Žrtve po zanimanju

U želji da otvoreno progovorimo o bremenu nedaća s kojima romski narod ulazi u treći milenijum, potražili smo dr Rajka Đurića, doktora sociologije, donedavnog predsednika Svetske organizacije Roma, novinara s velikim iskustvom, koscenaristu filma Dom za vešanje i autora knjiga: Rom traži mesto pod suncem, Bez doma bez groba, Prastara reč daleki svet, Hefestovi učenici, Seobe Roma i monografije Cigani sveta. Jednom rečju, čoveka koji o prošlosti i sadašnjosti Roma govori srcem, znanjem i iskustvom.

Kada su u pitanju Romi u Srbiji i Crnoj Gori, da li su demokratska rešenja bolja danas ili ranije?

- Na to pitanje se ne može odgovoriti sa da ili ne. Naime, znamo da su u toku Drugog svetskog rata Romi podneli gotovo najveće žrtve pre svega od nacizma. Posle Drugog svetskog rata nastavljena je stara praksa prema Romima, rasistička. Recimo, primera radi, u Nišu u javnim kupatilima bilo je zabranjivano da se Romi kupaju. Prvi je reagovao na takvo stanje Moša Pijade. Ali to je bila opet samo reakcija na jednu negativnu pojavu posle ratnog stanja.

Drugu sliku o stanju stvari pruža nam statistika. U početku, Romi su se izjašnjavali u određenom broju kao Romi a onda sve manje i manje, jer je to bio izraz nebrige prema tom narodu. I, na kraju, imamo jednu sasvim drugačiju sliku od trenutka kada su Romi počeli da se organizuju. Tada je bilo i među političarima onih koji su to prihvatili s oduševljenjem ali i onih koji su to odbacivali kategorički. Ipak, bivša Komunistička partija Jugoslavije imala je zacrtano u svom programu da je nacionalna ravnopravnost jedan od glavnih principa njene politike i, naravno, državnog i društvenog uređenja Jugoslavije. Zbog toga ona je morala da u izvesnoj meri uvažava i napore Roma da se organizuju, da postanu ravnopravni. U to vreme, objektivno, mi smo ostvarili i najveće uspehe i rezultate. Bilo je, kao što znamo, organizovanih udruženja, bilo je prvih izdavačkih pokušaja, medija...

I, ono što je najvažnije, niko od Roma u to vreme nije bio progonjen po nacionalnoj osnovi, što je jako važno. Bilo je raznih nepravdi, što je razumljivo, bilo je šikaniranja, ali da neko tuče Roma zato što je Rom, ili da neko ubije Roma zato što je Rom - to je bilo nepojmljivo. Nažalost, posle raspada Jugoslavije mi se suočavamo sa sasvim drugačijim fenomenima: imamo i rasizam i fašizam u novoformiranim državama. Posle raspada Jugoslavije imate partije koje grade svoje programe protiv Roma.

Ovih dana dosta se raspravljalo o proterivanju Roma iz SR Nemačke. Recite nam da li je pravo vreme za otvaranje pitanja o proterivanju Roma sa Kosova i šta je potrebno učiniti da se spreči prisilni povratak romskih izbeglica iz Nemačke na Kosovo?

