„Oklopnjača Potemkin”

U čast dvadesetogodišnjice neuspele revolucije od 1905, državna sovjetska komisija zadužena za komemoracije došla je na ideju da snimi film. Weni članovi obratili su se mladom ruskom režiseru Sergeju M. Ajzenštajnu koji je prethodne godine snimio jedan zapaženi dugometražni film „Štrajk”. Ajnštajn je imao samo četiri meseca na raspolaganju da napiše scenario, snimi i montira film. On je od samog početka redukovao scenario, napisan u saradnji sa Ninim Agadjanovom, i usredsredio se samo na jednu epizodu: pobunu mornara na jednom ratnom brodu na Crnom moru, u luci Odesa, 27. juna 1905.

Evocirajući uspomene sa snimanja, Ajzenštajn je 1945. objasnio da je u nedostatku autentične oklopnjače, koja više nije postojala, morao da se posluži jednim brodom, ukotvljenim u luci Sevastopolj. Uprkos svemu, iluzija pobune je bila tako savršena, ukazao je on, da je ova „korenita revolucija filmske estetike” izazvala „velike brige kod cenzora, policije, i službi javnog reda u mnogim zemljama”.

Stvarno, najbolji zapadni kritičari, između 1920. i 1930. godine, od Zigfrida Kracauera (Ziegfried Kracauer) u Nemačkoj, do Leona Musinaka (Leon Moussinac), Žorža Šarensola (Georges Charensol) i Žorža Altmana (Georges Altman), naslutili su u ovom filmu jedno genijalno ostvarenje. Sovjetski film je, u njemu, prema Altmanu, dobio svoje „pravo lice”, to jest „snažan izraz grupe kolektiva i pokreta gomile”. Što se tiče prijema Oklopnjače Potemkin izvan granica Sovjetskog Saveza, on je doveo do antisovjetskih mera ondašnjih vlada. Film je ili bio zabranjen u celini, ili je bio prikazivan samo u skraćenim verzijama.

Pobedu je odnela cenzura Vajmarske republike, koja se osam meseci kolebala između zabrane i odobrenja, od marta do oktobra 1926. Film je premijerno bio prikazan u Berlinu 1926, a njegova projekcija je zatim dovedena u pitanje, primoravši članove pomenute cenzorske komisije da zasedaju još tri puta. Konačno, film je zabranjen za omladinu pošto je, po oceni cenzure, njegov sadržaj „podoban da izazove opasan uticaj na intelektualni razvoj mladih ljudi”. Pored ostalog, film je prikazivan samo u skraćenim verzijama.

Šta se događalo u Francuskoj? Na inicijativu Leona Musinaka, Ajzenštajnov film je bio prikazan prvi put 18. novembra 1926. u Parizu, u Sali Artistik koju je za to popodne iznajmio Kino-klub Francuske. Zatim se ovaj film prikazivao na privatnim projekcijama, zahvaljujući udruženju Prijatelji Spartakusa. U oktobru 1928. francusko pravosuđe je zabranilo ovo društvo, od tada je Oklopnjača Potemkin skoro potpuno bojkotovana. Zabranjeno je njeno prikazivanje u bioskopskim salama. Francuska vlada je dugo vremena ostala pri ovom stavu. Zabrana javnog prikazivanja ukinuta je 1953, šest godina pre nego u Japanu a sedam pre nego u Italiji.

Ostaje činjenica da je posle svoje trijumfalne premijere u Teatru Boljšoj u Moskvi, 21. decembra 1925. Oklopnjača Potemkin brzo postigla veliki uspeh u celom svetu i to, što je zanimljivo, preko skraćenih verzija. Tokom svetske izložbe u Briselu, 1958, stotinak istoričara filma su je proglasili „najboljim filmom svih vremena”. Da li ova pohvala garantuje istinitost vizije revolucionarnih dana u Odesi krajem juna 1905. godine? Očigledno ne.

Šta se dešavalo u Rusiji te 1905. godine. Sve je počelo u Petrogradu, u nedelju 9. januara 1905. Tog dana velika gomila u tišini se kretala ka centru grada. Qudi su nosili ikone svetaca i portrete cara Nikolaja II. Već mesec dana u fabrikama se širio štrajk u znak solidarnosti sa dva otpuštena radnika. Štrajkači i protestanti su nosili peticiju „caru, baćuški”, da bi on razmotrio uslove njihovog života. Međutim, tek što je kolona došla ispred Zimskog dvorca, i kozaci i Carska garda su otvorili vatru. Na kraju tog dana bilo je više od hiljadu mrtvih i dve hiljade ranjenih.

Dajući naređenje da se u krvi uguši svaka manifestacija, car i njegovo okruženje će dobiti suprotno od onoga što su očekivali. Od jeseni 1904, vođe radničkog pokreta su koristile ruski poraz u ratu protiv Japana, da bi povećali svoje zahteve. Međutim, mase su u većini i dalje verovale u mogućnost mirnog poboljšanja društva preko reformi. Posle sukoba i nemilosrdne represije, srušile su se sve njihove patrijarhalne iluzije.

„Krvava nedelja” iz januara 1905. pokrenula je na celoj teritoriji Rusije talas štrajkova u fabrikama, pobune u selima, nemire u vojsci. U prvoj polovini februara „komiteti železničara” paralisali su glavne železničke pruge u južnoj Rusiji. Da bi opet uspostavila carev prestiž i umirila pobunu, vlast je pristala na obrazovanje komisija radničkih predstavnika. Proces je bio pokrenut. Međutim, 400 izabranih delegata, kao preduslov za svaki razgovor tražili su proglašenje slobode okupljanja i slobode govora. Odbijanje vlasti da im izađe u susret povećalo je napetost.

