Masakr u pozorištu lutaka

Prema zvaničnom saopštenju policije, Vladan Rovčanin (32), operativni radnik odeljenja BIA za Kosovo i Metohiju, koje je od leta 1999. godine izmešteno u Niš, ubio je tog jutra načelnika kosmetskog odeljenja BIA Radoja Novićevića (49) iz Prištine, zamenika načelnika odeljenja Momčila Momčilovića (41) iz Prištine, operativca Tomislava Dragovića (41) iz Gračanice i sekretaricu Anu Radulović (27) iz Prištine. Svi ubijeni, osim Dragovića, koji je živeo u Prokuplju, živeli su i radili u Nišu. Ubica je tom prilikom mecima iz automatskog oružja marke “hekler” teško ranio kolege Nebojšu Vasića (38) iz Gračanice i Radeta Aksića (39) iz Prištine, dok je Slaviša Derikravić (38) iz Prištine zadobio lakše povrede glave. Sva trojica zadržana su na lečenju, a dvojica su van životne opasnosti. Vasićevo stanje je, po rečima lekara, i dalje veoma teško. Posle petočasovne operacije, u kojoj mu je izvađen levi bubreg i sanirana teška povreda creva, on je priključen na veštačka pluća.

U vreme nastanka ovog teksta, istražni sudija Okružnog suda u Nišu Novica Stefanović držao se ovih zvaničnih podataka i rekao da se Rovčanin brani ćutanjem. On nije želeo da komentariše nezvanične informacije da je izvršilac ovog zločina, koji je, prema tvrdnjama kolega, već duže vreme bio u stanju psihičkog rastrojstva, “selektivno” pucao u one koje je “smatrao odgovornim” za navodno najavljeni gubitak posla. Prema nezvaničnim informacijama, dan nakon ovog zločina, na oglasnoj tabli BIA navodno je trebalo da bude istaknuto obaveštenje o prekobrojnim radnicima, među kojima je bilo i Rovčaninovo ime.

Prema izvoru iz prištinskog pravosuđa, koji je želeo da ostane anoniman, Rovčanin je bio nezadovoljan jer navodno nije dobio željenu prekomandu za Beograd. On kaže da postoji plan da se Odeljenje BIA sa Kosova i Metohije transformiše, a operativci rasporede u druga mesta. “Rovčanin je bio strašno nezadovoljan novim rasporedom. Planirao je zločin. Prethodno veče je svoju porodicu odvezao za Gračanicu. Ujutru je normalno došao na posao, uzeo hekler i tri okvira municije iz svog ormarića i krenuo da puca”, rekao je on za jedan dnevni list.

“Ne mogu da prihvatim da se ovo dogodilo. Sve se desilo brzo. Bilo je jutro, kolega i ja smo bili u kancelariji, i iznenada začuli rafale. Dok smo stigli do vrata, Rovčanin je već bio tu i počeo da puca i u nas. Mi jesmo primetili da se on u poslednje vreme neuobičajeno ponaša, ali nismo verovali da će otići u ovakvu krajnost. On je naš kolega, prošli smo dosta toga zajedno, i nismo verovali da je ovako nešto moguće”, kaže povređeni Aksić.

Milisav Đorđević, Rovčaninov advokat, dodeljen po službenoj dužnosti, takođe potvrđuje “neuobičajeno” ponašanje svog klijenta. Prema njegovim rečima, Rovčanin na prvom saslušanju u pretkrivičnom postupku uopšte nije pominjao otkaz kao eventualni motiv za masakr. “Govorio je samo da je na njega vršen strahovit psihološki pritisak. Nije umeo da objasni ni ko ga je vršio, niti u čemu se on sastoji. Delovao je krajnje konfuzno. Stekao sam utisak da je reč o čoveku koji se nalazi u potpunom psihičkom rastrojstvu”, kaže advokat, koji će ga pravno zastupati u pretkrivičnom postupku.

