromašnoj poput Bolivije, biti na levici predstavlja politički kapital.

(3) Prema više izvora, g. Solares je u jednom od rudarskih centara bio doušnik tajne policije. Dvojica rudarskih vođa, zatvoreni za vreme diktature Luisa Garsije Mese, javno su izjavili da ih je on denuncirao.

(4) Praotačka zemlja imperije Inka (istok Bolivije, deo južnog Perua, sever Argentine i Čilea).

(5) Boja kože koju imaju Indiosi.

(6) Na kraju krajeva, koalicija G-6 će eksplodirati zbog svojih unutrašnjih suprotnosti.

(7) Rešavajući na svoj način problem „lidera” El Alta, PZS je g. Mamanija istakao kao svog kandidata za prefekta La Paza, gde on nema nikakvog izgleda na uspeh. Posledica toga će, po svoj prilici, biti „njegovo političko ubistvo”.

(8) Do sada su Petrobraz (Brazil) Repsol - IFP Španija - Argentina), Britiš-gas (Velika Britanija) i Total (Francuska) najavile zamrzavanje svojih investicija u Boliviji. Paralelno sa tim, transnacionalne kompanije su pribegle međunarodnim sporazumima o uzajamnoj zaštiti investicija, da bi se tako suprotstavile novom zakonu o nafti i zaštitile svoje interese.

(9) Izjave kandidata za potpredsednika stranke Nacionalne unije (NU) g. Karlosa Dabduba (Karlos Dabdoub).

Od našeg specijalnog dopisnika Morisa le Moana