Tržnica u punoj sezoni

Tek pošto je šef poslaničkog kluba DSS-a Miloš Aligrudić najavio da Narodnoj skupštini preti nova trgovina mandatima, pokrivena novcem Bogoljuba Karića, dva poslanika G17 plus ostala su bez mesta u parlamentu protiv svoje volje. Dan pre usvajanje buyeta za 2006. godinu, čijim se tesnim prihvatanjem obezbedio i opstanak vlade, Vesna Lalić i Sovranije Čonjagić, poslanici G17 plus, zamenjeni su u parlamentu hitno jer se sumnjalo da neće podržati buyet. Pod sumnjivim okolnostima se, međutim, sastao i Administrativni odbor koji je odobrio blanko ostavke koje su Čonjagić i Lalić potpisali stupajući na poslaničku funkciju i koje je njihova partija imala pravo da aktivira kad god primeti stranačku nedisciplinu u svojim redovima. Ni Administrativni odbor (na brzinu skupljen tom brzinom da radikali nisu stigli da mu prisustvuju), ni sastanak RIK-a (koji je potvrdio ostavke tek četrdeset pet minuta posle odbora), ne bi bili sporni da dokumenta sa skupštinske pisarnice ne kazuju da su Čonjagić i Lalić, pre svih odluka povukli blanko ostavke izjavljujući da ostaju u skupštinskim klupama. Primerke tih izjava u nedelju su dobili predsednik parlamenta i Administrativni odbor. Prema onome što piše na dokumentima, vremenski posle, a registarski pre blanko ostavki koje je G17 aktivirala. Delovodni broj blanko ostavki, naime, veći je od delovodnog broja izjava poslanika kojima ih se odriču. Što će reći, da su izjave na pisarnicu donete pre ostavki!

Suština, da ova dva poslanika ne žele da glasaju za buyet, u međuvremenu je dobila kontekst pomenutog potkupljivanja iako su obe strane to negirale. Pozivajući se na mišljenje Ustavnog suda na osnovu koga mandati pripadaju poslanicima, a ne strankama i na osnovu koga poslanici mogu da se odreknu ugovora koji su potpisali sa strankom, Čonjagić i Lalić tvrde da je Administrativni odbor postupio nelegitimno, falsifikovao i počinio krivično delo.

Ali na moguće krivično delo davanja, odnosno uzimanja mita, a na osnovu Aligrudićeve izjave, još u noći u subotu na nedelju, pre pomena o ostavkama, reagovalo je Okružno tužilaštvo zatraživši da se ispita da li u parlamentu sede podmićeni poslanici. Ili oni koji tek planiraju da uzmu mito. Policija otpočinje predistražne radnje u ponedeljak i najavljuje da će ispitati četiri poslanika, a u mrežu optužbi, posle kojih, kad bi se sabrale, ispada da nema poslaničkog kluba čiji su redovi “čisti”, ekspresno su se upleli ministar finansija, šef poslaničkog kluba DS-a (stranke koja odnedavno ne učestvuje u sednicama parlamenta), Karićevi partneri – SDP, pa i predsednik Srbije lično na čiji se potpis na usvojenom buyetu čeka.

Odmah po usvajanju buyeta Qiljana Nestorović (SDP) i Dušan Petrović (DS) istupaju u odbranu bivših poslanika G17, objašnjavajući javnosti da se posle takvog falsifikata dokumenata trenutni saziv Skupštine mora proglasiti nepostojećim, ali njihov gotovo sinhronizovan i identičan nastup pobudio je sumnje da između ove dve partije, zapravo Karića i Tadića, postoji dugoročniji zajednički interes od rušenja vlade. Što je, samo po sebi, bilo dovoljno ministru finansija, potpredsedniku G17 plus, da posle onoliko ličnih uvreda koje je razmenio sa Petrovićem, prebaci Tadiću da se nije ustezao da uzme Karićev “prljavi” novac od ekstraprofita i toplo mu, prijateljski preporuči da svoje poslanike vrati u parlament i mane se Karićeva posla.

