Stopama predaka

Kralj Aleksandar Karađorđević kumovao je, 1931. godine, devetom muškom detetu Stojana Dimitrijevića iz Nove Varoši. Nešto drugačijim povodom, 72 godine kasnije, srela su se dva unuka, jedan kraljev, a drugi, unuk srpskog seljaka. Na Krstovdan, princ Vladimir Kiril Karađorđević, prilikom prve posete Raškoj, uručio je porodici unuka Stojana Dimitrijevića novčani poklon.

Porodica Mlađena Dimitrijevića jedna je od dvanaest srpskih porodica, sa najvećim brojem dece, iz šest opština Raške, kojima je sin kraljevića Andreja Karađorđevića sa suprugom, princezom Brigitom, poklonio po 200 evra. Zauzvrat su Novovarošani princu poklonili gusle i knjigu o istoriji Srba.

Gradonačelnik Nove Varoši, Milojko Šunjevarić, na ceremoniji dodele poklona rekao je da “mi ovde nikada nismo zaboravili šta su Karađorđevići uradili za nas”, a princ mu je odgovorio: “Bio sam na previše srpskih grobalja i znam šta je sve srpski narod uradio za Karađorđeviće, od Karađorđa pa do Drugog svetskog rata.”

Princ Vladimir, kako kaže za NIN, odavno namerava da poseti Rašku. Dobar povod za to bila je saradnja fondacije prinčevskog para “Majka i dete”, koja pomaže stanovništvu bivše Jugoslavije, uglavnom Srbima, sa fondacijama “Milivoje-Mića Mandić” i “ Sveta Ana”. “Milivoje-Mića Mandić” i “Sveta Ana” su fondacije usmerene na ekonomski oporavak Raške, odnosno na popravljanje srpske populacione slike u Raškoj.

Na putu za Rašku prinčevski par je prisustvovao molitvi u Sabornoj crkvi u Valjevu, a na Krstovdan, jutarnjoj molitvi u maloj crkvi na Zlataru, posvećenoj Hristovom rođenju. Prinčevo prisustvo nije bilo najavljeno tako da su vernici, sa kojima smo razgovarali, bili iznenađeni kad su shvatili da je sa njima potomak Karađorđa. Boban Dinić, iz Niša, za NIN kaže da je dobro što su “posle toliko godina izgnanstva Karađorđevići došli među svoj narod da mu pomognu, vezama u inostranstvu”. Protostavrofor u crkvi na Zlataru, Milosav Đenadić, ističe za NIN: “Drago nam je da dođe bilo ko iz loze Karađorđevića. Princ Tomislav je 1991. godine bio na Zlataru, sad nam je došao princ Vladimir. Radosni smo i ponosni zbog posete. Ceo ovaj kraj bio je raspolućen između onih koji su bili za kralja i otadžbinu i onih koji su doneli komunizam. Karađorđevići ovde imaju mnogo pristalica.”

Nisam ultranacionalista Naglašavajući da je njegova “dužnost, kao člana porodice Karađorđević, da pomogne srpskoj pravoslavnoj zajednici”, princ Vladimir, za NIN, rezimira utiske iz Raške: “Očigledno je da sve nije kako bi trebalo da bude. Naglašavam da ne govorim kao ultranacionalista, već kao član srpske pravoslavne zajednice. Vidim da je ona u Raškoj prepuštena sebi da se izbori za sopstveni ekonomski i religijski opstanak. Takođe sam svestan da muslimani imaju legitimne potrebe koje treba rešiti. Voleo bih da to zajednički urade Srbi i muslimani. Utisak je da mnogo toga mora da se uradi, što podrazumeva pomoć vlade, veći angažman SPC, veće razumevanje Evrope i SAD, ali i srpske dijaspore. Čitao sam o Raškoj, razgovarao sam sa javnim ličnostima iz Srbije o njihovim iskustvima u Raškoj. Ali, važno je da lično vidite o čemu se radi. Sad znam.”

Princ Vladimir i princeza Brigita, na Krstovdan su bili u zadužbini Stefana Dečanskog, crkvi Svetog Nikole u starom Dabru, petoj po rangu u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Nakon obilaska centra za rehabilitaciju “Pribojska banja”, prinčevski par je posetio manastire Mileševu i Sopoćane, zadužbinu cara Uroša Prvog Nemanjića. U Mileševi princa je ispratila himna Svetom Savi koju su mu otpevala deca, osnovci, dok su čekali da uđu u manastir. U Sopoćanima, manastiru čiji je drugi ktitor kralj Aleksandar Karađorđević, princa Vladimira i princezu Brigitu primio je sinđel Sergej s kojim su razgovarali o prilikama sa kojima se sveštenstvo suočava. Karađorđevići su razgovarali i sa jeromonahom Gerasimom u Đurđevim stupovima, manastiru u kome je odnedavno uspostavljen monaški red, a čija obnova još traje. Princ Vladimir je i ovde uručio poklon pravoslavnim porodicama sa najvećim brojem dece. Četrnaestogodišnja Nataša Miletić ima još petoro braće i sestara. Za NIN kaže da je srećna što “neko misli na nas. Samo otac radi i teško živimo.” Milan je najstarije dete u šestočlanoj porodici Zečević iz Tutina. “Srećan sam što su došli da vide šta radimo. Voleo bih da dođu ponovo. Ne znam šta je u koverti, ali mislim da su pare”, kaže uz osmeh dvanaestogodišnji Milan za NIN.

Posebno zadovoljstvo prinčevskom paru predstavljala je poseta manastiru Studenici, gde ih je primio protomonah Tihon. Jedno od pitanja koje je protomonah Tihon postavio princu Vladimiru odnosilo se na prinčeve planove u Srbiji. Napominjući da, sve dok okolnosti ne budu povoljnije, namerava da humanitarno pomaže Srbiju, princ mu je odgovorio da će “biti onako kako Bog i srpski narod odluče”.

A deo tog srpskog naroda je i Mlađen Dimitrijević, sa početka priče. Počašćen što je upoznao princa, Mlađen, otac devetoro dece, kaže da je želeo jedanaestoro, “zbog Zvezde, zbog Kosova, zbog Albanaca. Oni imaju veliki broj dece. Zašto ne bismo i mi. Deca su naša budućnost.” A deo naše stvarnosti je i život porodice Dimitrijević, sudeći bar po rečima Mlađena: “Pre dve, tri godine gotovo da smo gladovali. Deca leti skupljaju šumske plodove, pa se nekako snalazimo. Ali, može da se živi, ko hoće da radi. Ne mogu da kažem, ima pripomoći od Skupštine opštine.” Ili, priča Dimitrija Gluščevića, poljoprivrednika iz sela pored Prijepolja, u kome postoji osnovna škola sa samo četiri razreda. “Da bi završila osnovnu školu, deca moraju da iznajmljuju stan, jer je najbliža škola od sela udaljena 25 kilometara.”