Pošto poslanik?

Još ćemo i poverovati kako se u Skupštini Srbije (Beograd, Kralja Milana 14) stvarno donose odluke od izuzetne važnosti za budućnost ove zemlje, opstanak života na planeti i konstelaciju zvezda u Mlečnom putu i okružujućim galaksijama. Zašto bi, inače, neko od usta odvajao dvesta-trista hiljada evra samo da bi poslanik pritisnuo odgovarajući taster u pravom trenutku, nudio im stanove i kuće u Beogradu, poslove za privatne firme i stipendije za vrednu decu... Ili je, ipak, reč o mudrim poslovnim potezima, investicijama takoreći, kojima je cilj da zaštite mnogo veće interese, račune sa kojih stiže ovaj mukom stečeni novac? Ako pojava o kojoj je reč – potplaćivanje poslanika – uopšte i postoji, policija to sada pokušava da utvrdi, sa malom nadom da će utvrditi išta što bi pred sudom moglo da se uzme kao valjan dokaz protiv korumpiranog poslanika i onog ko je poslanika korumpirao.

Priča o potkupljenim poslanicima pokrenuta je pošto je – još jednom, a ovo ne

naglašavamo bez razloga – upozoreno da se Bogoljub Karić, političar, dao u nabavku poslanika. Učinio je to, kao što je učinio i u nekoliko navrata ranije, šef DSS-ovih poslanika Miloš Aligrudić. “Politika” je ove tvrdnje prenela u subotu 26. novembra u tekstu “Karić opet vrbuje”; upravo je ovaj tekst, kako za NIN objašnjava Milovan Božović, prvi čovek beogradskog Okružnog tužilaštva, tužilaštvu poslužio kao povod da policiji naloži da prikupi potrebne informacije. Prikupljanje informacija, kroz informativne razgovore sa poslanicima, sada je u toku, u sklopu tzv. predistražnog postupka u kome se tek vaga ima li elemenata za pokretanje istrage.

S pravne tačke gledišta, stvar je više-manje jasna. Narodni poslanik je službeno lice, glasanje je službena radnja. Tužilac Milovan Božović: “Samim tim, ako je glasanje – kao službena radnja – motivisano novcem, počinjeno je krivično delo.”

Dobro. Nego, može li se kao svojevrsno podmićivanje shvatiti i kada vladajuće stranke postave svoje poslanike u upravne odbore državnih preduzeća? “Može”, odgovara tužilac Božović, “u širem smislu može. Ali ja ne bih išao na tako široka tumačenja.”

U svakom slučaju, prema njegovom objašnjenju, Okružno tužilaštvo se u akciju protiv korumpiranih poslanika dalo sledeći slovo zakona, a ne po migu odozgo, bilo iz Republičkog javnog tužilaštva, bilo sa političkog vrha. A zakon kaže da je za krivično delo primanja mita nadležan Okružni sud, tj. tužilaštvo. Davanje mita spada u nadležnost opštinskih sudova i tužilaštava, ali okružni organi mogu da preuzmu rad i u ovom delu problema. Tek, zakon preti kaznama koje nisu naivne, od pet godina zatvora pa naviše.

Iako tužilac Božović rezolutno kaže kako ih zanimaju samo konkretni događaji, bez obzira na umešane strane i okolnosti, teško je odbraniti se od utiska da cela priča nema baš nikakve veze sa prošlonedeljnim glasanjem o buyetu za 2006. godinu. Ne samo zato što su tvrdnje o Bogoljubu Kariću, kupcu poslaničkih mandata, izrečene baš tokom rasprave koja je prethodila usvajanju buyeta, već upravo stoga što je tužilaštvo reagovalo sada, a ne u nekoj od ranijih situacija kada su iznošene slične tvrdnje. Recimo, kada su radikali veoma glasno optuživali Karića da im je otkupio onog poslanika Živadina Lekića iz Mladenovca, ili kada je Dragiša Đoković, pošto je iz DSS-a prešao u DS, optuživao baš Miloša Aligrudića da je nečasnim ponudama – u kojima su spominjani i stan, posao za suprugu, stipendija za decu – pokušavao da ga privoli da ostane u partiji Vojislava Koštunice.

Ako je verovati onome što sami poslanici pričaju po medijima, u parlamentu, praktično, nevinih i nema. Aligrudić i Mika Vlaović iz DSS-a optužuju Karića, Dragiša Đoković Aligrudića i de-es-esovce, Staniša Stevanović iz SPO-a partiju Velje Ilića, Milutin Jeličić iz Veljine Nove Srbije ponovo Karića... Spomenute (nuđene?) cifre kreću se od sto hiljada evra pa naviše – u dedinjskoj vili “Jelena” i na drugim mestima. Svako od prozvanih, naravno, demantuje da je bilo kome nudio bilo šta. Niko ne demantuje da se ovakve stvari u parlamentu zaista događaju. Ali niko i ne objašnjava zašto ranije nije prijavio nadležnim organima svoje kolege sklone padu.

Motiva za potkupljivanje poslanika ima napretek. Ovaj poslednji slučaj – ako je verovati DSS-u i G17 plus da slučaj postoji – očigledan je: potkupiti poslanike da glasaju protiv buyeta da bi time oborili aktuelnu vladu. Ali, daleko se opasnijim, zato što je skoro neuhvatljiv, čini scenario koji je izneo Goran Paunović iz G17 plus; “pojedini biznismeni” – koji opet nisu imenovani – navodno ne moraju ni da kupe celog poslanika, nego samo njegovu podršku ponekom amandmančiću u ponekom zakonu, a onda se po osnovu tih nekoliko redaka u nekom tamo članu zgrnu milioni.

Kako će policija da razreši ovo klupko? Teško, makar i ako je tačno sve što se tvrdi. Da bi se dokazala korupcija, potrebno je uhvatiti kupca i prodavca poslaničkog glasa in flagranti. Takvog dokaza još nema, a malo je verovatno da će ga i biti. Mnogo se izvesnijim čini da će se čitava halabuka o pijaci u parlamentu završiti tamo gde je i počela, u staroj hartiji. Što ni u kom slučaju neće značiti da je poslanička pijaca prestala da radi. Naprotiv.