Još malo, pa muško

Oblikuju telo. Kvarcuju se. Koriste isključivo firmiranu garderobu. Nakit. Frizura. Sredstva za negu tela i lica. Uređuju obrve. Koriste parfeme. Depiliraju pazuhe. Leđa. Sve češće i noge. Ni estetske operacije više nisu izuzetak. Muškarci (ne svi, bitno je napomenuti) počeli su poslednjih godina pribegavati ne samo ženskim pogledima na lepotu, već i metodama ulepšavanja. Vrlo brzo, u samo nekoliko godina, njihova briga za izgled je dostigla i prestigla žensku. Bred Pit je postao ideal muškosti.

Prvi put reč metroseksualizam upotrebljena je u britanskom “Independentu” 1994. godine a celi koncept proizašao je iz knjige “Imitatori muškaraca”, koja je analizirala delovanje koje zapadna pop-kultura ima na muškost. Termin “metroseksualnost” zamišljen je u početku kao satiričan kojim je opisivana medijski prezasićena, “samosvesna” vrsta muškosti. To je bila verzija muškosti koju su proizvodili Holivud, reklame i lifestyle magazini da bi zamenili tradicionalnu, nekozmetičku muškost koja nije dovoljno išla u shopping i koja je smatrala da je dovoljno zarađivati novac koji će trošiti žena ili devojka. Osamdesetih je izgledalo da takav muškarac zaista postoji samo u reklamama. Ali, već početkom devedesetih bilo je alarmantno jasno da život imitira tu lošu, holivudsku umetnost. Nastali su novi muški ideali koji su osim što su napadno vodili računa o sebi dokazano bili i dobri muževi ili očevi svoje dece. Danas među njima, po pravilu, nema homoseksualaca a u njihove prvoborce ubrajamo fudbalske majstore i glumce Dejvida Bekama i Toma Kruza, recimo, pa čak i Švarcenegera, pevače, biznismene, političare... Po svemu sudeći, njihovo vreme tek predstoji.

Ko su zapravo metroseksualci? Igor Blažević, poznatiji kao Inspektor Blaža, muzičar, daje svoje viđenje:

“Prvo sam mislio da su metroseksualci ljudi koji oblače kabanicu i obuvaju čizme kad napolju pada kiša ili stavljaju naočare kad je napolju sunčano. Onda mi je žena objasnila da su zapravo metroseksualci oni koji malo više vremena provode u kupatilu i nose firmiranu garderobu. I tako sam ja među poslednjima shvatio razliku između metroseksualca i metereopate.”

Kulturolog Zorica Tomić tvrdi da čitav svet i savremena kultura idu ka postepenoj “deerotizaciji strasti”, a najnovije vidove deseksualizacije, u koju spada i pojava metroseksualizma, vidi kao novu pretnju.

“Metroseksualizam je ogledalo epohe u kojoj se nalazimo. Ta kultura je trenutno aseksualna, metroseksualca ne privlače reciklirane žene, one koje neprestano pumpaju usta ili zadnjice. On se depilira ne zato da bi se dopao ženama, on to radi kako bi bio konkurentniji u komunikaciji sa drugim muškarcima. U smislu kompetitivnosti svakako, ne homoseksualnosti. I obratno, napumpane i dorađene malopre pomenute reciklirane žene ne privlače metroseksualci jer one jure samo prave muškarce, a oni to svakako nisu.”

Nebojša Bakarec, funkcioner DSS-a, kaže da metroseksualci zapravo i ne postoje, a koncept metroseksusualizma, jednostavno je izmišljotina.

“Pojam metroseksualca veštački je stvoren i predstavlja muškarca koji u nečemu preteruje, vodi preterano računa o formi a manje o suštini. Mislim da je preterana narcisoidnost njihova suština, a ta izražena narcisoidnost je deo narcističke zapadne kulture. Ne vidim zašto ne bi postojale i metroseksualke, odnosno žene koje, baš kao i muškarci metroseksualci, preteruju u aspektu svoje pojavnosti i imiya. Muškarac, bez dileme, treba da se neguje, pitanje je samo mere i ukusa. Život svakog pojedinca treba da bude zdrav spoj pojavnosti i uma, forme i suštine, tela i duše... Zato mislim da su i oni koji misle da pripadaju grupi metroseksualaca i oni koji veruju da oni postoje, zapravo žrtve marketinških agencija, industrije kozmetike i hemijske industrije.”