Nagrada bez pokrića

Novinar Sava Dautović dodelu nagrade “Pavle Ivić” za 2005. godinu delu Sintaksa savremenog srpskog jezika: prosta rečenica grupe autora na čijem je čelu dr Predrag Piper, prikazao je u NIN-u br. 2867 od 8. 12. 2005. u tekstu Nauka u “službi” Kaptola i kao “skriven polemički odgovor onima koji su ga nepunih mesec dana ranije javno osporavali”, eksplicitno navodeći i da je taj osporavatelj prof. dr Miloš Kovačević, tj. ja. Uz to je novinar NIN-a ustvrdio kako su suprotne ocene navedenoga dela – moja više nego negativna, i više nego pozitivne dr Egona Feketea i predsednika Odbora za dodelu nagrade akademika Aleksandra Mladenovića – samo potvrda “jednog trajnijeg, dubljeg i besmislenog srpsko-srpskog raskola”. Iz toga on zaključuje da su “ova Sintaksa i njeni autori postali kolateralna šteta podeljenosti srpskih lingvista i filologa na dva nepomirljiva tabora”. U celome tekstu više eksplicitno nego implicitno novinar sugeriše zaključak o neopravdanosti moje negativne ocene navedene Sintakse, jer je u njoj “nipodaštavan naučni trud i rezultat grupe autora koja je napisala Sintaksu savremenog srpskog jezika”, budući da dodeljena joj nagrada predstavlja “zasluženo priznanje jednom po svemu kapitalnom delu”. A taj zaključak i eksplicira na kraju teksta poentirajući u vidu retoričkog pitanja (osnaženog upitno-uzvičnim interpunkcijskim znakom): “na čemu može počivati legitimitet kritike i kako u nju imati poverenja?!”

Navedenim tekstom – kojemu je očito povod koliko dodeljena mu nagrada “Pavle Ivić”, toliko ako ne još i više moj negativni u Politici objavljeni prikaz – novinar je, bar što se tiče moga prikaza, slobodno se može reći, doveo čitaoce u “stanje obmane”, jer je iskonstruisao ničim neutemeljenu priču o zakulisnim, van teksta same Sintakse smeštenim, motivima moga “napada” na nju. Ne radi se, naime, ni o kakvom “srpsko-srpskom sukobu”, niti se negativna ocena Sintakse može okvalifikovati kao “kolateralna šteta” tog sukoba. Jednostavno rečeno, u pitanju je naučno utemeljena kritika usmerena isključivo na nedopustive materijalne greške koje su napravili njeni autori. Ili je bolje reći da je u pitanju stručna kritika, jer su, zbog toga što je kritika pisana za novine, predočeni samo promašaji koji su nesporni svakom čitaocu sa završenom makar osnovnom školom. Brojni drugi, širem čitateljstvu manje razumljivi promašaji, ostavljeni su za obimnu (tridesetostraničnu) kritiku u naučnom časopisu “Srpski jezik”. A evo za čitaoce NIN-a samo desetak neverovatnih tipskih materijalnih pogrešaka, koje će im sigurno, ako već nisu novinaru Dautoviću, biti dovoljan dokaz o stručnim i naučnim vrednostima navedenog “kapitalnog dela”.

Prvo, autori nisu sigurni u identifikaciji padežnih oblika. Tako oni (na str. 309) u primerima tipa Evo ga otac! Eno je majka! “pronalaze” dva akuzativa, mada nijedan imenski oblik nije u akuzativu, nego je zamenički u genitivu, a imenički u nominativu. Za primere tipa: Eno vam majka! autori tvrde da imamo dativ i akuzativ, iako je imenica majka upotrebljena u nominativu, jer u akuzativu mora imati oblik majku! Za primer (na str. 490) Većina prisutnih je saglasna autori tvrde da je subjekat izražen imenskom rečju u genitivu, mada je i svakome osnovcu jasno da imenica većina, koja je subjekat u toj rečenici, nije u genitivu nego u nominativu.

