Usklađena ofanziva protiv sirijskog režima

”Radi olakšawa delovawa oslobodilačkih snaga, treba umawiti sposobnost sirijskog režima da organizuje vojne operacije, a da bi se u kratkom roku dobili žeqeni rezultati, mora se uložiti poseban napor na uklawawu određenog broja kqučnih rukovodilaca. Wihova eliminacija treba da se obavi na početku pobune i intervencije.” Da bi se ovaj plan doveo do kraja, „moramo uveriti svet da je Damask izvorište zavera i sabotaža protiv vlasti susednih zemaqa”; CIA i wen britanski homolog će „upotrebiti svoje sposobnosti kako na psihološkom planu, tako i na planu delovawa da povećaju postojeću napetost”. Obarawe režima je sprovođeno preko finansirawa Komiteta za slobodnu Siriju i naoružavawa političkih frakcija, koje raspolažu paramilitarnim kapacitetima.

Ovaj dokument iz jeseni 1957, koji je nedavno otkrio jedan istraživač (1) imao je odobrewe američkog predsednika Dvajta Ajzenhauera (Dwight Eisenhauer) i britanskog premijera Harolda Mekmilana (Harold Macmillan). U to doba Bliski istok se simplicistički posmatrao kao teren na kome se sukobqavaju Istok i Zapad. Vašington i London nisu želeli da sirijski nacionalistički režim, inače duboko liberalan i demokratski, postane sovjetski „pion”. Trebalo je, stoga, eliminisati i pobiti wegove upravqače. Nekoliko meseci kasnije, u januaru 1958, sirijski zvaničnici su tražili od egipatskog predsednika Gamala Abdel Nasera, ujediwewe dve zemqe. Od samog wenog stvarawa, odnosi nove Ujediwene arapske republike i Moskve su zahladneli, pa su subverzivni planovi napušteni.

Svet se promenio. „Borba protiv terorizma” zamenila je „borbu protiv komunizma”, ali su američka viđewa i daqe simplicistička. „Ko nije sa nama, taj je protiv nas”, izjavio je predsednik Buš. U času „trećeg svetskog rata”, američka voqa da slomi irački otpor i potčini arapski svet, sirijsko odbijawe da se pokori ne može se tolerisati.

Od 11. septembra 2001, mada je sirijski režim usko sarađivao sa CIA, ne na otkrivawu članova Al kaide, američka administracija je proširila ofanzivu protiv wega (2). Dokumenta objavqena u Wujork tajmsu koji se istovremeno proslavio dezinformacijama o Iraku, optuživala su baasistički režim da poseduje oružje za masovno uništavawe (3). Američki Kongres je 11. novembra 2003. usvojio Syria Acountability Act, koji predsednika Sjediwenih Država ovlašćuje da proglasi sankcije protiv Damaska. Posle toga, ubeđen da Sirija stoji iza pobune u Iraku, predsednik Buš je 11. maja 2004. uveo ekonomske i finansijske sankcije.

Ovoj američkoj kampawi nedostajala je spoqašwa podrška, naročito u kontekstu rata protiv Iraka. Predsednik Buš je u ličnosti Žaka Širaka našao neočekivanog saveznika. U junu 2004, tokom samita 58 u Si Ajlandu, francuski predsednik je predložio rezoluciju u Savetu bezbednosti kojom se od Sirije traži povlačewe iz Libana. Ovaj francuski zaokret – rezultat ličnih odnosa predsednika Širaka i Rafika Haririja (Rafic Hariri) i razočarewe u predsednika Bašara el Asada (Bachir al Asad) – iznenadio je Ke d’Orsej, ali je, što je i bio jedan od ciqeva, posle dugotrajne svađe zbog francuskog odbijawa da podrži rat u Iraku, opet pokrenuo aktivnu saradwu između Pariza i Vašingtona.