Očevici masakra i nezvanični izvori bliski istrazi su, međutim, nešto precizniji. Prema ovakvoj rekonstrukciji događaja, ubica sa “heklerom” upao je u sedište kosmetske BIA, koja je smeštena u delu zgrade Lutkarskog pozorišta. NJegove “mete” su pile jutarnju kafu. Rafalna paljba se najpre čula u kancelariji načelnika odeljenja Novićevića, a potom u kancelariji u kojoj se nalazio Aksić. Momčilović je navodno pokušao da se spasi skokom kroz prozor, ali je Rovčanin nešto kasnije izašao iz zgrade i ugledao ga kako leži na trotoaru. Prišao mu je i “overio” ga.

“Bio je bled, ali je delovao potpuno smireno. Rekao nam je da se sklonimo. ‘Ne bojte se, neću vas da ubijem’, kazao nam je mirno. Posle pucanja u čoveka koji je ležao, sačekao je interventnu policiju na obližnjem parkingu. Još je držao oružje u rukama. Mirno se predao”, tvrdi jedan od svedoka. Drugi veruje da je pucnjava trajala oko petnaest minuta. Prema njegovim rečima, meci su leteli na sve strane, čak do autobuskog stajališta koje se nalazilo preko puta ulice. “Čista je sreća da nema više žrtava”, kaže on.

Od Rovčaninovih poznanika se saznaje da je on završio Poljoprivredni fakultet, da je oženjen i otac dve devojčice. Kao radnik Službe državne bezbednosti, tvrde oni, duže vreme bio je na ratištu. Po završetku ratnog konflikta na Kosmetu 1999. godine, prešao je za Niš, gde je najpre bio operativac SDB-a, a potom BIA. Žitelji Gračanice, rodnog mesta ubice, sećaju ga se kao “tihog i povučenog” dečaka i mladića, koji je umeo da bude “potišten”. Prema njihovim rečima, osmeh na njegovom licu bio je događaj. “Vladan je dete učitelja Slobodanke i Miloša. Ubio je drugove iz školske klupe”, kaže Gligorije Stojanović, direktor škole “Kralj Milutin” u Gračanici.

Republički ministar policije Dušan Mihajlović, pak, uz izraze dubokog žaljenja zbog zločina u Nišu, sa svoje strane obećava efikasnu istragu. U izjavi medijima on ocenjuje da je masakr u Nišu najverovatnije posledica “vijetnamskog sindroma”, koji je usledio nakon “svih trauma kroz koje su u prethodnom periodu prolazili pripadnici BIA i policije”. Uprkos nezvaničnim najavama da će nakon masakra službeno posetiti Niš, do prošle srede po podne, ministar Mihajlović, niti bilo ko drugi iz Vlade Srbije, nije došao u grad. Vlada, MUP ili funkcioneri Odbora za bezbednost Skupštine Srbije oglašavali su se saopštenjima i izjavama iz Beograda.

Neuropsihijatar i psiholog iz Niša Srbobran Miljković, međutim, kaže da ga iznenađuje Mihajlovićeva brza kvalifikacija o “vijetnamskom sindromu”, pošto o masakru u Nišu još nema dovoljno zvaničnih informacija. Dijagnoza “vijetnamski sindrom”, kaže on, moguća je samo kao prva asocijacija, pošto je Rovčanin policajac, čak pripadnik “jedne teške službe u policiji”, koji je živeo i radio na Kosovu u vreme ratnog konflikta. Da li je to dovoljno za brzu i krajnje stručnu kvalifikaciju nakon četvorostrukog ubistva i trostrukog ranjavanja u centru jednog mirnog grada?

