Pola veka u pozorištu

Prvu kritiku, osvrt na predstavu Vilijamsove “Mačke na usijanom limenom krovu” u Beogradskom dramskom pozorištu, objavio je u “Književnim novinama” u februaru 1956. Od septembra 1961. pozorišni je kritičar NIN-a. Nema primera, ne samo kod nas nego i u svetu, da neko tako dugo, neposustalo, bez prekida, istrajava u poslu pozorišnog kritičara.

Pola veka kritičarske delatnosti obeležio je Vladimir Stamenković knjigom kakvu je samo on mogao sastaviti. “Pozorište u zenitu” (izdanje Muzeja pozorišne umetnosti Srbije) sadrži osvrte na pedeset predstava: po jedan za svaku godinu. Kritika “Mačke na usijanom limenom krovu” prirodno stoji na početku ovog strogog izbora koji je, kako Stamenković napominje, načinjen prema jednom kriterijumu: izdvojeni su osvrti na predstave “koje su, u proteklih pet decenija, presudno uticale na formiranje i utvrđivanje ukusa i pogleda autora knjige, ali najverovatnije i jednog znatnog dela beogradske pozorišne publike”. Kritikama je, kao organski deo knjige, pridružen opsežan ogled “Pozorište i ljudska situacija” koji pomaže da se produbi Stamenkovićev pogled na stvaralaštvo modernih dramatičara.

Od pedeset osvrta samo se tri odnose na strane predstave (dve Brukove režije i jedna Roberta Čulija). Nisu, kao što bi se s obzirom na naslov knjige moglo pretpostaviti, uvrštene isključivo pozitivne kritike, mada one preovlađuju. I kada daje negativnu ocenu predstave, Stamenković naglašava da je već samo prikazivanje komada (Ženeov “Balkon”) značajan događaj u beogradskom pozorišnom životu. Kritičar želi da skrene pažnju na ključna, prelomna dela u dramskoj književnosti. Uostalom, njegov izbor su velika literatura i veliki pisci: Sofokle, Šekspir, Molijer, Kornej, Držić, Šiler, Dostojevski, Bihner, Sterija, Žari, Žene, Pirandelo, Bulgakov, Vitkaci, Gorki, Breht, O’Nil, Babelj, Tenesi Vilijams, Beket, Jonesko, Mrožek, Olbi, Bond.

Od pozorišta Stamenković traži da bude ozbiljno, a to znači da govori o nečem što je ozbiljno, bez obzira na formu pod kojom to čini. Zato će biti posebno osetljiv na upliv zabavnog, zabavljačkog pozorišta. Uz predstavu “Život je san” Kalderona on beleži: “Ta predstava nas je podsetila da je u pozorištu misao najdramatičnija, da je cilj svake velike umetnosti, pa i pozorišne, da nas neposredno uvodi u saznanje.” Najdublja saznanja o životu, to je ono što Stamenković očekuje da dobijemo u teatru.

Ako u teatru razlučuje laž od istine, Stamenković to čini kao čovek koji nije ponet samo intelektualnom strašću da razume samu prirodu pozorišta, već strašću filozofa koji hoće i sebi i nama da objasni šta je to u modernom pozorištu što obogaćuje spoznaju o našim životima i o svetu u kojem živimo.

Kao što se, pišući o predstavama Bitefa, nije povodio za hirovima pozorišnih moda i često bučnih objava teatarske avangarde, tako nijednu novu pozorišnu pojavu nije posmatrao izdvojeno, već uvek u kontekstu promena koje pomažu da se bolje razumeju procesi u modernom teatru.

Za Stamenkovića je pozorišna kritika težak i mukotrpan rad s višim ciljevima. Pošto veruje da pozorište preko onih kojima se obraća na izvestan način utiče na društvo, ili bar može da utiče na to da se uspostave ili odbrane određene društvene vrednosti, Stamenković kritičara vidi, između ostalog, kao neku vrstu posrednika u tom složenom procesu. Kritičar je taj koji uočava tačke dodira između predstave i gledaoca i konstituiše mišljenje o značenju i značaju njihovog odnosa. S druge strane, Stamenković drži da čovekovu sudbinu dramatično određuju politika i istorija, pa dakle i sudbinu čoveka u teatru. Karakterističan je, u tom smislu, naslov knjige u kojoj je sabrao deo kritičkih osvrta na predstave komada jugoslovenskih autora: “Pozorište u dramatizovanom društvu” (1987). Pozorištu Stamenković prilazi sa svešću o njegovoj dubokoj društvenoj ukorenjenosti. Ako se pažljivo čitaju njegove jasne, pronicljive, na čvrstom estetičkom i etičkom stavu utemeljene analize pozorišnih komada i njihovih interpretacija, može se u toj subjektivnoj istoriji jugoslovenske posleratne dramaturgije prepoznati, kao u izglačanom ogledalu, nešto od istorije posleratnog jugoslovenskog društva. Dramske konflikte u svakom primeru Stamenković razmatra u međuzavisnosti sa društvenim, političkim, socijalnim sukobima u prostoru i u vremenu i na taj način uspostavlja dramatičnu vezu sa životom o kome teatar svedoči. Pošto tako vidi teatar u istoriji i istoriju u teatru, kritičar prirodno dolazi do saznanja da je predstava sveta koju daju naši najbolji dramatičari u osnovi groteskna i apsurdna, jer su takve i situacije u koje, voljom mitologizirane istorije ili ideologiziranog društva, zapadaju ljudi-dramski junaci. Knjiga, pak, “Kraj utopije i pozorište” (2001), sa izborom kritika o predstavama po delima savremenih srpskih dramatičara, pokazuje kako se vreme od petnaest poslednjih godina dvadesetog veka prelamalo u našem pozorištu, kakve je sve dramatične izraze dobijalo, šta su “preduzimali i srpski dramatičari i srpsko pozorište u obračunu s marksističkim snom o konačnom rešenju u istoriji, s društvenom praksom odatle proizašlom”.

Stamenković ne krije naklonost prema pozorištu koje teži da bude i važan konstitutivni element u formiranju društvene svesti o krupnim, principijelnim pitanjima politike i istorije, koje se ne odriče i svoje socijalne uloge. Pozorište, ponovio je u nekoliko prilika, ne sme da se zadovoljava time da bude ukrasni privezak na telu jednog društva. Ali, Stamenković nijednog časa ne dopušta da ga zavede teatar u kome se umetničko i pozorišno gube ispod političkog i istorijskog. Politički teatar, kako ga Stamenković shvata, umetničko je, dramatično suočavanje sa socijalnom stvarnošću.

“Nikad korumpiran, nikad popustljiv, uvek analitičan i kritičan, ali sposoban i da se oduševi onim što odgovara njegovom senzibilitetu i njegovom vjeruju, intelektualnom, estetskom i društvenom.” To su napisali Mira Trailović i Jovan Ćirilov u pogovoru “Kraljevstvu eksperimenta” (1987), knjizi Stamenkovićevih tekstova o prvih dvadeset godina Bitefa. Za Stamenkovića bi se moglo ponoviti ono što on veli za reditelja Dejana Mijača, dakle da je kritičar s modernim senzibilitetom, spreman da usvaja sve što je dobro i produktivno u današnjem dramskom pozorištu.