I Elvis Prisli je bio DŽipsi Pouzdano se zna da su romske krvi Jul Briner, Čarli Čaplin, Pikaso, Elvis Prisli i mnogi drugi. Recite nam zašto je kod afirmisanih Roma toliko izražena mimikrija? - Od pomenutih jedino ne znam da su romske krvi bili Pikaso i Elvis Prisli, za sve ostale je gotovo tačno. To je fenomen koji je karakterističan ne samo za Rome nego i za mnoge druge narode, naročito za Jevreje. U njihovoj dalekoj prošlosti je poznato da su vrlo istaknuti Jevreji jako dugo bili deklarisani i prisvajani kao pripadnici određenog naroda. Ta sudbina je pratila i naš narod. Zaista to su romski pisci, slikari, kompozitori, naučnici koji su ušli u istoriju drugih naroda. Jedno od najznačajnijih imena koje moram pomenuti je DŽon Banjan, jedan od najpoznatijih engleskih pisaca i autor teoloških spisa koji važi, takoreći, kao svetac u Baptističkoj crkvi. Mi danas pouzdano znamo da na osnovu novih biografija koje su napisane, jedna od tih je napisana i objavljena u Nemačkoj, jasno stoji i vidi se da je DŽon Banjan bio Rom poreklom iz jedne kotlarske familije koji je zbog svog religioznog učenja strahovito proganjan i tada je bio osuđen od engleskog suda na 16 godina zatvora. Dakle, bio je velika žrtva svojih ideala i ideja. Zatim, vrlo velika ličnost je svakako u našoj istoriji nemački slikar Oto Miler Cigojna, koji je zvanično otac ekspresionizma. Ima vrlo istaknuto i značajno mesto u istoriji nemačkog slikarstva. Istina, Oto Miler nije mogao duhovno da pobegne od svog naroda i svog porekla. Bio je profesor na likovnoj akademiji u Drezdenu i Berlinu itd. On je gotovo u svim svojim slikama slikao Rome i njegov su glavni motiv bili Romi i romski život. U intelektualnoj istoriji Rumunije ima veoma mnogo Roma koji slove kao Rumuni. Da pomenemo, recimo, Joma Budaija Jeleonija koji je u XVIII veku bio doktor teologije i utemeljivač rumunskog jezika. On je bio jedan od najznačajnijih reformatora rumunskog jezika i pisac mnogih dela. Sada se otkrilo da je i Peter Majer bio Rom. Takođe, vrlo veliki pisac rumunski čije ime nosi univerzitet u Trgu Murešu, jer je u međuvremenu otkrivena prepiska među njima itd. U Rusiji imamo jednog vrlo značajnog pisca - Jurija Dombrovskog koji je u vreme Staljina bio 16 godina u sibirskim logorima. Jurij Dombrovski na osnovu novootkrivenih dokumenata vidi se da je poreklom Rom. Slično tome, mimikrije je bilo i u Srbiji. Na osnovu raznih evidencija sasvim se pouzdano zna da je Nikolaj Velimirović bio Rom koji je trostruki doktor teologije, filozofije. Napisao je, kao što znamo, ogroman broj knjiga iz oblasti religije, teologije, bio episkop itd. i to jedini koji je direktno po naređenju Hitlera bio iz manastira Vojlovica sproveden u logor Dahau. Međutim, čak ni Nikolaj Velimirović iako po licu tipičan Rom, nije mogao pobeći od svog nacionalnog porekla. Svi oni koji čitaju njegovo delo Indijska pisma, koje je u književnom smislu najvrednije što je Nikolaj napisao, mogu osetiti tu težnju ka Indiji i taj daleki romski put i oganj koji je u njemu tinjao. Ili uzmite Atanasija Jevtića, koga lično poznajem, koji je takođe Rom, a danas je episkop u Bosni i za to zaista znaju svi beogradski intelektualci. Mnogi moji prijatelji bili su Romi koji su ušli u istoriju Srba. Recimo, moj prijatelj Mića Popović, slikar koji je član Srpske akademije nauka i umetnosti, visoki i veliki intelektualac, sjajna ličnost itd. On mi je sam rekao “Rajko, ja sam Rom po majci.” Rođen je u Loznici. Oni koji pažljivo čitaju, u njegovoj monografiji se to lako može utvrditi. Moj profesor Miladin Životić koji mi je predavao modernu filozofiju, bio je Rom. I po ocu i po majci rodom iz Ripnja. Naravno, nikada se nije deklarisao kao Rom. Ili stari Masuka Živojinović, prevodilac Šekspira na srpski jezik, direktor Narodnog pozorišta u Beogradu potiče iz Velike Plane. NJegov sin koji je profesor germanistike u Novom Sadu Bane Živojinović, romskog je porekla. Onda, romskog su porekla Žika Pavlović, filmski režiser, moj drug s kojim sam se mnogo družio itd. Čak ni on nije mogao da pobegne od toga. Napisao je knjigu Cigansko groblje, ili Milutin Petrović, takođe moj lični poznanik i prijatelj Rom iz Kraljeva koji je sjajan pesnik. Iz Vojvodine je Nikola DŽafer, slikar itd. To je fenomen takozvane etnomimikrije koji je karakterističan za mnoge druge narode a naročito za nas Rome koji smo uvek bili proganjani i diskriminisani. Bilo je sramotno biti Rom. Naravno, onaj koji je nešto postigao u životu, nije hteo da se izjasni kao Rom.

- Ja sam o tome već govorio. Romi na Kosovu doživeli su genocid i taj genocid se može dokazivati na bezbroj načina, počev od progona, ubijanja, spaljivanja kuća, uništavanja čitavih naselja. I, hvala bogu, na osnovu starog popisa stanovništva Jugoslavije, iz 1981. na primer, mogućno je videti i rekonstruisati činjenično stanje. Na Kosovu nije bilo nijednog grada, gotovo nijednog sela ili zaseoka gde Romi nisu živeli i imali svoja naselja.