“Na Klinici za mentalno zdravlje u Nišu posebno smo obrađivali povratnike sa ratišta. Niš je verovatno najprominentniji grad po ovakvim slučajevima, te naša klinika ima veća iskustva ove vrste i od većih gradova u zemlji. Tokom rada sa ovom populacijom, utvrdili smo da ti ljudi imaju strašno osećanje krivice zbog onoga što su radili na ratištu, kao i da se osećaju odbačeno i izmanipulisano, a svoju ‘mirnodopsku okolinu’ doživljavaju otuđeno. Ukoliko se ovakvom stanju dodaju i objektivne okolnosti, kakve su nerešen status, nezaposlenost ili gubitak posla, onda je to ‘solidan milje’ za ispoljavanje izrazito brutalne agresije”, ocenjuje Miljković.

Prema tvrdnjama Udruženja ratnih i vojnih invalida Srbije, do sada je registrovano oko 10 hiljada učesnika ratova na prostoru bivše Jugoslavije, koji se leče od “vijetnamskog sindroma”. U ovom udruženju, međutim, veruju da je “mnogo više” onih koji se ne leče. Pri tom podsećaju da se bolest pojavljuje u proseku desetak godina od preživljenih stresova na ratištu, te da se ispoljava kroz paranoju, šizofreniju i nekontrolisano ponašanje, koje može rezultirati nasiljem ili suicidom.

“Kod nas nije urađeno nijedno ozbiljno i celovito istraživanje o tome kako se ponašaju povratnici sa ratišta. Kada bi se to učinilo, siguran sam da bi se moglo videti da je ovde skoncentrisana ogromna suma nasilja. Mi ga primećujemo samo kada se ono ispoljava u drastičnom obliku, ali ne znamo koliko povratnika sa ratišta bije svoju ženu i decu, maltretira komšiluk ili ulazi u gangove i svet kriminala, ne zbog profita, već zbog poriva koje nosi sa fronta. Meni je jedan policajac govorio da po povratku sa Kosova ne može ni svoje rođeno dete da stavi u krilo i pogleda u oči. To jeste strašno”, kaže sociolog politike Đokica Jovanović, inače profesor na Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici.

Jovanović dodaje da se postratni sindrom različito ispoljava posle sukoba u kojima su ratovale vojske i onih u kojima su ginuli civili. U drugom slučaju, nije neobično da učesnici ili svedoci pogibije civila izbrišu sve etičke norme, jer je to jedini način da “ne polude i opstanu”. Takvi ljudi, i po povratku sa ratišta, u mirnodopskoj atmosferi, sve koji im se suprotstave, doživljavaju kao neprijatelje. Sa kojima se, legitimno, može i “po kratkom postupku”, objašnjava on.

“Po kratkom postupku” stradala je i sekretarica kosmetskog odeljenja BIA Ana Radulović. Stanovala je sa dvogodišnjom ćerkom Mionom na periferiji Niša. Komšije tvrde da “nisu poznavale bolju osobu od nje”. Pre dolaska u Niš živela je u selu Ariljač pored Prištine zajedno sa svojom porodicom, koja je bila poslednja srpska familija u tom mestu. “Jedva je izvukla živu glavu, kada je OVK ušla u selo”, prenose njenu priču u komšiluku.

“Preživela je rat i Kosovo, a ubiše mi je ovde u Nišu. Ugasilo se moje sunce. A ja ne znam zašto. Znam samo da mi je prijatelj ujutru javio da je došlo do nekakve pucnjave na mestu gde je Ana radila. Počeo sam da je zovem na mobilni telefon. Nije se javljala. Onda sam otišao tamo i imao šta da čujem...”, govori Milivoje Radulović, Anin otac, i kaže da su unuku poslali u Kuršumliju, kod oca, kako ne bi saznala šta joj se dogodilo sa majkom.

Tela Ane i njenih ubijenih kolega, u vreme pisanja ovog teksta, bila su na obdukciji na Institutu za sudsku medicinu u Nišu. Pravni stručnjaci su saopštavali da maksimalna zaprećena kazna za Rovčaninov zločin iznosi 40 godina. Nadležni u SUP-u su najavljivali komemoracije i sahrane. Opet će biti kovčega. Crnih marama. Plača. Toga u Srbiji, čini se, nikada “dosta”. A dosta je bilo.