Povratak Čede obešenog

Predsednika mesne zajednice Polica u Donjim Vasojevićima pitali su kako da rasporede tri slike koje su upravo dobili:

Tita, Mošu i Blaža.

Sve tri slike su bile iste veličine. U jednakim okvirima.

Našavši se u neprilici kako da Velikog Vođu po rangu odvoje od ostalijeh, seoski odbornik ogrnutog kaputa iz čijeg je yepa virio samo poklopac od nalivpera, presudi:

“Tita objesite a ovu dvojicu uza zid.”

Od tada su Tita zvali Obešeni. Ono Šaban, Steva ili Čeda dodavali su mu iz milošte.

Pokojniku su puno tepali. Pesnici pogotovu...

Ali nije bilo špicnameta koji mu je od OBEŠENI bolje pristajao – u čitavom vilajetu od Alpa do Prokletija nije bilo nijednog značajnijeg eksera na kojem nije visila njegova slika.

Pre nego što smo naučili slova, učili smo kako izgleda Predsednik. Svaki bukvar je počinjao njegovom slikom.

Ja sam voleo junake.

Mislio sam da je pokojnik najveći junak.

I da kao takav treba da ima najveće brkove.

I pošto me u to vreme slikarstvo interesovalo više od literature a nisam, bogu volja, ni znao da pišem, nacrtao sam mu velike brkove. I postradao porad toga.

Otad sam Obešenog omrzo.

1. Zakuvalo se dobro u Užicu.

Zakuvale Ere i Grebići.

Došo Velja Ilić i predložio da se na trgu gde je nekad stajao Tito izgradi crkva.

Ta kamena poljana usred grada napravljena je da bi zamišljeni Tito mogao da šeta, ogroman nad zemljom koju je čizmom pregazio... Uvek mi je trg izazivalo frku. Da me onoliki Tito ne pojuri dok pijem na tutanj u Užicu. Kad izađem teturajući iz gradske kafane neplaćenog računa.

Jedva su čekali da ga skinu. TAJ NJIHOV STEPEN ODANOSTI... odanosti Maršalu.

“Druže Tito bela lica, kad ćeš doći do Užica...” Godinama su spremno svirali. Basara nije voleo Tita pa je trčao, zatvarajući uši, iz jedne u drugu kafanu... Wegova EKS-EKSelencija EKSirala je i zamišljala kako toga Tita da zapiša.

Otvorim Užičke vesti do pročitam šta kaže ekselencija Lale Bas, a on piše o Tomi Akvinskom. Odvalio Lale teksturinu sa grčkih visina. Demokrata, demokratski Srbin, hrišćanski demokrata i jope demokrata.

Gospodi pomiluj.

Ko da ga je Sveto Marović obučavao...

2. A ovamo zapenušali borci iz Beograda – SUBNOR Srbije – koji bi da na trg vrate Obešenog.

A na drugoj strani Velja Ilić, ministar za kapitalne investicije, rekao je pred domaćinima u zgradi Skupštine opštine:

“Mi želimo da raspišemo konkurs, uključimo urbaniste i arhitekte Srbije.... Svi smatraju da bi se tu, na tom trgu koji je prelep, uklopila jedna crkva, kao što je u svim gradovima Srbije. Crkva ne bi zauzela mnogo prostora a otvorila bi trg i imala centralno mesto.”

Miroslav Martić, gradonačelnik Užica, na to kaže: “Da budem iskren, bili smo iznenađeni izjavom ministra Ilića o gradnji crkve na trgu. U svakom slučaju, opštinsko rukovodstvo smatra da na trgu ne bi trebalo ništa graditi jer trg poseduje arhitektonsku vrednost koja postoji dugo i predstavlja i srce i dušu grada. Trg je pod režimom posebne zaštite a negativne komentare o podizanju crkve uputili su Udruženje urbanista, Savez arhitekata i Zavod za zaštitu spomenika kulture. To pokazuje i anketa koju su lokalni mediji sproveli, gde se najveći broj građana izjasnio da crkvu treba graditi, ali ne na tom mestu nego na drugoj lokaciji. Mi sada radimo na iznalaženju najbolje lokacije, kako u centru grada tako i u mesnim zajednicama.”

Treća strana kaže da je u pitanju bara. Nije to Velja sam smislio nego su mu dojavili. Ima tu jedna bara na placu gde je nekada bila pošta. To je obećano crkvi ali nekom se prilepio prst na plac pa nikako da ga odlepi.

Tako da može i ta priča da prođe.

Radoje Andrić i čuveni ratni i poratni fotoreporter Cvekla, Miloš Cvetković, pričaju mi detalje priče o crkvi.

“Crkva je ostala bez prostora koji je bio predviđen za gradnju reprezentativne Saborne crkve u Užicu. Plac im je prodat u okviru ‘stečajne mase dužnika’ konfekcije ‘Desa Petronijević’.

Crkva je ponudila novu ideju da crkva bude na mestu pošte koja je srušena za vreme bombardovanja i gde nema ništa.

U svakom slučaju, Velja je uspeo u jednom. Ujedinio je Užičane, što nikad nikom dosad nije bilo moguće.”

Rat između Grebića i Era traje.

Ere kažu: san svakog Čačanina je da postane Užičanin. A svakog Ere da plaća porez u Čačku.

3. Spavam na osmom spratu hotela Sivonje, u sobi sa pogledom na trg. Svu noć sanjam Obešenog kako se šeta trgom.

U svitanje ustajem... na trgu sneg. U snegu vidim Wegove tragove. Vidim mu senku koja će uvek ostati na trgu. Wegovu senku crkva ne može otkloniti. Ili može. Poslednja crkva u Užicu građena je 1844.