Razlozi besa

Hiljade zapaljenih automobila, uništene opreme u školama, gimnazijama i dečjim vrtićima, uvođenje vanrednog stanja, stavljanje pod nadzor 2 300 osoba, oko 40 osuđenih na zatvorske kazne: bilans nemira koji su od kraja oktobra do sredine novembra 2005. potresali Francusku u materijalnom, ljudskom i psihološkom pogledu je izuzetno veliki. Ali, šta se desilo?

Brojni francuski i inostrani komentatori u ovoj knjizi otkrivaju prve znake rušenja našeg društva pod udarcima onih koji se predstavljaju čas kao „vučji čopor”, čas kao „neprijatelji našeg sveta”, ili kao avantura jednog „postkolonijalnog” lumpenproleterijata. Oni naglašavaju da je to kraj „francuskog modela”, da se radi o „razvoju jednog paralelnog društva, sa one strane zakona Republike”. Međutim, pre nego što su izrekli ove ocene, usklađene sa svojim političkim i društvenim interesima, ovi posmatrači su morali da se drže osnovnih pravila analize kolektivnog ponašanja. Da se shvate ovi neredi, treba ispitati njihove društvene uslove, razloge njihovog izbijanja, i njihov kontingentni karakter (isti uzroci se navode uvek do istih posledica)

U osnovi ovog nasilja pre svega se ističe kriza reprodukcije širokih narodnih slojeva, koja je rezultat ekonomske krize, započete sedamdesetih godina prošlog veka i promena izazvanih prelazom na jedan postvfordovski model proizvodnje. Automatizacija, informatizacija i delokalizacija dovele su do masovne nezaposlenosti koja je, sa svoje strane, izazvala opšte pribegavanje privremenim i vremenski ograničenim poslovima. Ova dva faktora su pojačala nesigurnost uslova života širokih narodnih slojeva, koju je društvo stalnog zaposlenja (zasnovano na ekonomskom rastu i socijalnoj stabilnosti) umanjilo (1).

Ova pojava je posebno pogodila omladinu. U kvartovima koji su bili aktuelni poslednjih nedelja, podaci Nacionalnog instituta za statistiku i ekonomske studije (NISES) ukazuju na značajan procenat nezaposlenosti osoba od 15 do 24 godine: 41,1% u kvartu Grand born u Grinjiju (preko 27,1% za celo mesto); 54,4% u Rejnriju i Belfontenu , u Tuluzu (28,6%); 31,7 u Luse–de-Boa, u Pou (17%); 37,1% u oblasti Kliši-su-bua i Montferneju (31,1%); 42,1% u Belvilu, u Nantu (28,6%). Ova platežna nesigurnost nije imala samo ekonomske posledice: ona je uzdrmala sistem vrednosti ove omladine. U stvari, ona je dovela do nesigurnosti u pogledu budućnosti, koja ne dozvoljava ljudima da prave dugoročne planove (stambene, bračne i druge), već ih ograničava na sadašnjost i borbu za svakodnevni hleb, pogodno tlo za pojavu sitnih prestupa.

U isto vreme, omasovljenje obrazovanja je u adolescentima probudilo nade u društveni uspon i bekstvo od radničkog sveta svojih roditelja (2).

Nade koje su se, uostalom, brzo raspršile, jer škola ne menja društveni poredak. Ovo gubljenje iluzija je dovelo do povratnog dejstva, provokacija a pre svega do napuštanja školskog sistema: procenat osoba bez kvalifikacija se u pomenutim kvartovima sa 30% popeo na 40% u poređenju sa 17% na nacionalnom nivou.

Najzad, treba dodati i posledice urbanističke politike u poslednjih dvadesetak godina, politike koja je – ne stvarajući geto – u određenim kvartovima dovela do koncentracije porodica sa mnogo članova, često obeskorenjenih, koje su izložene punom dejstvu već opisanih oblika egzistencijalne nesigurnosti (3).