Da potkrepi strasti koje je ministar finansija probudio, desilo se da je istog ponedeljka u turi razgovora koje ima sa predstavnicima parlamentarnih i vanparlamentarnih stranaka o strategiji za Kosovo, predsednik Tadić razgovarao baš sa liderom Pokreta snaga Srbije. Iako bi to bilo isuviše naivno, Dinkić, razume se, tvrdi da je taj sastanak zapravo posvećen strategiji obaranja vlade u kojoj je Dinkić ministar. “Mogao sam da razumem kad mu je finansirao kampanju za izbore 2003. godine, jer je tada bio čovek koji je želeo da preuzme konce u stranci i verovatno nije imao izbora u kratkom vremenu da nađe novac za kampanju pa je morao da prihvatu Karićevu donaciju. Ali sada kada je predsednik Srbije, to je ispod svake časti”, kazao je Dinkić, posle čega je i Tadić zatražio reakciju tužilaštva, a Karić negirao sve optužbe o podmićivanju hvaleći se da mu poslanici na noge dolaze i bez poziva.

Demokratska stranka zauzela je stav da oduzimanjem mandata Draganu Đokoviću koji je iz DS-a prešao u DSS, prelaskom Esada Yuyevića i Bajrama Omeragića u vladajuću koaliciju i sa ova dva poslanika, u Skupštini sedi pet nelegalnih poslanika bez kojih odluka ne bi mogla biti doneta, te da je to jedini razlog zbog koga se ova stranka stavlja na “oštećenu” stranu. Za većinu je u parlamentu potrebno 126, a buyet je izglasan sa 130 glasova.

Izbegavanje radikala na spornoj sednici Administrativnog odbora, ako je i bilo planirano (a po svemu sudeći jeste, jer nisu bili obavešteni na vreme), bilo je nepotrebno, najpre, zato što se zna da bi glasali za smenu poslanika. Predsednik odbora Tomislav Nikolić bio je van Beograda, ali njegov je stav, kaže, da ni Ustavni sud ne može da oduzme mandate koje su birači dali strankama, te da radikalima i dalje fale dva mandata otkad je Živojin Lekić prešao u PSS, a Branislav Stevanović otpočeo samostalno delovanje. “Ja ne sudim ni po kakvom mišljenju, već po moralu i savesti, a moral mi kaže da dvadeset hiljada birača nije glasalo za nekog poslanika kog i ne poznaje, već za stranku i da niko nema pravo da menja izbornu volju građana”, kaže Nikolić.

Iako i Aleksandar Vučić, generalni sekretar SRS-a , priznaje da je organizacija te sednice odbora odrađena “traljavo”, niko nije mogao očekivati da (iako nedavno razrešeni funkcija u stranci ) ostanu uzdržani baš članovi G17 plus, a to su Ksenija Milivojević i Goran Paunović. Dinkić to, ipak, nije doživeo kao nelojalnost, jer su se bar pojavili na sednici i obezbedili kvorum i svojim postupkom mu “u lice sasuli šta misle, ali mu nisu zaboli nož u leđa, kao drugo dvoje poslanika, koji su hteli da sruše ne samo vladu, nego i državu”, tvrdi Dinkić, misleći na Čonjagića i Lalićku koje optužuje za nameru da, najpre, miniraju aranžman sa MMF-om i otpis dugova koji bi propali da buyet nije usvojen.

Paunović, opet, objašnjava svoj postupak za NIN nedostatkom elemenata da pravedno prosudi, iako tvrdi da su papiri koji su na odbor dospeli bili potpuno regularni. “Ugovor koji kao poslanici imamo sa strankom potpisan je kako bi se postupalo ukoliko dođe do spora, u šta niko nije verovao da će se dogoditi. Nikome nije padalo na pamet da će se ti ugovori aktivirati, a u politici sporove nije jednostavno rešiti kao na sudu, jer je ovde teško proceniti ko je u pravu. Čonjagić jeste rekao da neće glasati za buyet, a Lalićka je bila nezadovoljna tretmanom u stranci, ali svakako nije trebalo to da pokaže na ovaj način i stavi na ulog državne interese, već unutar stranke”, kaže Paunović.

