Junačenjem kriju nervozu

Sulejman Tihić, Svetozar Marović i Stipe Mesić u ponedeljak u Sarajevu nisu potpisali zajedničku izjavu koju im je pripremila grupa nevladinih organizacija iz BiH, SCG i Hrvatske u okviru foruma “Igmanska inicijativa”. Papir je bio koncipiran tako da traži radikalnu promenu Ustava BiH, praktično poništavanje Dejtona. Zvanično je objašnjeno da do potpisivanja izjave nije došlo “jer ne postoji saglasnost u tročlanom Predsedništvu BiH”, mada su se u svojim besedama od ovakvog zahteva ogradili i Marović i Mesić (istina, ovaj prvi nešto jasnije).

Pa, ipak, ova sarajevska epizoda samo je jedan u nizu nagoveštaja da će deset godina Dejtonskog mirovnog sporazuma biti obeleženo zvaničnim otvaranjem procedure za promenu ustavne konstrukcije Bosne i Hercegovine. Sve bi trebalo da bude gotovo za nekoliko meseci, najdalje do aprila iduće godine, kada će biti raspisani i redovni opšti izbori. A kako će BiH u budućnosti izgledati, to je pitanje koje je već raspalilo strasti među ovdašnjim političkim elitama i podiglo emotivnu temperaturu u najširoj javnosi.

Kao priprema, sve je počelo, uočili su ovdašnji hroničari, tipično američki – na mala vrata preko nevladinih organizacija i fondacija, pre svega onih u Vašingtonu i njihovih filijala ovde. Već sada to je top tema najmoćnijih ovdašnjih političkih partija, međunarodne civilne uprave, kao i svetskih zvaničnika koji učestalo poslednjih dana pohode BiH.

Istinskog društvenog dijaloga o ustavnim promenama još nema ako se, naravno, izuzmu političke elite i deo nevladinog sektora koji je, utisak je, dobio još jednu priliku za medijsku promociju i brojna putovanja po Evropi i SAD.

Najčešći razlog za promene koji se može čuti, jeste prelazak BiH iz “dejtonske u briselsku fazu”, što će reći početak pregovora o stabilizaciji i pridruživanju sa EU.

Od brojnih skupova na ovu temu vredi neke izdvojiti jer će, po svoj prilici, kao i do sada buduća BiH biti koncipirana negde u dalekom svetu. Tako je nedavno u Ženevi održan skup na kojem je bilo stotinak ljudi iz cele BiH, uglavnom iz nevladinog sektora, sa bivšim visokim predstavnicima (Bilt, Petrič, Ešdaun) i nekim drugim uglednicima međunarodne zajednice. Odmah posle toga predstavnici osam najvećih političkih partija bili su u Vašingtonu – u Institutu za mir. U vreme kad ovaj broj NIN-a bude u štampi, predstavnici najvećih političkih partija biće u Briselu, u sedištu EU. A kao kruna, do kraja ovog meseca članovi Predsedništva BiH – Paravac, Jović, Tihić – trebalo bi kod Kondolize Rajs, saznaje se, da potpišu jedan papir koji bi definisao ključne principe za promenu Ustava.

Hrvatske političke partije, pa i Hrvati u celini, deluju možda u poslednja dva meseca najnervoznije. Većina analitičara veruje da je to zbog toga što je njihov broj zbog migracije prema Hrvatskoj pao na dvanaest odsto stanovništva BiH. U tom nacionalnom korpusu još do kraja nije definisan konačan stav. Prvo je HDZ, kao najjača partija, zatražila buduću BiH sa tri entiteta kako bi se “ispravila nepravda prema Hrvatima nanesena u Dejtonu”. Zaboravili su na Vašingtonski sporazum koji je prethodio Dejtonskom u kojem su prihvatili tu svoju poziciju.

U sve se uključila i zagrebačka štampa koja o promenama Ustava u BiH piše gotovo više nego domaći listovi. Objavili su čak, kako su rekli, tajni dokument međunarodne uprave u BiH po kojem Hrvati neće dobiti svoj entitet jer to nije u interesu američke administracije i ostalog sveta. Po tim tvrdnjama, to bi proizvelo osnivanje muslimanske državice ili muslimanskog entiteta koji bi opet predstavljao pretnju kao potencijalno žarište islamskog terorizma. Međunarodna uprava u BiH odbila je da potvrdi ili demantuje postojanje ovog dokumenta.

Srpske političke partije, pozicione i opozicione, za razliku od nekih ranijih sličnih prilika, ne kukaju previše nad sudbinom Republike Srpske. Uglavnom se pozivaju na proceduru za promenu Ustava koja podrazumeva da bilo koje promene traže konsenzus svih. A oni, kažu, neće više popuštati. Najjasnije se tu opredelila najjača opoziciona partija – Savez nezavisnih socijaldemokrata – sa posebnom deklaracijom u kojoj pristaju na promene Ustava koji će dovesti do BiH kao federacije, ali se, po njima, učesnici pregovora prethodno moraju izjasniti da se Republika Srpska ne dovodi u pitanje.

Za sve srpske političke partije, pozicione i opozicione, ostaje, međutim, problem što su se mnogo puta do sada junačile, a onda na matrici “odgovornog liderstva” pristale na povećanje Saveta ministara BiH sa tri na devet ministarstava (očekuje se uskoro još), ujedinile carinu, upravu za poreze, vojsku, tajnu policiju, a i uniformisana policija je blizu toga...

Zbog svega ovoga veruje se da projektovanje buduće ustavne konstrukcije BiH ne zavisi toliko od domaćih političkih elita u sva tri naroda, koliko god se one trudile da pokažu kako su bitne, već od onih koji se ovde podrazumevaju pod pojmom međunarodne zajednice.

Prvi čovek međunarodne uprave Pedi Ešdaun je tu prilično nejasan. Wegove izjave često su suprotstavljene jedna drugoj – čas je za radikalnu promenu Dejtona, čas za nešto što je bliže kozmetičkim nego suštinskim promenama. Jedno govori u Londonu, drugo u Sarajevu, treće u Banjaluci.

Iz Brisela takođe još nema jasnog stava, ali zato američki podsekretar Nikolas Berns jasno poručuje: “BiH mora dobiti jednog predsednika, jaku vladu i efikasan parlament.”

Ovu i neke druge njegove rečenice u BiH različito iščitavaju i tumače. Hrvati su, u javnim nastupima, razočarani jer neće dobiti svoj entitet. Bošnjaci su shvatili da vlast na nivou BiH jača, ali nisu dobili obećanje o ukidanju Republike Srpske i zbog toga su razočarani. Srpski politički predstavnici veruju da su konačno dobili obećanje da RS ostaje, a za “jačanje centralnih organa” kažu da će biti predmet tvrdih političkih pregovora...