O politički nekorektnoj nauci

Na dan 1. decembra 1955. godine, vozač autobusa u gradiću Montgomeri u američkoj državi Alabami, zaustavio je svoje vozilo i pozvao policiju jer je jedna crnkinja odbila da ustane i svoje mesto ustupi belcu. Ona nije poštovala pravilo posleratne Amerike koje je važilo ne samo za autobuse već i za škole, bioskope i restorane: crnci su u svemu morali davati prednost belcima. Roza Parks je izbačena iz autobusa i uhapšena, crnci su 381 dan bojkotovali javni saobraćaj, pojavio se Martin Luter King i stavio se na čelo borbe za ljudska prava, a godinu dana potom Vrhovni sud Amerike doneo je odluku o zabrani diskriminacije u javnom saobraćaju. Roza Parks, poznata po uvažavanju ondašnjih “Jugoslovena” i njihovog predsednika, jer su u kasnim pedesetim i ranim šezdesetim godinama primili na studije mnogo mladih ljudi iz afričkog i arapskog sveta, umrla je 24. oktobra ove godine u liberalnom Detroitu.

Ako bi danas neki ovdašnji pedijatar, videvši da mali pacijent ne reaguje na salbutanol, tj. sprej protiv astme, zapitao majku da li su ona i dete Romi, pitanje bi bilo politički nekorektno, čak, “rasističko” Ali, ako bi se imalo u vidu da zbog nekih genetičkih osobenosti mnogi Romi i neke druge etničke grupe, jednostavno, ne raspolažu receptorima i enzimima za korišćenje salbutanola, jasno bi bilo da povoljnih rezultata lečenja ne može biti i da se mora tražiti drugi lek.

Kako se u poslednjih nekoliko godina savremena medicina i farmakologija sve više oslanjaju na rezultate proistekle iz istraživanja na molekularnom nivou, to se sve češće definišu i biološki razgraničavaju populacione grupe sa specifičnim genetičkim, tj. nasleđenim osobinama. Ovo je tim značajnije što je u tehnološki vodećim i u zaostalim sredinama podjednako aktuelno pitanje o ispravnosti socijalnog koncepta rase ili etničke grupe, gledanih kroz ljudski genom (skup svih naslednih osobina i biloških odlika jedne osobe).

Ironično je da baš usmeravanjem pažnje na rase, istraživači uspevaju sa identifikacijom nekih gena koji će omogućiti „krojenje lekova po meri” za svakog pacijenta ponaosob. Neke bolesti tipične su za određene rase i etničke grupe, tako da se gen odgovoran za njih lako lokalizuje u drugim rasama koje „među svojima” imaju i one rođene iz mešovitih brakova. Na primer, multipla skleroza koja u većini slučajeva sa neurološkog aspekta ima nepovoljan tok, veoma je retka u Africi, verovatno zbog uticaja sunca, a među Afroamerikancima dva puta je ređa nego među Evropljanima. Sa karcinomom prostate stvar je obrnuta. Aškenazi, moderni Jevreji, zbog mutacije dva gena BRCA, pate od karcinoma jajnika, dojke u odnosu 1:40, za razliku od opšte populacije u kojoj je taj odnos 1:500.

Krajem ove godine, za vreme očekivanja odluke Američke uprave za lekove o upotrebnoj dozvoli za novi lek protiv srčane slabosti, zvanog BiDil, u krugovima genetičara i biotehnologa, a naročito sociologa i političkih filozofa, došlo je do prilično mnogo komešanja, nesuglasica i optužbi, a sve zbog toga što je lek namenjen isključivo Amerikancima afričkog porekla, što će reći američkim crncima.

Da li je moguće, pitali su se stručnjaci biotehnološke firme NitroMed, proizvođača leka, da se zbog političke korektnosti, „koja već godinama unazađuje nauku”, dovodi u pitanje očigledna vrednost leka i njegovih savršenih efekata u lečenje srčanih slabosti crnaca, pri čemu, nažalost, belcima slabo pomaže. Stvar je, kažu oni, u genima, a da li je politički nekorektno reći da se rase i etničke grupe razlikuju po onome što je najbitnije za ljudski rod, političko je pitanje.

Lek BiDil, koji je pod patentom za kliničku proveru do 2007. godine, svoje dejstvo zasniva na podizanju koncentracije azotnog oksida u krvi, čime reguliše hipertenziju i normalizuje rad srca. Afroamerikanci zbog svoje genetičke osobenosti nemaju dovoljno azotnog oksida te im se kombinacijom dva dobro poznata leka, izosorbida i hidralazina, povećava kocentracija molekula ovog oksida u arterijama, što relaksira mišiće, povećavajući prečnik, takozvani „fi”, krvnog suda. Zbog te okolnosti, normalizuje se krvni pritisak. Ispostavilo se da je godišnji stepen smrtnosti među lečenim crncima pao za impresivnih 43 odsto. Politički korektni političari i sociolozi tvrde, međutim, da crnci nisu bolesni zbog gena već zbog dejstva neprekidnog stresa uslovljenog siromaštvom. Zainteresovani lekari mogli bi naći mnogo interesantnih podataka i komentara na ovu temu u The Nenj England Journal of Medicine, (vol 351, str. 2049).

I tako, da NitroMed nije iz praktičnih razloga postao politički nekorektan i izabrao “rasistički” pristup lečenju srčanih bolesti, ne bi se pojavio BiDil, te nijedan pacijent, bio on belac ili crnac, ne bi dobio priliku da se otarasi smrtonosne bolesti

U tek izašlom drugom izdanju knjige profesorke Seli Setel, psihijatra sa Jejla, PC, MD: Honj political correctness is corrupting medicne (2005., N.York), može se naći mnogo zanimljivih istorijskih i savremenih komparacija na ovu temu koje se, doduše, odnose uglavnom na Ameriku. No, knjiga je zanimljiva i po više negativnih recenzija, a i po naknadnoj žučnoj debati koju je izazvala, naročito u medicinskim krugovima

Ne treba misliti da su istraživanja, nauka i tehnologija, kompletno etički neutralni. Bilo da su u pitanju nuklearna ili vodena energija, PC ili WC, artefakti i tehnološki sistemi, oni su uvek izraz aspiracija društva. Isto tako, u ciljanoj i personalizovanoj proizvodnji lekova, rasna i etnička neutralnost s pravom su dovedeni u pitanje.

Momčilo B. Đorđević

(Autor je profesor na Medicinskoj akademiji

US Medical School)