Ova kriza širokih narodnih slojeva je dakle suštinski socijalne prirode. Ona se ispoljava kako u opadanju oblika njihovog kolektivnog organizovanja (sindikati, političke partije) tako i u pojačavanju suprotnosti unutar njih samih (između „stalno zaposlenih” i „večitih privremenih radnika”). Ono rađa jedno duboko nezadovoljstvo koje političari, počev do početka devedesetih godina tumače kao „zahtev za bezbednost” ovog dela njihovog biračkog tela.

Ovo tumačenje društvenih odnosa kao pitanja bezbednosti je u osnovi razvoja policijske strategije. Počevši od ovog perioda, u policiji se prednost daje pre intervenciji nego ispitivanju, ili saradnji. Nastanak antikriminalističkih brigada (AKB) predstavlja najizrazitiji znak ovog pokreta koji neki policajci bez ustezanja opisuju kao „militarizaciju” svog zanimanja.

Dobro opremljene ofanzivnim i defanzivnim sredstvima – gumenim mecima i električnim pendrecima – ove jedinice više vole da „skoče odozgo” nego da se bave ispitivanjem. Ovo, u kontekstu politike koja naglašava „ponovo osvajanje kvartova” većinu svakodnevnih intervencija svodi na represiju bez učinjenog prekršaja, na proveru bez jasnog povoda, i dovodi do stvaranja napetosti. Zato se njihov odnos sa grupama omladinaca često svodi na sistematska okupljanja tokom ovih kontrola, čak na „kamenovanje”, što opet dovodi do nepotrebnih provera identiteta, ponižavanja, čestih batinanja i privođenja zbog „vređanja” i „pobune”.

Prednost koja se pred ispitivanjem daje intervenciji verno se ogleda u policijskim statistikama. Mada se broj utvrđenih prekršaja od 1974. do 2004. udvostručio, broj osoba privedenih zbog povrede zakona o strancima povećao za 8,5 a broj onih koji su privedeni zbog kršenja zakona o drogama čak 39 puta... Istovremeno, procenat rešenih slučajeva pao je sa 43,3% na 31,8%. To, drugim rečima, znači da se policijska delatnost usmerava na manje prekršaje, koji se otkrivaju zahvaljujući kako povećanom prisustvu policajaca na ulicama, tako i pojačavanju kontrole određenih društvenih grupa (4). Ovo pojačavanje je najodgovornije za pogoršavanje odnosa između ove institucije i pomenutih grupa, i širenje tzv. „urbanog” nasilja. Često se zaboravlja da su red, isto kao i nered, zajedničko delo u kome ustanove bezbednosti imaju ulogu skoro isto toliko važnu kao i oni sa kojima se one sukobljavaju.

Imajući u vidu moralno, društveno i ekonomsko propadanje širokih narodnih slojeva do kojeg je u poslednjih trideset godina dovela liberalistička ekonomska politika i policijska ali i društvena strategija, uspostavljene radi kontrole njihove dece (5), razlozi za eksploziju predgrađa uopšte ne nedostaju. Možemo se čak pitati zašto ona ranije nisu eksplodirala.

Povod za lanac nasilja koje je pogodilo Francusku krajem oktobra 2005, jeste tragična smrt dvojice mladića (i teška povreda trećeg) koji su u Klišiju bežali od policijske kontrole. Bes i ogorčenje u ovom kvartu doveli su do sukoba sa snagama reda, do paljenja kola, pokretne imovine, i različitih oblika destrukcije što, moglo bi se reći, predstavlja pravilo. „Eksperti za urbano nasilje” nastoje da prećute odgovornost policije za nastanak kolektivnog nasilja. Bivši komesar za opšte obrazovanje Lisjen Bij Trong (Lucienne Bui Trong) je, protiv svoje volje, ukazala na nju kad je priznala da je – direktno ili indirektno – policija bila upletena u 341 nered, koji je njena služba zabeležila između 1991. i 2000. godine (6). Cifra kojoj bi još trebalo dodati odluke pravosuđa i prestupe koje su počinili noćni čuvari i privatna lica.