Drugo, autori nisu sigurni ni u identifikaciji vrsta reči. Evo i potvrda. U rečenicama Plivanje je korisno i Pušenje je štetno (na str. 493) autori prideve korisno i štetno proglašavaju prilozima. U rečenici Zorom je otišao u crkvu (str. 251) instrumental imenice proglašava se prilogom, dok se u rečenici Kad mi budemo došli, oni će već spavati (str. 445) partikula, rečca već proglašava prilogom.

Treće, autori teško razlikuju određeni i neodređeni vid prideva. Tako za podvučene prideve u rečenicama Najmlađi, veseo i pričljiv, novi kolega bio je duša društva. Nebojša, veseo i pričljiv, bio je duša društva tvrde da su određenog vida, iako i osnovci znaju da određeni pridevski vid muškoga roda mora imati nastavak –i.

Četvrto, autori se teško snalaze i u razlikovanju svršenih i nesvršenih glagola, pa na tom “kriterijumu” zasnivaju svoje mišljenje o sistemskom i normativnom karakteru nesistemske i nenormativne upotrebe prezentskih oblika vidimo se i čujemo se umesto futurskih videćemo se i čućemo se (str. 383).

Peto, autori ove Sintakse još teže razlikuju rečenične članove. Tako u rečenicama Ona je slušala priče o životinjama (str. 48) i Postavili su zamke za ptice (str. 621) oni “vide” dva objekta, umesto objekta i nekongruentnog atributa. Ili u rečenici U noći, pak, čekao ga je pakao. Wen zagrljaj, njeni bezumni napadi... autori podvučenu jedinicu proglašavaju parcelisanim objektom, mada je to apozicija. U rečenicama Smatraju ga ozbiljnim i Svi su ga zvali profesorom (str. 43) nedvosmisleni predikativi (imenski delovi predikata) ozbiljnim i profesorom proglašeni su objektima. U rečenici Ona peva radosna (str. 323) skup reči peva radosna proglašen je složenim glagolskim predikatom, mada je tu nedvosmisleno realizovan prosti glagolski predikat i predikativni atribut kao atributsko-adverbijalna odredba. Itd.

Šesto, autori ne razlikuju punoznačne i nepunoznačne glagole. Tako je za njih glagol postojati u rečenici Budva postoji preko dva milenijuma (str. 337) glagol nepotpunog značenja, dok je glagol postati u rečenici Ona je postala slavna proglašen “nekopulativnim” (str. 314).

Sedmo, autori odokativno proglašavaju normativnim konstrukcije koje normativno nikad nisu bile priznate, dok iz norme izbacuju nesporno normativne konstrukcije. Tako je za njih normativno dopustiva upotreba uzročnog predloga zbog u značenju namere (str. 170); za njih je, obrnuto od onoga što je propisivala i više nego stogodišnja važeća norma, “pravilno Doputovala je delegacija na čelu sa Markom Markovićem, a ne Doputovala je delegacija sa Markom Markovićem na čelu” (str. 706); njima se priviđa normativni progon konstrukcije “zahvaliti na nečemu u značenju učtivog odbijanja neke ponude”, pa im “ta preporuka i dalje zaslužuje podršku normativne gramatike” (str. 798) – iako takve normativne preporuke nikada pre njih nije bilo za datu konstrukciju, nego se ona odnosila samo na konstrukciju zahvaliti se na nečemu. A od takvih naopakih, ni na kakvim normativnim kriterijumima nezasnovanih preporuka, ova Sintaksa vrvi.

Osmo, autori ne razlikuju homonime od homofona, pa forme s tihom – stihom i s oka – soka proglašavaju “gramatičkom homonimijom” (str. 731). Ali to već prelazi nivo osnovnoškolskih grešaka. A takvih je u ovoj Sintaksi najmanje desetostruko više od napred nabrojanih elementarnih osnovnoškolskih. Zbog toga, a i zbog nedostatka prostora, o njima ovde neće biti reči.