Međutim, kao što znamo sada jedva da ima mesta u kojima Romi žive, i to je odista genocid koji je učinio pre svega OVK.

Mi smo o tome već govorili, govorio je o tome i Ginter Gras, i usmeno i pismeno, i zalagao se i zalaže se, energično, da Romi kao žrtve genocida na Kosovu dobiju odgovarajući status u Nemačkoj. Vrlo mnogo se zalagalo i Društvo za progonjene narode u Getingenu. Na početku nemačka vlast je to uvažavala, ministar spoljnih poslova Oto Šili čak je rekao i da Romi sa Kosova treba da budu izuzeti od progona, i to je važilo sve do 3. maja 2002. godine, kada su ministri unutrašnjih poslova Nemačke imali jednu konferenciju i na toj konferenciji, nažalost, ukinuli ovu odredbu. To znači da i Romi s Kosova treba da budu vraćeni.

Kada su u pitanju povratnici, postoje različiti programi pri Evropskoj zajednici, UNHCR, UNICEF-u, zatim Paktu za stabilnost. Međutim, da bi se bilo šta uradilo, osnovni uslov jeste da se Romi organizuju. Ako se budu i dalje delili, ako budu i dalje stvarali svoje male organizacije, svoje male grupe, svoja mala udruženja, onda će sve te poslove preuzeti drugi, a tuđa ruka svrab ne češe, to je stara poslovica. Dakle, dobiće novac drugi, a Romi će i dalje živeti kao što su živeli. Međunarodne institucije će biti kao Pilat: ja sam oprao svoje ruke, dali smo novac, mi nismo krivi što od toga nema rezultata.

Ko i od koga treba da traži garancije za ličnu bezbednost i ljudska prava za one Rome koji još uvek žive na Kosovu, i za one Rome koji eventualno mogu da se vrate u region?

- Naravno, pre svega IRU, ali takođe i romska udruženja u Srbiji i Crnoj Gori i na Kosovu, i razna druga nevladina tela i nevladine organizacije.

S druge strane, garanciju moraju dati institucije koje postoje na Kosovu - to znači, kosovska vlada, parlament, zatim oni koji već obezbeđuju Kosovo: UNMIK, UNHCR, NATO snage, itd. Naravno, kada smo mi u pitanju, sve se vrlo brzo zaboravlja. Primera radi, za vreme izbora mi smo dobili odgovarajuća uputstva. Međutim, ono što zaprepašćuje čoveka, jeste diskriminacija upotrebe romskog jezika. Recimo, izborni listići bili su štampani samo na albanskom i srpskom jeziku, a zna se da su Romi, posle Albanaca, najveća grupacija koja na Kosmetu sada živi. A ako OSCE ne uvažava tu činjenicu, onda je jako teško izboriti se na političkom planu na Kosovu, ili u Srbiji i Crnoj Gori. Dakle, to su stvari koje se moraju rešavati kako unutar zemlje gde Romi žive, odnosno na Kosovu, u Srbiji i Crnoj Gori, tako isto i na međunarodnom planu.

Da li podržavate zahteve Roma, koji traže od međunarodnih organizacija - UN, EU, OEBS, Saveta Evrope i NATO, da u svoj akcioni plan za repatrijaciju raseljenih lica i za obnovu demokratskih institucija na Kosovu uključe i Rome?

- To apsolutno mora biti urađeno. U protivnom, biće onako kao što se to dogodilo sa Dejtonskim sporazumom u Bosni: Romi su jednostavno nestali sa lica zemlje jer nisu politički subjekt. A, kao što znamo, u Bosni pre rata bilo je trista hiljada, a sada jedva da ih ima dvanaest ili četrnaest hiljada. Ako se, dakle, ne uradi s Romima kako-tako, bojim se da će i ovo malo Roma što je ostalo na Kosovu, biti kad - tad u situaciji da napuste Kosovo, i onda će odista biti etnički čisto Kosovo.

Kako smanjiti nasilje na Kosovu i stvoriti uslove za bezbedan život svih nacionalnih zajednica koje žive na tom području?

- U svim nacionalnim konfliktima i ratovima Romi su po pravilu, žrtve. Znamo šta se u ovome ratu dogodilo s Romima, koje su to tragedije, posledice. Naravno, izlečenje će vrlo dugo trajati, mnoge stvari mogu politički dobro da se reše ali sve dotle dok u ljudskim dušama tinja mržnja i postoje rane, dotle jedno stanje ne može da bude dovoljno stabilno.