Posmatrani iz ovog ugla, događaji u Klišiju ne razlikuju se od prethodnih, ali su dobili razmere o kojima treba da se razmisli. Pre svega, ovo širenje je praćeno promenom prirode. Kao što je utvrdio g. Žan-Klod Delaža (Jean –Claude Delage), zamenik generalnog sekretara policijskog sindikata Alijans: „U početku to je bilo sukobljavanje sa policijom; danas se susrećemo sa malim grupama koje sprovode neku vrstu urbane gerile, ne sukobljavajući se direktno sa snagama reda”(7). Smanjivanje ovih konfrontacija treba pripisati činjenici što se – osim emocionalnog konteksta povezanog sa smrću neke bliske osobe (rođaka, prijatelja, poznanika) – nisu stekli uslovi da se desetine, čak stotine, pojedinaca sukobe sa snagama reda.

Bes primećen u Klišiju, kao uostalom i u drugim kvartovima tokom sličnih drama, znatno prevazilazi „omladinu”. NJega oseća veliki broj odraslih osoba i njihovih porodica, koji su, iako nisu učestvovali u sukobima, izjavili da ih razumeju. To je suštinski različito od situacije u kojoj se prema nekoj drami zadržava određena distanca. U ovom slučaju mobilizacija je stvar malih grupa poznanika i ima drukčije oblike. Paljenje kola je jedan od njih.

Ova praksa nije nastala u jesen 2005: tokom 2003. zapaljeno je

21 500 automobila (prosečno po 60 tokom noći), uglavnom nezavisno od nekog kolektivnog nasilja. Iako su motivi različiti (uništavanje ukradenih vozila, porodične svađe, mućke sa osiguranjem...) ostaje činjenica da u određenim kvartovima ovo ostaje opšteprihvaćen način postupanja. Spektakularno i lako izvodljiva, ova paljenja (kola ali i kontejnera za smeće) teže da u očima najmlađih postanu uobičajen način protesta – jedan od retkih u kojima, u uslovima dezorganizacije i progona, ova populacija može izraziti svoje nezadovoljstvo.

I stvarno, pristup mirnim oblicima okupljanja, koji obeležava pripadnost legitimnim krugovima predstavnika, nije podjednako dostupan svim društvenim grupama. Upotrebu ovih, javno odbačenih sredstava ne treba mešati sa delinkvencijom. Određeni pojedinci umešani u nedavne nerede, ispoljavali su ili će ispoljavati sklonost ka delinkventnom ponašanju. Ali oni nisu u dubljoj vezi sa dinamikom, zapaženom poslednjih nedelja, i sa njenim manifestacijama. Ovo naročito objašnjava činjenica da većina optuženih lica nisu imali kriminalnu prošlost.

Pribegavanje nasilničkim paljevinama, pothranjivano godinama ekonomske i društvene degradacije, kao i pojačavanjem policijske kontrole, razlog za svoje širenje našlo je i u radikalnim izjavama ministra unutrašnjih poslova, i odjeku koji su one imale u medijima, posebno na televiziji. Mešavina ratobornosti i socijalnog prezira koja se pokazala u izjavama g. Nikole Sarkozija (Nicolas Sarcozy) još više je podstakla nerede. Dajući im jedno opšte obeležje, ono je kristalizovalo poniženje i nezadovoljstvo koji su se skupili na lokalnom nivou. Ubeđeni pristalica odnosa snaga, ovaj ministar nesumnjivo hoće da istovremeno izvuče korist iz svoje čvrstine, i skrši sve ono što vidi kao otpor svojoj politici reda. Ovaj račun može biti ispravan na kratak rok, ali će povećati intenzivnost nasilja, i u kolektivnom sećanju će ostaviti neizbrisive tragove, čije posledice nije moguće predvideti. Što se tiče uticaja medija, on je isto toliko važan.

Poput opštih okupljanja štrajkača koja uvek počinju nabrajanjem drugih učesnika, univerziteta ili ustanova koji su pristupili pokretu, i ovde je svaka legalna mobilizacija dobar deo svoje efikasnosti izvela iz kolektivne dinamike, čiji element predstavlja. Destrukciju je na začuđujući način pojačala i štampa. Više od logike oponašanja, koja traži da bude „bolji” od susednog mesta, sinhronizaciji, halogenizaciji i širenju nasilničkog repertoara je doprinelo informisanje o krizi; na taj način je stvorena i pojačana fikcija jednog nacionalnog pokreta.

