Balkanska piramida

MILAN SIMURDIĆ, DONEDAVNI AMBASADOR SRBIJE I CRNE GORE U HRVATSKOJ

Kad bismo svi klekli pred uništenim životima prethodnog rata, bilo bi jako mnogo ljudi na kolenima i to u svim delovima bivše države. Pravosuđa treba da se pobrinu da oni koji to još mogu, ali i oni koji to zaslužuju, ustanu i hodaju uspravno, kaže u razgovoru za NIN donedavni ambasador Srbije i Crne Gore u Zagrebu Milan Simurdić.

Gospodine Simurdiću, koliko je za vas bila stresna uloga ambasadora Srbije i Crne Gore u Hrvatskoj? Koliko je, primera radi, stresna baš ovih dana kada je hrvatska nacija suočena sa slikom svog ratnog heroja Ante Gotovine koji u lisicama sedi u haškoj sudnici?

- Cela stvar oko Gotovine je u diplomatskom koru objektivno doživljena kao olakšanje. Druga je stvar što deo hrvatske javnosti veoma teško prihvata hapšenje Ante Gotovine, ali mislim da određene teškoće tek predstoje. Činjenice koje slede nakon što počne proces za ratne zločine optuženom generalu Hrvatske vojske, u delu hrvatske javnosti će se primati teško. To se vidi već sada, pa je razumljivo da će pojedini ekstremni krugovi koji nikada nisu imali previše razumevanja za demokratski razvoj Hrvatske, na sve načine pokušavati da izvuku maksimalnu korist iz takve situacije.

Već sada se beleži značajan porast popularnosti radikalno desne Hrvatske stranke prava Ante Đapića koja je, prema sadašnjem raspoloženju birača, pretekla dve dosad najjače stranke, vladajuću Hrvatsku demokratsku zajednicu premijera Sanadera i opozicionu

Socijaldemokratsku partiju bivšeg premijera Račana...

- Interesantno je da je Hrvatska stranka prava činila niz napora, pogotovo prema diplomatskom koru, pokušavajući da istakne svoj novi imiy pročišćen od ustaške ideologije i njenih simbola. Znatno su ublažene nacionalne i verske netrpeljivosti koje su bile deo njenog političkog programa. Međutim, nisam siguran da je reakcija dela hrvatske desnice na ovo što se trenutno dešava s Gotovinom i Haškim sudom u skladu s ranijim političkim signalima koje je Hrvatska stranka prava slala prema diplomatskom koru.

Ali, kad se već postavlja pitanje koliko je stresno ovo diplomatsko mesto u Zagrebu, mogu da kažem samo da je to mesto dinamično i u svakom slučaju izazovno, jer i nije klasična diplomatija. Naša međusobna prepletenost, sedamdesetak godina zajedničkog života u istom političkom i državnom okviru, to je nešto što ne može da nestane preko noći. Mislim da je situacija krenula u dobrom pravcu i tako će biti sve dok su nam spoljnopolitički ciljevi jednaki, a oni će očito duže vreme biti takvi. Moje drugo iskustvo je da ovde još postoji izuzetno veliko prelivanje unutrašnjopolitičkih interesa i događaja u obe zemlje na bilateralne odnose. Usuđujem se i da kažem da smo mi više tema u Hrvatskoj nego što je Hrvatska tema kod nas. Za to postoji dosta objektivnih, ali mislim i subjektivnih razloga.

Piramida naših međusobnih odnosa ima, inače, izuzetno široku osnovicu. To su stotine hiljada ljudi koji se znaju ili su čak međusobno i rodbinski povezani. Onda imate, recimo, dvadeset hiljada ljudi koji se znaju po nekoj interesnoj osnovi i desetine hiljada ljudi koji se periodično sastaju. Na samom vrhu su najodgovorniji ljudi u vlasti. Zato je i naša spoljna politika u takvim okolnostima veoma složena, treba da prođe kroz celu tu piramidu.

Hoćete li biti u Zagrebu u vreme proslave Božića po julijanskom kalendaru?

- Ne verujem.

Onda nećete iz prve ruke moći da čujete ko je prvi iz državnog vrha zemlje pravoslavne vernike pozdravio usklikom „Hristos se rodi!”, što je postala stvar političkog prestiža ovde?

- Bio sam u takvim prilikama, na prijemima Srpskog kulturnog društva “Prosvjeta” u Zagrebu povodom Božića, zapravo na Badnji dan. Takvi gestovi su sastavi deo političkog nastupa. Za mene je mnogo važnije, uz sve teškoće koje imamo, uzmite formiranje lokalne vlasti u Kninu ili pitanje izbora predsednika spomen-područja Jasenovac, pitanje kako se srpska zajednica integriše u savremeno hrvatsko društvo. Činjenica da je Samostalna demokratska srpska stranka podržala vladu premijera Sanadera je pozitivna. To je jedan novi standard. Očekujem da će i niz narednih hrvatskih vlada lakše prihvatati činjenicu da su im manjine koalicioni partneri. Druga je stvar što se takav politički nastup prema manjinama veoma dobro valorizuje, pogotovo u međunarodnim krugovima.

Srpski zastupnici u Saboru su uradili u poslednje vreme nekoliko izuzetno važnih stvari za Hrvatsku. Prvo, oni su snažno lobirali za njen prijem u Evropsku uniju, a o tome se ovde u javnosti ne zna. U lokalnoj vlasti gde učestvuju pokazali su da znaju da upravljaju i da imaju demokratsku tradiciju i da dobro procenjuju situaciju. I, treće, kao najveća manjina u Hrvatskoj oni su uspeli da postave standarde vlasti i većinske nacije prema ostalim manjinama. Mislim da se to odvija pozitivno, ali problema ima. Neke političke stranke, pojedini političari, deo javnog mnjenja, gledaju na to prekim pogledom.

S kakvim dojmovima odlazite iz Hrvatske, po čemu je prosečan građanin ove zemlje najsličniji prosečnom građaninu Srbije i Crne Gore?

- Po tome što ih muče veoma slični, gotovo isti, životni, svakodnevni problemi. Opterećenost politikom, barem kakva je bila devedesetih godina, popušta. Udaljila se iz odnosa prosečnih ljudi. Čini mi se da smo sada na obe strane došli do zaključka da i Zagreb i Beograd shvataju koliko je važno imati dobre odnose sa susedima i koliko je važna regionalna saradnja. Region se promenio i toga moramo biti svesni. Stvoreno je regionalno tržište gasa, električne energije, ojačana su železnička čvorišta, trgovinske organizacije poput CEFTE preselile su se na zapadni Balkan. Vreme je da konačno shvatimo gde živimo i šta od toga možemo da očekujemo.