Arijanovo pismo

LJudi, bre, šta je ovo!? Još se priča o batinama koje sam dobio od Olje u pretprošlu subotu. Znate ono, zbog kredenca. Štaviše, fama se širi. Dobija internacionalne razmere. Zainteresovali se, moj majkoviću, i esperantisti. Jer, pazi šta stiže redakcijskom kompjuterskom poštom. Kao, u avgustu iduće godine održava se 79. svetski kongres esperantista, posle pedeset godina, po drugi put u našoj zemlji. A prvi put je kongres održan u Beloj Palanci. U te svrhe je sagrađen i hotel. I eno ga tamo iznad belopalanačkog vrela i dan-danas se zove “Esperanto”, a u njemu žive izbeglice iz Bosne. Eto kako sve završe svetske ideje.

Da vas podsetim: esperanto je forsirao prvo Staljin, pa drug Tito, ali puče boljševizam, puče treći svet nesvrstanih, te puče i esperanto.

E, sad, Organizacioni odbor kongresa “u okviru kulturnog programa želi da ima i neki humoristički skeč koji je, istovremeno, na izvestan način i politički aktuelan”. Odboru se svideo deo mog teksta “Stavljanje kupusa”, tj. deo “o ravnopravnosti žena i ulasku u EU”. Tačnije, mnogo im se svidelo kako sam dobio batine, pa me Odbor pita: “Da li biste malo doradili tekst i ustupili nam ga da ga prevedemo na esperanto i damo Saši Pilipoviću, glumcu iz Kragujevca, koji bi tekst pripremio kao jednočinku, monodramu za učesnike Kongresa esperantista? Očekujemo da će biti 150-200 učesnika iz dvadesetak zemalja. Novca nemamo. Vaš jedini honorar bilo bi vaše predstavljanje učesnicima Kongresa, razume se i vaše prisutnosti na toj večeri i što biste imali jednu od svojih uspešnih humoreski na esperantu.” Još na kraju Odbor me obaveštava da je “predlog sasvim ozbiljan” i da se javim i-mejlom ili da se “nađemo negde na kafici”.

Razmišljam o ponudi Organizacionog odbora. Kako me samo svi nađu da im pišem, da ih uveseljavam za d`abe? Da li sam zaista toliko duhovit ili se zakopčavam na leđa? Zar nema duhovitijih od mene? Recimo, Dušan Kovačević, ambasador u Lisabonu? Ali, neće Ekselencija za “d`”! Ili, Ršum? Ili Milovan Vitezović? Ili Mićko iz “Indeksa”? Kako sam, zaista, to navikao ljude da kod mene može sve za “d`”. Mada, podrazumeva se “prisustvo na večeri”.

E, moji esperantisti, moja gubitnička braćo! Pa ni na Plavom mostu nema više d`abe. Dvaest evra je oralno, a pedeset evra je komplet. Tu cenu drže i “topli” telefoni na Pinku i na TV Mostu. Scenarija za srpske jeftine filmove kreću se od dve hiljade do dvadeset hiljada evra. Ni Prele za “Moncu 2” nije dobio više. Ali je dobio! Dobro, Monika Beluči dobiće milion evra za “Moncu 2”, ali ona ima karakter! A esperantisti bi za humoresku jednočinku samo da plate pljeskavicu i špricer.

Oh, esperantisti, gubitnička internacionalo! Baš ste me pošteno rastužili. Kažem rastužili, ne naljutili. Pa ako “Pisma Aristotelu” pišem Srbima za badava, mora li i za “Stavljanje kupusa” da ne dobijem ništa sem batina od Olje.

I da li nešto ima za “d`” kod Labusa, kod Dinkića? Živimo u surovom neoliberalizmu, esperantisti moji. Sve se plaća do gole kože i ako ne smete da dignete glas protiv svetskog kapitalizma, a vi, Srbi moji, onda ćutite i o srpskom fašizmu.

U tako gorkom raspoloženju krećemo na slavu u Smederevo, kod prija Mire i prijatelja Gojka, na Aranđelovdan. “Saks” prede i uživa na praznom autoputu, jer devedeset dinara je putarina, brale, a do Vranja, vidim, i petsto kinti! Provejava sneg, a sveti Aranđel se spustio na Srbiju, ali ne vidim da se nešto uhvatio ukoštac sa aždajom neoliberalizma; Srbija i na njegove oči ide na doboš. I kapitalno, i teritorijalno. I niko ništa. Čak i Toma Nikolić štrika vunicu sa Isidorom Bjelicom na njenom kanabetu, a onaj Čedin režiser se “slaže emotivno” sa Aleksandrom Vučićem i već vidi radikale kao “tipičnu evropsku stranku”. I kako onda, brale, da se ne učlaniš u “Svetozar Miletić”!?

