Kutija sa igračkama

Samo nedelju dana posle Zubina Mehte i Beogradske filharmonije u Kolarčevoj zadužbini, emotivno (i finansijski) neoporavljena beogradska publika imala je susret sa još jednim velikanom muzičke scene današnjice.

Uvertire (ovde – Mocartov Don Giovanni), zahvalno su muzičko štivo. Međutim, tu se i te kako naslućuje moć ruke dirigenta. Za Aškenazija, koji uz pijanističku, poslednje tri i po decenije neguje i praksu dirigenta, može se bez mnogo premišljanja reći da je predodređen i za ovaj domen. To jeste neuobičajena, veoma samosvojna manuelna tehnika, uslovljena intuicijom i nesvakidašnjom muzičkom inteligencijom a koja – daje adekvatan odjek. Mada, moramo naglasiti da je Camerata Serbica sačinjena od najznačajnijih naših solista; mnogi od njih su predavači na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. To što ovde zvuče daleko impresivnije nego na Bemusu, očigledan je dokaz koliko je bitna uloga vođe (sam Aškenazi im je na kraju koncerta zahvalio “na motivisanosti i pažnji”).

Koncert za klavir i orkestar A-dur, K 414 je Mocart kakvog priželjkujemo: sa pijanistom koji pokazuje svežinu i gipkost, kako pokreta tako i izraza. Uživanje je osluškivati govor njegovih kadenci, recimo. To su igre “pitalice”, duhovite i vedre, koje sprovodi pijanista rođen pre gotovo sedam decenija ali kome ne manjka dečačke zasmejanosti.

Koncert za klavir i orkestar br.3, c-mol, op.37 Ludviga van Betovena u drugom delu programa... kao iz par excellence priručnika o muzičkim stilovima na osnovu koga bi se mogla proučavati diferencijacija dva segmenta klasicizma (Mocartovog i Betovenovog).

Zanimljivo je koliko Vladimir Aškenazi prilagođava interpretativni pristup vremenu u kojem živi. Wegova tumačenja sa početka karijere transformišu se i unapređuju. Ona, dakle, nisu okoštala, fiksirana, kao što je to često slučaj sa umetnicima čije karijere dosegnu prag od pola stoleća. Aškenazijeva razmišljanja su neprekidno u pokretu i to ga čini aktuelnim. Takođe, on je dokaz da se može biti zavodljiv i bez eksponiranja “teatarskih” atributa (danas praktično nezamislivo). Jer, Vladimir Aškenazi isključuje sve što bi njegovoj umetnosti dopisalo dodatna značenja: okružen prijateljskim licima, sa žarom se prepušta svojoj “kutiji sa igračkama”...

Marija Ćirić