Lalićkino nezadovoljstvo Dinkić je objasnio njenim propalim zahtevom da zauzme mesto direktora Doma zdravlja na Novom Beogradu, a Čonjagićevo time što “nije mogao da izdejstvuje poslove za svoje prijatelje u Šapcu”, ali sve i da je tačno, više je nego primetno da se na njima ne završava nezadovoljstvo u ovoj partiji. Možda nema toliko direktorskih mesta koliko G17 obiluje pretendentima na njih da bi raspodela bila pravedna ili je strah od sledećih izbora već podigao adrenalin u partiji koja trenutno zauzima važne pozicije na vlasti. Istraživanja, znamo, ne pokazuju da bi mogla preći cenzus; kako god, nekim slučajem, najuspešniji lideri gradskih odbora G17, pa čak i celi odbori, sve češće završavaju u PSS-u ili DS-u. Tako je i strah od lidera PSS-a razumljiv.

A da ne ucenjuju samo članovi ekspertske stranke, već i druge, male s učešćem u koalicionoj vladi, još je dan pre izglasavanja buyeta tvrdio Aleksandar Vučić kazavši da će za podršku buyetu SPO dobiti mesta u Upravnom odboru ICG-a, nekadašnjeg “Geneksa”. Rečeno, učinjeno. Upravni se odbor već u utorak promenio, mada u njega nisu ušli samo predstavnici SPO-a već i po dva iz DSS-a i G17 plus i čak jedan iz SPS-a. Sadašnji direktor ICG-a Milorad Savićević žalio se potom da privremene mere koje su uvedene formiranjem novog odbora nisu legalne, jer, navodno, ova firma posluje sa dobitkom. Taj se postupak, ipak, vladi ne može staviti na teret, jer knjige ICG-a govore suprotno od Savićevića. Sporan jedino može biti trenutak u kome vlada donosi odluku da vaskrsne preduzeće na čije probleme i gubitke nije reagovala godinama iako je za njih znala. Taj trenutak, dok se naveliko preduzimaju policijske radnje protiv trgovine mandatima, podriva sumnju da se u parlamentu ne trguje samo mandatima.

Da bi ubedio javnost da ni radikali nisu ostali kratkih rukava, Dušan Petrović požurio je da iznese dokaze da je za odsustvom sa Administrativnog odbora SRS dobio odrešene ruke u surčinskoj opštini da čini šta mu je volja. Tako je slika o Narodnoj skupštini kao svaštari od tržnice zaokružena. Simbolično, Karićev uticaj na parlament obelodanjen je Lekićevim prelaskom u PSS kada je ova stranka, nauštrb radikala, postala parlamentarna. Od tada do danas, poslanici ne kriju da se ponudi poneka para za ruku podignutu uvis (poslednji bivši poslanik Čonjagić, koji iznosi podužu listu tajkuna i Veroljub Stevanović koji tvrdi da podmićene zna imenom i prezimenom, a ne želi da ih otkrije), ali tužilaštvo, ekspresno, u dva ujutru, reaguje tek povodom poslednjeg slučaja, takođe baziranog na izjavi poslanika.

“Takav potez tužilaštva, kojim se vrši pritisak, nedopustiv je, pogotovo kada se stavi u kontekst svega što se posle dogodilo”, kaže Zdenko Tomanović, advokat Bogoljuba Karića. “Bivši član DSS-a Lekić zbog iste je stvari podneo krivičnu prijavu kada mu je aktivirana blanko-ostavka, ali nas tužilaštvo o tome nije obavestilo”, kaže Tomanović koji tvrdi da je i nadležnost Okružnog tužilaštva u ovom slučaju sporna, jer je za davanje mita, za šta su zapravo preduzete predistražne radnje, do 1. januara 2009. nadležno opštinsko tužilaštvo.

“Drugo, sporno je i da li se pod podmićivanje može podvesti ako lider jedne stranke pozove člana druge stranke da pređe kod njega obećavši mu funkciju u stranci. Tom logikom, značilo bi i da su funkcije koje predstavnici partija dobijaju u upravnim odborima podmićivanje.”

Ali pred strahom od uticaja moćnih spoljnih faktora u odsudnim trenucima narodni poslanici pokazali su da imaju i do sada neotkrivenu sposobnost da rade brzo. I vikendom, pa čak i noću ako treba. Sad, na demokratskim tekovinama ili falsifikatima, pokazaće istraga.