No, mislim da i navedene pogreške svakome ko vlada makar osnovnoškolskim gramatičkim znanjem moraju biti dovoljan i kriterijalan odgovor na Dautovićevo retoričko pitanje “na čemu počiva legitimnost kritike” i zašto “u nju imati poverenja”. Pošto se u date pogreške lako ubediti, za svaku sam navodio i stranicu iz knjige, pa nijednom čitaocu neće biti teško da proveri da li sam tu ja bilo šta iskonstruisao ili zaista autori Sintakse ne znaju to što njihov tekst potvrđuje da ne znaju. Nijedna nagrada, pa ni nagrada “Pavle Ivić”, te greške ne može anulirati niti ih učiniti nevidljivim. Zato nagrada knjizi sa ovakvim i ovolikim greškama pre govori o (ne)ozbiljnosti članova žirija za dodelu nagrade, potvrđujući da oni ili nisu uopšte (pro)čitali knjigu, ili da, pošto među njima nema nijednog sintaksičara, nisu ni kompetentni za njenu stručnu i naučnu (pr)ocenu. Jer, data Sintaksa zaista jeste “kapitalno delo”, ali samo po “kapitalnim greškama” koje su u njoj počinjene. I ona će bez sumnje, tu je akademik Aleksandar Mladenović u pravu, “ostati zapisana kao međaš, jer će se moći govoriti i o vremenima i pre njene pojave i onima posle nje”, ali prema kriterijumu broja načinjenih materijalnih grešaka. Jer teško da će ova Sintaksa u tome ikad dobiti pravog takmaca s kojim bi se mogla porediti.