U tom trenutku niko još nije pomiwao predsedničke izbore u Libanu. Međutim, upravo sirijska odluka da se za tri godine produži mandat Emila Lahuda, poslužila je kao izgovor za donošewe rezolucije 1559 Saveta bezbednosti. Ona je dugo pripremana, a izglasana je 2. septembra 2004, sa minimalno potrebnom većinom (devet od petnaest glasova). Ona sirijskim trupama nalaže da napuste Liban i zahteva razoružawe milicija.

Međutim, ubistvo bivšeg libanskog predsednika 14. februara 2005, pružilo je novi izgovor, pošto je sirijsko rukovodstvo osumwičeno za zločin. Damask je brzo povukao trupe iz Libana, pa se ofanziva protiv baasističkog režima koncentrisala oko međunarodne istrage o ovom zločinu, koji vodi komisija na čelu sa nemačkim sudijom Detlevom Melisom (Detlev Mehlis). Vašington, presrećan što je opet uspostavqeno jedinstvo „međunarodne zajednice”, prepustio je inicijativu Parizu. U oktobru 2005. godine, Melis je podneo izveštaj koji je vodio novom upućivawu na Damask, i zahtevu za bezuslovnu saradwu sa komisijom, što je jednoglasno usvojeno na Savetu bezbednosti (rezolucija 1556). Rusko, kinesko i alžirsko protivqewe doveli su samo do brisawa pomiwawa mogućih sankcija. Rok je utvrđen za 15. decembar; posle tog datuma Savet bezbednosti može da preduzme mere protiv sirijskog režima, i stvori međunarodni sud koji će suditi zvaničnicima osumwičenim za atentat na Rafika Haririja.

Ovo pozivawe Vašingtona na međunarodnu pravdu zvuči neobično, u času kad Sjediwene Države odbijaju svaku nadležnost Novog međunarodnog suda i sa desetak država, pod pretwom, potpisuju sporazume po kojima će wihovi državqani biti izuzeti od jurisdikcije ovog suda.

Sa druge strane, kako nas uči istorija, komisije Ujediwenih nacija nisu izuzete od pritisaka. Ričard Batler (Richard Bathler), predsednik Specijalne komisije Ujediwenih nacija (SKUN), koji je od 1. jula 1997. do 30. juna 1999. vodio tim inspektora u Iraku, objavqivao je, po diktatu SAD, lažne izveštaje koji su poslužili kao opravdawe za američko-britansko bombardovawe Iraka u decembru 1998. godine (5).

Izveštaj koji je podneo sudija Melis odnosi se na samo jednu etapu. Mada je nemački sudija izjavio kako je ubeđen da se ubistvo Rafika Haririja nije moglo desiti bez znawa visokih sirijskih zvaničnika, on je dodao: „Prema dosadašwem istraživawu... ne može se saznati puna istina o tome šta se to desilo i ko je odgovoran za ubistvo Rafika Haririja i još dvadeset dve nedužne osobe. Prema tome, treba se držati pretpostavke o nevinosti.”

Ova opreznost nije ubedila medije, utoliko pre što su „greškom” došli do prve verzije teksta. Ova verzija je direktno ukazivala na brata sirijskog predsednika Mažer el- Asada (Maher al-Asada) i wegovog šuraka, Ašefa Šafgota (Assef Shawgot), šefa moćne vojno-obaveštajne službe. Ova imena su uklowena iz zvanične verzije, što nije sprečilo medije da pišu kao da je sudija Melis već označio krivce.

Važan deo sudijinog zakqučka počiva na iskazima dva nepouzdana svedoka: prvi je „žiteq Libana poreklom iz Sirije, koji tvrdi kako je radio za sirijsku tajnu službu” i, prema ovom izveštaju, „izjavio je da su dve nedeqe posle usvajawa rezolucije 1559 visoki sirijski i libanski zvaničnici odlučili sa ubiju Rafika Haririja”. Ovaj čovek, koji je održavao „kontakte sa visokim sirijskim zvaničnicima u Libanu”, dodaje da su održavani sastanci sirijskih i libanskih funkcionera radi pripreme atentata na više mesta, ukqučujući i hotel „Meridijan” u Damasku. Kako je on mogao doći do ove vrste podataka, kad i sam priznaje da je zauzimao samo jedno podređeno mesto? Da li je zamislivo da se ti zvaničnici sastaju u velikom hotelu u Damasku naočigled sviju?

