Mučenja...

”Mi ne mučimo ljude”, tvrdio je g. DŽordž Buš. To se desilo 7. novembra u Panami, na kraju njegove petodnevne turneje po Latinskoj Americi, regionu u kome diktatorski režimi – koje Vašington podržava – odvajkada sprovode praksu mučenja i “nestajanja” osumnjičenih osoba. Ovom prilikom predsednik je odgovarao na prigovore koje je „Vašington post” (1) izneo protiv američkih obaveštajnih službi, optuženih da tajno hapse ljude i „da ih podvrgavaju mučenjima izvan granica Sjedinjenih Država, u tajnim zatvorima, nazvanim 'crna mesta'”.

Može li se verovati g. Bušu? Odgovor je – ne. Nije li on, pre invazije na Iran tvrdio kako režim Sadama Huseina održava veze sa mrežom Al kaide? I da Bagdad poseduje „oružje za masovno uništavanje”? Dve laži, u ime kojih je Vašington otpočeo jedan „preventivni rat” koji je glavom platilo nekoliko desetina hiljada ljudi (od kojih više od 2 000 američkih vojnika).

Bušu se uopšte ne može verovati. U vezi s mučenjem još manje. Izveštaji institucija u koje se ne može sumnjati, kao što su Međunarodni crveni krst (Amnesty International) i Hjuman Rajts Voč (Human Rights Watch) (2) protvrđuju da američke vlasti, posle 11. septembra, u svojoj borbi protiv „međunarodnog terorizma”(3) ne poštuju Ženevsku konvenciju o postupanju prema zatočenicima i Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv mučenja.

Bušova administracija promenila je pravila igre, kad je posle 11. septembra odlučila da obrazuje specijalne sudove i da izvan teritorije Sjedinjenih Država – dakle izvan američke jurisdikcije – u Gvantanamu stvori zatvor u koji će smeštati „zarobljenike sa bojnog polja” (kvalifikacija koja se razlikuje od izraza „ratni zarobljenici”, čime se izbegava pozivanje na Ženevsku konvenciju).

Nekonzervativne teze pravnika Alberta Gonzalesa (Alberto Gonzales), bivšega savetnika predsednika Buša koji je odnedavno postao Attornedž General (ministar pravde) otprilike izgledaju ovako: Amerika sebi ne sme da dozvoli da „oslabi” zbog poštovanja ljudskih prava. U dva izveštaja podneta u februaru i avgustu 2002, g. Gonzales je preuredio zakon o mučenju. Ovaj pojam u Sjedinjenim Državama sada označava samo one postupke koji „nepopravljivo narušavaju fizički integritet zatvorenika”. Izvan toga, svako mučenje je zakonito.

Kako da se ne čudimo što je, od decembra 2002. u zatvoru Bagram u Avganistanu, američka vojska sistematski primenjivala mučenje? Osumnjičeni su „vezivani u svojim ćelijama, i često batinani”, „udarani o zid i stolove”, dobijali „jake udarce nogama u prepone”, i „sipana im je voda u usta dok ne izgube dah”. Nekolicina je umrla od ovog mučenja (4).

Jedno istraživanje, objavljeno u „Wujork tajmsu” (5), potvrdilo je postojanje „rutinske” torture koju američki vojnici sprovode nad zatočenicima, koje u najvećem broju slučajeva nisu ni ispitivali. Ovo istraživanje je takođe utvrdilo da je 519. bataljon vojne obaveštajne službe u Bagramu primenio metode koje su primenjivali u Gvantanamu... I da je taj isti 519. bataljon zatim bio zadužen za batinanje i saslušavanje u iračkom zatvoru Abu Graib.

Druga istraživanja su potvrdila da Centralna obaveštajna agencija (CIA) hapsi osumnjičene osobe širom sveta – u Nemačkoj, Italiji, Švedskoj i na drugim mestima – da bi ih predala „prijateljskim zemljama” kao što su Saudijska Arabija, Jordan, Egipat, u kojima oni mogu biti podvrgnuti mučenju bez ikakvih ograničenja. Nedavno su određeni izveštaji potvrdili da CIA raspolaže mrežom tajnih zatvora, širom sveta – što je Amnesti internešenel okvalifikovao kao „Gulag naše epohe” – od kojih su neki smešteni u zemlje Evropske unije (Poljska?) i istočne Evrope (Rumunija?).

Osim što je odvratno na moralnom i pravnom planu, ovo postupanje se pokazuje i kao kobno po moralni prestiž Amerikanaca u svetu. Kao i ostale demokratije koje se suočavaju sa terorističkom pretnjom, i Sjedinjene Države u pitanju mučenja vide jednu od centralnih, političkih dilema. U svojoj raspravi sa potpredsednikom Ričardom Čejnijem (Richard Cheney), zastupnikom tvrde linije, republikanski senator DŽon Mek Lejn (John Mc Lain) je podsetio da postoje kazne koje jedna demokratska vlast ne sme primeniti prema ljudskom biću i da veličina demokratije počiva u njenoj sposobnosti da sebi zabrani pribegavanje određenim prisilnim merama. A među njima je na prvom mestu mučenje.

1. Dana Priest – „CIA Holdst Suspects in Secret Prisons”, „Washington post”, 2. novembar 2005.

2. Lire „Au nom du droit, crimes et edžactions en Afghanistan”, izvod iz izveštaja Human Rights Watch, Le monde diplomatiljue, april 2004. Videti takođe Stephen Gredž, „Les Etets-Unis inventent la delocalisatio de la torture”, Le Monde diplomatiljue, april 2005.

3. U stvari, protiv „islamskog terorizma, jer oni teroristi koji su delovali u korist Vašingtona, kao što je Luis Posada Koriljes (Luis Posada Cariles) koji je kriv za smrt desetina ljudi, ostaju pod zaštitom američkih vlasti koje ne pristaju na njihovu ekstradiciju.

4. Le Monde, 16. mart 2005.

5. Cf. International Herald Tribune.

Injacio Ramone