Ovi principi sociologije kolektivnog delovanja omogućavaju da se shvati dinamika krize i definitivno obaraju teorije prema kojima su njim manipulisali radikalni islamisti ili grupe organizovanih kriminalaca. Ovi drugi su pokazali nerazumevanje situacije, isto kao i oni koji su pribegli ovom objašnjenju da bi opravdali kako svoj gubitak kontrole nad situacijom, tako i radikalne mere da se ona povrati.

Jer, ovde se nesumnjivo nalazi jedna od najvećih opasnosti nedavnih događaja. Na isti način na koji su upravljači odbijanje evropskog ustavnog sporazuma protumačili kao volju za nastavljanjem deregulacije, i nemiri iz jeseni 2005. će poslužiti kao izgovor za nove društvene represije. Šegrtovanje sa navršenih 14 godina, verovatno ukidanje jedinstvene srednje škole i povećanje fleksibilnosti pri zapošljavanju nekvalifikovane radne snage, već su prisutni odgovori na nesigurnost omladine širokih slojeva. Policijska i sudska strogost, čiji su zlokobni efekti po socijalnu koheziju već opisani, u budućnosti će postati još veća. Ucena socijalnim davanjima, o kojoj određeni funkcioneri odavno sanjaju, dobila je na snazi, a najreakcionarniji izveštaji, (kao što su izveštaji Beniti ili izveštaj Nacionalnog instituta za zdravlje i medicinsko istraživanje – NIZMI – o „nevoljama adolescenata”) postali su dnevna zapovest, kojom se patologizuje takozvano „antisocijalno” ponašanje dece iz siromašnih i emigrantskih porodica.

Ovaj pokret izvlači korist iz strukture političke utakmice. Vlast će, oslanjajući se na unutrašnje suprotnosti narodne klase (suprotnost „uspešnih” i onih koji nisu u stanju da se „izvuku”, „žrtava” i „krivaca”, suprotnost „francuskih” i „poligamnih porodica”) iskoristiti trenutne nerede da bi ukinula socijalnu i platnu zaštitu i uništila neusklađen oblik otpora poretku nejednakosti, za koji se zalaže. Ovo bi trebalo da prisili jednu politički doslednu levicu da iskoristi priliku za unapređivanje pokreta transformacije i ukidanje suprotnosti koje je u širokim slojevima stvorilo trideset godina konzervativne revolucije.

Petljancije Socijalističke partije oko produžetka vanrednog stanja, nesposobnost komunističke partije i partija ekstremne levice da pruže alternativu onima koji ispoljavaju tendenciju da postanu nova „opasna klasa”, pokazuju kako se izgubio pravi put. I, u tom slučaju, „rešenja” koja se predlažu za krizu, samo će pojačati razloge, koji su doveli do nje. Obnova jedne delotvorne solidarnosti potrebnija je sada više nego ikad ranije. To je, u stvari, organizovanje oko zajedničkih ciljeva ljudi koji se međusobno razlikuju po svom profesionalnom položaju, veroispovesti i poreklu, organizovanje koje će im omogućiti da poboljšaju svoju kolektivnu sudbinu, i da se ponovo domognu socijalnih dostignuća koja im liberali i njihovi poslušnici svakodnevno uništavaju, kako u predgrađima tako i na drugim mestima.

1. Robert Castel, Les metamorphoses de la question social, Gallimard , Paris, 1999.

2. Stephani Beaud et Michel Pialoux, “la troisieme generation ouvriere”, Le Monde diplomatique, jun 2002.

3. Videti naročito Observatoire des zone sensibles, Rapports 2004 i 2005, Editions de la DIV, Paris.

4. Et l’abandon correlatif de la repression de toutes les formes de delinquance comlex, comme le resonnait Le rapoort au garde des Sceaux sur la politique penal menee en 1999, Direction des affaires criminelles et des graces, april 2000.

5. Laurent Bonelli, “Une vision policiere de la societe”, Le Monde diplomatilque, februar 2003.

6. Lucienne Bui Trong, “Les racins de la violenc. De l’emeute au communautrarisme, Audibert, Paris, 2003, pp.63 et ss.

7. France Culture, 9. novembar 2005.

Loran Boneli