A na slavi, burazeru, svega! I kuvana i presna rakija, pa proje, pite, ruske salate, a onda sarme, šilježe i praseće. I slavski kolači sa roze rolatom, rolatom iz mog detinjstva, zbog kojih, ako si čovek, moraš da pustiš suzu. Naravno da ništa nisam preskakao, ali najduže sam se zadržao na ruskoj salati i šilježetu. A šilježe mrkano pa zaudara, baš kako treba. Prijatelj Gojko mi odvojio loj, pa njega jedem kao meso, a meso kao hleb. Salata mi je, naravski, beli luk i vino. Pa udri, slaži, loj je dobar za pluća. A trebaće nam jaka pluća, Srbi moji, jer neoliberalizam je neumoljiv i zagušljiv. Da li da pominjem smederevsku železaru koja kandiše dvadeset kilometara u prečniku?

I šta čujem na slavi?! Da Ameri ništa u tehnologiji nisu promenili, da je sve po starom. Pa kako su profitabilni, lebac im se ogadio. Tako lepo! Ovde nadnica osam dolara, a u Pitsburgu pedeset. Tako bi i moja baba Stankija bila uspešni biznismen. Nego, tu se setim da sam tog Kelija, doskorašnjeg direktora US Stil-a, video jednom kod Sakana na večeri, kada je Edvard Debono bio u Beogradu. Onaj što je tvrdio da nam je sve zlo došlo od tročlane bande, tj. Sokrata, Platona i Aristotela, pa se Nikola Milošević onoliko uznemirio, jer mu Sokrat dođe kao teča. I na toj večeri se Keli raspitivao za bosanske rudnike gvozdene rude, ako može i to da se mazne za “d`”. Tako sam ga pogledao, da me odmah pitao: “Da li sam ja Jugoslav Vlahović iz NIN-a?” “Ne”, odgovorio sam. “Ja sam Bil Klinton.” I ostade tako Keli da zeva u mene. Teksašanin, jadnik. Udario na srpsku južnu prugu.

Pao mrak, pada sneg, a mora se za Bgd. Železara purnja, pravi profit, a Srbi slave li slave. Vidim i sveti Aranđel se malo nacvrcao. Ako. I on je živ svetac, živ čovek.

Osvane utorak. Košava, opet, počinje da mete i raznosi crni dim iz CZ-a, a na FK “Obilić” mali “vitezovi”, sa crnim vunenim kapama, jure za loptom i graja, dečja graja... Kad, stiglo pismo! DHL iz Severne Koreje. Da nije neki antraks, neki materijal za atomsku bombu? Preznojim se dok otvorim. Kad, unutra obična bela koverta. Piše mi Arijan Danilović iz neke korejske varoši, čije ime ne umem ni da pročitam. I šta piše: “Vi ste šetali po Avali tražeći znakove da je Avala nekada, možda, bila piramida. Kad se Avala vidi iz daleka, sasvim je očigledno da svojim izgledom podseća na piramidu. Da li ste možda uzeli u obzir da je Avala prirodna tvorevina oblika piramide koja je imala religijski značaj narodu koji je boravio na tom podneblju. Potom, prilikom seoba naroda sa Podunavlja, po dolasku na novo mesto, pokušali bi da izgrade upravo to što su ostavili, njima od velikog značaja, iza sebe.”

O, nebesa, kakvu sam sjajnu ideju dobio za “d`”! I tu se sažalim na esperantiste i rešim da im besplatno napišem jednočinku za 79. kongres o tome kako me Olja prebila.

Ali, hoćeš! U san mi dolazi moja Crna iz Vrčina i savetuje me ovako: “Nemoj da si emotivac. Nemoj da im pišeš jednočinku za 'd`'. Ako je Staljin pljačkao banke da bi se finansirala revolucija, onda nek i tvoji esperantisti opljačkaju nešto da isfinansiraju Kongres i tvoju jednočinku.”

I žao mi esperantista. Ali, opet, znam da moju Crnu moram, bez pogovora, da slušam.