Drugi svedok je Zuheir Ibn Mohamed Said Sadik (Zouheir Ibn Mohamed Said Sadik), čija su otkrića poslužila, u prvoj verziji, da se optuže osobe bliske režimu. Međutim, paragraf 114 Melisovog izveštaja precizira: „U sadašwoj fazi istraživawa, određeni broj iskaza g. Sadika se ne može dokazati.” Ali zašto su onda bili korišćeni? Utoliko pre što nemački list „Špigl” otkriva da je Sadik, uhapšen u oktobru, do sada više puta mewao iskaze, i da je ranije bio osuđivan zbog prevara i pronevera. Prema nekim izvorima, on je dobio novac od Rifata el Asada, koji je u izbeglištvu u Francuskoj i ne krije svoje ambicije da se domogne vlasti u Damasku (6).

Izveštaj sadrži i druge neodređenosti, koje su drugi analitičari već otkrili (7), Ali, sadrži i ozbiqne pretpostavke zbog kojih Sirijci moraju biti na oprezu. „Sirijci bi trebalo da prestanu da govore kako je to jedan politički izveštaj”, napisao je nezavisni sirijski novinar Sami Muajed (Sami Mouayed). „Svi znaju da je izveštaj politički i svi znaju da neki zapadni krugovi nastoje da oslabe Siriju bez obzira na to da li je kriva ili ne. Prema ovoj logici, Sirija treba da bude kažwena zbog napada u Libanu, zbog suprotstavqawa američkom ratu u Iraku, zbog svoje podrške pobuni i otporu u Palestini” (8). Mi nemamo drugog izbora osim da pristanemo na saradwu”, zakqučio je Sami Muamed.

Iako su ove optužbe izazvale jačawe nacionalnog osećawa u Siriji, autoritarnost i korumpiranost vlasti u kojoj glavne odluke donose neki članovi predsednikove porodice, oslabili su režim. Opšte je poznata, takođe, i wegova nesposobnost da uzme u obzir težwe društva i da čuje zahteve opozicije – čiji je simbol Rijad Tirk (Riyad Turk), komunistički lider koji je proveo osamnaest godina u tamnici i koji se neprijateqski odnosi prema američkim planovima. Sa druge strane, izgleda da je manevarski prostor sužen. Istraživawe ukazuje iskqučivo na Siriju.

Neki arapski komentatori su podsetili na „libijski scenario”: rešavawe spornih pitawa vezanih za Lokerbi i leta UTA-e (9) kao i napuštawe libijskog programa za proizvodwu oružja za masovno uništavawe, doveli su do normalizacije odnosa Zapada i pukovnika Gadafija. Zapadni zvaničnici sve više putuju u Tripoli i niko ne pomiwe kršewe qudskih prava u Libiji.

Međutim, može li sirijsko rukovodstvo da se, u zamenu za normalizaciju sa Vašingtonom, odrekne svoje podrške palestinskoj borbi, nepristajawa na regionalnu hegemoniju Izraela, i osude američke okupacije Iraka? Može li baasistički režim da napravi takav izbor a da pri tom ne potkopa temeqe sopstvenog legitimiteta? Utoliko pre što je ubeđen da će svaki ustupak dovesti do novih zahteva.

Govor predsednika Asada, održan 10. novembra (10) 2005. odražava dileme vlasti: pored manifestovawa svoje čvrstine pred pritiscima, on je pokazao i određenu savitqivost u pogledu glavnih tema koje zaokupqaju Zapad. Ponovio je svoju podršku Mahmudu Abasu (Mahmoud Abbas) i potvrdio da Damask podržava svaki mirovni sporazum koji je prihvatqiv za Palestince. Osudio je napade na civile u Iraku i rekao kako je spreman da sa Vašingtonom sarađuje po pitawu obezbeđewa iračko-sirijske granice, dodajući pri tom da same Sjediwene Države nisu u stawu da hermetički zatvore svoju granicu sa Meksikom.