Prof. dr Miloš Kovačević

Sporno kumovanje Ko je dao saglasnost potonjim i sadašnjim izdavačima da menjaju naslov Ćorovićeve knjige u “Ilustrovana istorija srpskog naroda”? Kada je profesor Radovan Samaryić pokušao da štampa Ćorovićevu “Istoriju srpskog naroda” i objavio oglas u “Politici” na celoj poslednjoj strani, negde sedamdesetih godina prošloga veka, vladajuća partija sprečila je ovo izdanje. Deceniju i malo više, potom, naslednik predratnog Narodnog dela, gospodin Petrović, ponudio je rukopis BIGZ-u. Urednik biblioteke “Istorijsko-memoarska dela” Jovan Radulović, angažovao je prof. dr Radeta Mihaljčića i mene da knjigu priredimo i napišemo predgovor. Imali smo više sreće od našeg prethodnika, akademika Samaryića, jer naš rad niko nije sprečavao i niko nije uticao kako ćemo da priredimo knjigu i kakav ćemo da napišemo predgovor. Gospodin Petrović je predao BIGZ-u jednu veliku kutiju sa rukopisom, a Jovan Radulović nama i mi smo posle polugodišnjeg rada pripremili rukopis za štampu i napisali predgovor. Naš posao nije bio mali, dok je odgovornost, nesumnjivo, bila velika. Prirediti Ćorovićevu Istoriju bio je za nas izazov: prvo, zato što je bila zabranjena da se objavi, drugo, zato što je autor jedan od naših najboljih povesničara. Ćorović, inače, nije stigao da svoj rukopis rediguje. On je najčešće pisao grafitnom olovkom, njegova sekretarica, a on je tada bio rektor Univerziteta, prekucavala je rukopis, koji autor nije stigao da ispravi. Pokojni akademik Samaryić, započeo je taj posao, što se moglo primetiti na marginama, ali samo započeo. Nije bilo nimalo lako ni jednostavno srediti tekst, pošto je kucan ćirilicom, a sva umetanja na grčkom, latinskom, nemačkom i drugim jezicima ispisana su rukom, vrlo nečitljivo. Bilo je još daktilografskih i ostalih grešaka, poneke nelogičnosti i manjih propusta, koje smo morali ispraviti. Uveren sam da smo profesor Mihaljčić i ja posao, sa stručne strane, obavili korektno. Najveći problem koji smo imali bio je naslov knjige. Ćorović se opredelio za naslov “Istorija srpskog naroda”. Pošto se u međuvremenu štampala Zadrugina “Istorija srpskog naroda”, vlasnik rukopisa, Petrović, urednik biblioteke, Radulović i priređivači odlučili su da promene naslov u “Istorija Srba”, kako bi svet razlikovao ova dva značajna dela. I knjiga je pod tim naslovom ušla u kulturu srpskog naroda. Danas “Politika” i “Narodna knjiga” ovu knjigu štampaju pod izmenjenim naslovom, i čini mi se, da se to desilo u još jednom prethodnom izdanju. Prva promena naslova učinjena je uz saglasnost vlasnika autorskih prava, izdavača i priređivača. Ko je dao saglasnost potonjim i sadašnjim izdavačima da menjaju naslov Ćorovićeve knjige u “Ilustrovana istorija srpskog naroda”? Zamislite našta bi ličila naša kultura, nauka i izdavačka delatnost kada bismo ovako radili! Ko ima pravo, bez saglasnosti nosioca autorskih prava, pa i sa njegovom saglasnošću, da štampa, recimo, Andrićevu “Travničku hroniku”, kao “Ilustrovanu Travničku hroniku”! Dodajmo da je Ćorovićeva Istorija bila ilustrovana i u našim izdanjima. Što se tiče autorskih prava, o njima postoje podaci u BIGZU i kod potomaka Petrovića, bivših vlasnika Narodnog dela. Gospodin Petrović učinio je jedan veliki gest i zato ga pominjem. Iako je njegov otac isplatio Ćoroviću honorar i otkupio autorska prava, on je, i pored toga, deo honorara, ne sećam se tačno ali mislim 50%, ustupio Ćorovićevim naslednicima. Potom je “Zograf” preštampavao Ćorovića sedam puta, bez ikakvih promena, sa našim predgovorom i sa podatkom da smo Mihaljčić i ja priređivači. I BIGZ i “Zograf” isplatili su nam honorare. Potom su Ćorovića svi počeli da preštampavaju, izbacivši nas dvojicu kao priređivače, kao i naš predgovor, osim jednog slučaja. I, kao vrhunac svega, pojavljuje se Ćorović sa izmenjenim naslovom, mislim bez ičije saglasnosti, i bez naznake ko je delo priredio i predgovor napisao. Jedno je sasvim izvesno – onako kako smo ga mi priredili, delo se bez ikakve izmene preštampava, dakle niko od potonjih izdavača, a ima ih više, nije ni zapetu dodao niti oduzeo. U najmanju ruku to je nekorektno, posebno zbog toga što od nekih izdavača nismo tražili da nam plate honorar, već da nas ne izbacuju kao priređivače i ne izbacuju naš predgovor, kojim se inače svi služe, pa čak ga i prepisuju. Onda kada smo mi prilegli na ovaj posao, nimalo lak, mnogi su izbegavali da spomenu ime autora ove knjige, budući da je još važio za nepodobnu ličnost. I, na posletku, dodaću još jednu pojedinost o Ćoroviću i listu Politika, čiji je bio dugogodišnji saradnik, sa brojnim novinskim člancima i izjavama. Gospodin Jeremija Mitrović sastavio je “Bibliografiju radova Vladimira Ćorovića” koju je štampao Istorijski glasnik, čiji je urednik bio Rade Mihaljčić, a moja asistentska malenkost sekretar. Poneo sam sadržaj tog broja Istorijskog glasnika u redakciju Politike, ali sadržaj časopisa nikako da se pojavi. Ponesem ponovo sadržaj časopisa, i opet ništa od objavljivanja. I ne bih znao u čemu je problem da mi moj profesor Jovan Milićević nije skrenuo pažnju da je Ćorović nepoželjan i da zbog njegove bibliografije sadržaj časopisa neće biti objavljen. Tako je i bilo, i ne ponovilo se. I taman smo se oslobodili jedne gluposti, kad eto druge, i tako u nedogled. Ćorovićevu Istoriju, kao i ostala dela ima pravo svako da štampa, ali pod određenim pravilima, kakva postoje u celome svetu, ili makar u njegovo vreme. Radoš LJušić