U oktobru železničari Moskve i Petrograda su stupili u štrajk. Zaposleni u pošti i drugim javnim službama su krenuli njihovim stopama. Nestalo je struje, nije bilo novina, tramvaji su prestali da se kreću. Ovoga puta štrajkači se nisu ograničili na traženje poboljšanja uslova života. Oni su zahtevali promenu autokratskog sistema. Šta su bili njihovi ciljevi? Uspostavljanje građanskih sloboda, amnestija političkih zatvorenika, izbor ustavotvorne skupštine na osnovu opšteg prava glasa. Prevazišavši svoje unutrašnje sukobe, predstavnici organizacija i stranaka koje su zagovarale revoluciju, izdali su zajednički manifest kojim su tražili ustav.

Priterana uza zid, caristička vlada je odlučila, krajem novembra, da krene u odlučujući obračun. Delegati u štrajkačkim komitetima i „radničkim savetima” nazvani „sovjeti” sistematski su hapšeni. Radnici koji su odbili da se vrate na posao isterani su iz fabrika. Bila je to efikasna strategija: štrajkački pokret se raspao.

Međutim, u prvim danima decembra stigao je udarac iz Moskve. Tamo je 21. novembra 1905. ustanovljen jedan „sovjet” koji su podržavala oba krila Socijaldemokratske partije – menjševici (umereni) i boljševici (radikali). Šestog decembra proglašen je generalni štrajk. Odmah zatim započela je oružana pobuna. U borbu je krenulo 8 000 radnika. Po moskovskim kvartovima podignute su barikade.

Carska vlada nije promenila njegovu taktiku. U noći 8. decembra, svi članovi Sovjeta su bili pohapšeni a njegov komandni centar je bio uništen. Zatim su, pošto moskovski garnizon nije bio pouzdan, u borbu krenule jedinice Carske garde iz Petrograda. Wihove trupe su izvršile juriš na barikade. Tokom devet dana naoružane grupe radnika su pružale otpor. Osamnaestog decembra radnici su bili poraženi.

Tako se 1905. godina završila pobedom carskog režima. Za vlasti su tada došla vremena represalija. Vođe radničkih snaga su bile prinuđene na ilegalnost. Opozicija je bila u odstupanju, ali ne zadugo. Uoči početka Prvog svetskog rata, 1914, boljševici su imali većinu u sindikatima Petrograda i Moskve. Štrajkači su bili isto brojni kao 1905. Revolucija je iznova postigla poen.

U oktobru 1917. ispravljene su greške iz 1905, i pobeda je promenila stranu. Pokret otpora carizmu je naučio da uskladi oružanu pobedu sa masovnim štrajkom i obrazovanjem sovjeta. Iskustvo ovih saveta koji su stvarani radi odbrane lokalnih radničkih interesa, obogatilo je revolucionarnu strategiju. Upravo ovim savetima Trocki je dugovao svoju popularnost jer je bio jedini marksistički rukovodilac koji je u Petrogradu aktivno učestvovao u njihovom stvaranju. Posle kraćeg kolebanja Lenjin je prihvatio da sovjeti mogu predstavljati „embrione” ustanova koje će zameniti postojeći državni aparat.

Ako se uspomena na 1905. održala u svetu, to u dobroj meri treba pripisati Sergeju Ajzenštajnu i njegovoj „Oklopnjači Potemkin”. Ovaj film nije bio jedna istorijska rekonstrukcija. Oslanjajući se na jednu izolovanu epizodu, primenjujući tehniku: deo za celinu, Ajzenštajn je pokušao da „afektivno izrazi čitavu epopeju iz 1905”. Ova epopeja prikazana je kao ukazivanje na pobedu iz oktobra 1917. Poslednja scena u filmu je simbolička: brod napušta Odesu i odlazi na pučinu a iza njega ostaju rezultati carističke represije – pet ili šest hiljada mrtvih.

Počev od 19. januara 1926, kad je film počeo da se prikazuje u salama Sovjetskog Saveza, bilo je gledalaca koji su u njemu otkrivali greške i stvari koje nisu verovatne.

Ajzenštajn ih je priznavao, utoliko pre što su najvažniji detalji bili produkt njegove mašte. Na prvom mestu to se odnosi na slavnu sekvencu sa dečijim kolicima koja, odskačući, jure niz stepenice Rišelje u Odesi. Takođe je izmišljena bila i scena sa platnom koje pada preko mornara koji su, što je bio povod pobune, odbili da jedu čorbu od pokvarenog mesa. Ova scena je bila tako uverljiva da je neki mornar, koji se izdavao za jednog od pokrivenih pobunjenika, tražio zaštitu svojih autorskih prava na sudu. Tokom procesa, ovaj čovek je postao predmet podsmeha jer je Ajzenštajn dokazao da je sve izmislio. Ajzenštajn je takođe znao da se 1905. godina završila porazom štrajkačkog pokreta, i da su mornari sa pravog Potemkina, posle dužeg tumaranja, svoju odiseju završili u rumunskoj luci Konstanca. Najsrećniji među njima uspeli su da pobegnu od carističke policije i emigriraju u Rumuniju. Ono što je režiseru bilo važno jeste da sam duh revolucije nije bio uništen. I dok se svetska kinematografija gušila u tobožnjim istorijskim filmovima, koji su slavili velike pojedince, Ajzenštajn je pokazao kako anonimne mase mogu biti pokretač istorije.

Lionel Rišar