Istovremeno sa napadom, koliko žestokim toliko neumesnim, na libanskog premijera Fuada Siwaru (Fouad Siniara), koji je doveo do žestokih reakcija u zemqi kedrova, sirijski predsednik je potvrdio svoju spremnost da sarađuje sa Melisovom komisijom. Zašto onda nije pristao da ona u Libanu ispita određene sirijske rukovodioce? Zato što rezolucija 1636, usvojena 31. oktobra 2005, postavqa ozbiqan problem suvereniteta.

Glavni urednik dnevnika „Al Safir”, Žozef Samaha (Joseph Samaha) to podvlači: „Rezolucija je u Siriji uspostavila 'dvostruku vlast'. Ona Melisovoj komisiji ustupa ovlašćewa koja su iznad ovlašćewa države, i daje joj potpuni suverenitet nad svim sirijskim građanima, i rukovodiocima i potčiwenima, ukoliko se neko od wih pokaže sumwiv. Prvi put jedan „međunarodni” zakon daje takva ovlašćewa organu koji nije biran i nad kojim osobe, na koje se on odnosi, nemaju nikakvu kontrolu (11). Sa druge strane, uspostavqa se neka vrsta nadzora Libana nad Sirijom, pošto ovaj dokument predviđa da se na predlog Bejruta, određenim sirijskim rukovodiocima može zabraniti put u inostranstvo i da im se može zamrznuti imovina. I Žozef Samah zakqučuje: „Jedan čovek (Melis) je dobio ovlašćewa koja prevazilaze ovlašćewa nekog vojnog upraviteqa tokom trajawa vanrednog stawa. Koja nezavisna država može ovo da prihvati?”

„Prema internim dokumentima, planovi (Pentagona) obuhvataju operacije za zatvarawe iračko-sirijske granice i uništewe baza u unutrašwosti Sirije, koje služe za iračku pobunu, napade na instalacije za proizvodwu oružja za masovno uništavawe koje bi omogućilo razvoj hemijskog i biološkog oružja, kao i udare na režim predsednika Bašira al Asada (12). Vojni komentator „Vašington posta”, koji je nedavno otkrio ove američke planove, ne precizira da li, kao 1957, deo predviđenih metoda sačiwavaju i atentati na sirijske rukovodioce.

1. The Gardian, London 27. septembar 2005.

2. Videti Paul-Marie de la Gorce, „La Sirie sous la pression”, Le monde diplomatique, jul 2004.

3. NJujork tajms, 22. jul 2003.

4. Videti „Improbable alliance entre Paris et Washington”, Le Monde diplomatique, jul 2005.

5. G. Batler je istrajao i još je 2000. tvrdio kako Irak poseduje oružje za masovno uništewe. Čitati: Richard Batler, The Greatist Threat, Iraq, Weapons of Mass Destuctions, and the Crisis od Global Security, Public Affaires, New York, 2000.

6. Ukazano je i na druge pokušaje manipulacije. Tako je na turskoj televiziji advokat jednog od optuženih za teroristički napad u Istanbulu izjavio da su od njegovog klijenta „neki stranci” tražili, pod pretnjom, da svedoči kako je Asef Šafiat, predsednikov šurak, umešan u atentat na Rafika Haririja.

7. Jednu od najboljih kritika ovog izveštaja dao je izvesni sirijski novinar Sami Mouajed. Čitati takođe i Robert Parry, „The Dangerously Incomplete hariri Report”, 23. oktobar 2005, consortiumnews.com.

8. Sami Mouayed, op. Cit.

9. Prvi napad na letelicu TWA desio se u decembru 1988, a drugi je izveden protiv aviona UTA-e u septembru 1989.

10. Integralni tekst je na arapskom.

11. Al-Safir, Beyrouth, 3. novembar 2005, cite par Midesast Mirror, London 3. novembar 2005.

12. William N. Arkin, „Washington post” 8. novembar 2005.

Alen Greš