Mislim da će jako dugo potrajati da se te rane zaleče. One mogu da se zaleče samo ako Kosovo postane multinacionalna, multikulturalna i multikonfesionalna sredina, i ako se paramilitarističke snage razoružaju. Dokle god jedna strana ima oružje u rukama, i dok se sprovodi naoružana nepravda jednoga naroda prema drugome, dotle nema šansi da se stanje popravi. Ja se bojim da će i dalje biti žrtava raznih političkih snaga na Kosovu, i šire.

Gospodine Đuriću, mnogi politički analitičari kažu da se treba okrenuti budućnosti, i da je to sada glavni zadatak. Slažete li se s tim?

- Naravno, i to ljudska logika zahteva. Međutim, to nije tako jednostavno uraditi. Bez orijentacije na budućnost nijedan narod nema prave budućnosti - to je jasno, i niko ne može živeti od prošlosti. Prošlost je nešto što je bilo i završilo se, i onaj koji hoće da pravi politiku od prošlosti, očigledno želi propast drugome, a na kraju propast će dostići i njega.

Međutim, to se ne može uraditi dok se ne obezbede odgovarajući uslovi. Jer, da bi se čovek orijentisao na budućnost, on mora da bude, prvo, siguran za svoj fizički život i, s druge strane, mora da ima minimalne uslove za život da bi mogao da planira svoju budućnost. Ona ne može da bude slučajna ona mora da bude planirana, naravno planirana sa drugima, ukoliko se živi u zajednici sa drugim narodima.

Kako savladati mržnju na Kosovu i Metohiji?

- To je najteže pitanje. Moraju se stvoriti razne mirovne nevladine organizacije, mora se u školama govoriti o posledicama rata i o vrednostima mira. Na Zapadu, miru je posvećen veliki deo školskih programa, politici mira, dok u Jugoslaviji to nikad nije postojalo, to kao lekcija nikad se nije našlo u školskim udžbenicima.

Kad je reč o zločinima, sada vidimo da Albanci prave evidenciju o srpskim zločinima, a da Srbi prikupljaju podatke o zločinima Albanaca. Da li je vama poznato da li se dosad Svetska organizacija Roma oglasila kada je u pitanju masovno proterivanje Roma sa Kosova i Metohije i razmotrila pitanje prognanih Roma i da li iko prikuplja podatke o zločinima nad Romima?

- Oglašavala se IRU, ali ni dovoljno ni glasno, jer je to opet vezano sa nizom problema, od kojih sam neke pomenuo. Naravno, Romi to moraju učiniti, i zbog sebe i zbog svoje istorije, moraju sami da registruju zločine nad Romima vršene i sa jedne i sa druge strane. Mi pouzdano znamo, što se Kosova tiče, Romi su žrtve nacionalšovinista, pre svega OVK, ali u nekim regionima bilo je, naravno, žrtava usled zločina i sa drugih strana. Dovoljno je iskustvo iz Bosne. I upravo zato što nisu stvorene odgovarajuće institucije radi registrovanja zločina nad Romima u Bosni, ili nad Romima u Hrvatskoj, mi nemamo pouzdanih podataka. Jedna muslimanska organizacija stavila je i Rome kao svoje žrtve. I oni su rekli da su Romi ubijani kao muslimani, ne kao Romi. Bojim se da će u ovom slučaju, ako ne budemo stvorili jednu grupu da to pitanje ozbiljno istraži, naše žrtve s jedne strane prisvajati Albanci, a s druge strane Srbi.

Deoba Kosova i Metohije: da ili ne kantoni na švajcarski način? Da li ste vi za podelu Kosova i Metohije i da li u tom slučaju vidite i jedan zajednički kanton za Rome, s obzirom na to da ih ima 150 000?

- Ja nikad nisam bio za deobu, ni Jugoslavije ni Kosova, pa ni Evrope. Evropa hoće da se ujedini, ali politička realnost nameće jednu drugu situaciju, i drugačiju potrebu. Stvaranje kantona je postalo politička neophodnost i čak realnost, zarad jednog drugačijeg života, mirnog života na Kosovu i Metohiji. Dakle, to je jedan neminovan proces nakon svega što se dogodilo na Kosovu, kantoni su dakle neophodnost, i u tom smislu se naravno zalažem da bude obavezno stvoren i kanton Roma jer, kao što znamo, Romi su po brojnosti druga nacionalna grupacija na Kosovu.